Le Temps de l'amour

Juče ujutru sam se prehladila.

Večeras sam se baš razbolela.

Doneo si mi čajeve.

Limun i narandže,

Da me lečiš.

Ljubiš me.

Smejem se jer si neustrašiv.

Pitam te:

„A šta ako se razboliš?“

Odgovaraš:

„Onda ćeš ti ljubiti mene!“

Večeras si slab na mene.

Koristim tvoju slabost.

Dozvoljavaš mi moje ludilo.

Puštam po ko zna koji put

Jeux d'enfants

Nikako da ti dosadi.

Nikad!

Znaš ga napamet.

Ali ti ga ne znaš napamet.

Ne želim da ga znam napamet.

Zato što nisi romantičan.

Nisam. I taj glumac je ružan.

Ljubomoran si.

Nisam. Samo je dosadan.

Nimalo nisi romantičan. Oni se jako vole. I na filmu i na javi.

Kako znaš da se vole?

Zbog pogleda koji upućuju jedno drugom.

Ne lupetaj, mala! Ni ne poznaješ ih.

Ne lupetam, glupsonu! Ljubav se vidi. Hajde da se volimo kao njih dvoje!

Ja te već gledam kao što on gleda nju.

Onomad kad sam se pravila Silvija Plat

Nebo se pripilo uz zemlju.

Nudi joj sebe.

I ja sebe nudim tebi,

U svojim mislima.

Nisam toliko luda,

Da zaista poludim.

Oduvek sam razmišljala

O prirodi svoje smrti.

Volela bih da bude posebna.

Znaš šta?

Kada budem poželela da umrem,

Ponudiću ti sve svoje!

Da me uništiš.

Do kraja!

Iskreno ti pišem

Ako bih pisala sama sebi, pisala bih baš ovako...

Razumem kako se osećaš. Odlučna si, ali i preplašena. Uzimaš da si sentimentalna jer neprestano premotavaš sećanja, prelistavaš fotografije i čitaš omiljene knjige slušajući najdražu muziku. Ali nisi ništa od toga. Svesna si da donosiš važne odluke koje ti menjaju život, te se trudiš da ih prihvatiš. Nestvarno ti je da više ne želiš svoje snove. Nestvarno ti je kako te ubija samoća. Usamljena nisi, telefon ti se usijao od korišćenja, ali kako je moguće da ti toliko smeta samoća koju si najviše volela? Pitaš se neprestano, a ne moraš od mene tražiti odgovor, pošto ga znaš. Smeta ti jer ti više nije potrebno utočište koje je ona bila. Potrebno ti je da živiš, smeješ se, voliš i grliš sve što ti je drago.

Ne plači bleso! To je život. Nije ti drago ono što si nekada mislila da će zauvek to biti. Nisi izdala svoje snove, počela si da živiš, a da bi živela morala si ih uspavati. I nemoj da se praviš naivna, jer neki od njih nisu ni bili tvoji. Delila si ih. To dobro znaš. A znaš i da je sreća moguća i bez njih.

Bez...

Glume. Bez glume u Narodnom pozorištu u Užicu. Bez kuće na Zaovinama. Bez Ahila, koga ćeš ipak jednog dana imati, kao i Gasa, dok je U-U ipak nemoguć – žao mi je. Bez restorana u Madridu. Knjižare u Parizu. Vinograda u Toskani. Odluke da ostaneš u Peruu. Bez onog Nepala (sna kojeg si prisvojila). Bez bezbrižnog pisanja daleko od svih. Bez najdražih prijateljstava za ceo život. Bez gledanja zvezda. Slušanja ploča na podu tvoje sobe. Sin ti se neće zvati Tristan, i to znaš, jer ko bi normalan na to pristao? Živećeš, a da te neće pogađati oni filmovi, pesme, knjige... lažem te! Naravno da će ti srce biti dirnuto tim filmovima, pesmama, knjigama i fotografijama koje duže ostaju otvorene. Ipak, u jedno veruj – sve nabrojano i mnogo više od ovoga neće oduzeti ono što ti je mnogo pre dato...lep život.

Lep život te čeka.

I follow You

Ne traži mi da ti obećam

Da ću te svuda pratiti.

Ja to ne mogu

Pratiću te dokle budem mogla.

Ne pitaj me

Da li ću te voleti čitavu večnost.

Ne mogu to znati.

Voleću te ako sam srećna dok te volim.

Nemoj vapiti

Za mojim zagrljajima i pogledima,

Snažnim i iskrenim,

Ukoliko nisi kadar da mi baš takve pružiš.

Jasno ti je da sam umorna od

Odmeha od bola,

Slomljenih pogleda,

Hladnih dodira.

Okrutnosti sveta.

Poznaješ moju patnju,

Ali i moju dušu.

Znaš da mogu

Da te volim kako zaslužuješ.

Da te ljubim kako tražiš.

Znaš da, iako uvek svoja,

Biću uvek tvoja.

Zato nemoj da tražiš,

Pregršt gluposti,

Zbog kojih se durim.

Već čuvaj ljubav,

Zajedno sa mnom,

Da bi ljubav čuvala nas.

Skupa.

Zauvek.

Oduvek.

Bez kraja.

Bez početka.

Bez sna.

Wings of Love

Bez obzira što mislim da sam potpuno poludela...
Tu si. Živuljka u mom srcu.
Zauvek.
Vodila bih te svuda sa sobom.
Do kraja sveta.
Do Jupitera.

San za dobro jutro

Budim te rečima „sanjala sam te“

Sanjala sam te, sanjala sam nas.

Kako lebdimo po oblacima ljubavi.

Moja ruka u tvojoj ruci.

Tvoji prsti u mojoj kosi.

Stopala nam se meškolje ispod teškog jorgana.

Smeta ti ćebe kojim se prekrivamo.

Govorim ti da me zagrliš jer mi koža od hladnoće puca.

Grliš nikad snažnije.

Ljubim te nikad nežnije.

Sanjala sam da se volimo.

Da li se volimo toliko da sanjam našu ljubav?

Da li smo istorijske ličnosti?

Jače od Sparte, lepše od svih ljubavnih povesti?

Voliš li me za dobro jutro?

Voliš li me za ceo život?

Ja te volim za dobro jutro.

Za laku noć.

Za srećan put.

Za dobrodošlicu.

Za čitavu večnost.

Volim te koliko ne mogu da uzvratim toliko snažan zagrljaj.

Sanjala sam te, sanjala sam nas.

Toliko istinito da više ne razaznajem da li smo san ili java.

Da li si istina ili fikcija.

Toliko snažno i jako da mi se ličnost menja.

Postaje ljubav.

Srce koje kuca brže.

Disanje koje donosi život.

Vrtlog svega što istovremeno zastrašuje i umiruje.

Sve to u meni.

A izvan – toplina postelje i tvojih zagrljala.

Dobro jutro!

Lullaby

Udiše miris njene kose.
miriše njegovu kožu.

To traje čitavu noć,
Čini im se kao čitavu večnost.

Raskid

Nije to samo
Odeš ti, odem ja
Bez poljupca.
Bez zagrljaja.

To je kome će pripasti
Hese, a kome Džojs.
To je kako ćemo podeliti
Tvoje košulje, a moje šolje.

Nije to samo
Okreneš se ti, okrenem se ja
Bez još jednog pogleda.
Bez još jednog osmeha.

To je kome će pripasti
Fazbinder, a kome Trir.
To je kako ćemo podeliti
Tvoje ploče, a moje diskove.

Nije to samo
Kažeš "ćao", a ja "zbogom"
Bez ruganja.
Bez šaljivog vrckanja.

To je ko će imati
Barbaru, a ko Adrijena.
To je postajemo li
Džoan i Dilan.

Nije to tek tako.
To je mnogo više.
Više od svega...
Što smo bili.
Što smo imali.

Nije samo do
Onoga što gubimo.
Već je do onoga što
Nikada nismo
I
Nikada nećemo.

Znam nešto

Želim da te vidim tu, na mom pragu
Sklupčanog od umora i hladnoće
Umrtvljenog od nedostajanja

A potom da te uzmem u naručje
Kao kakvog izgubljenog dečaka
Unosim te, toplim te, grejem te
Dajem ti sve što jesam
Čak i ono što nisam, a želiš da budem

Lečim te od svih nepreležanih bolesti
Krpim ti rupe na koži
Ljubim ti srce da sve prethodno nestane, iščezne

Oh, tako nam malo fali da budemo
Oni o kojima će pokolenja pričati i pisati
Tako nam malo fali...

Ona i On

Kada smo se jutros probudili, javiše nam da je Koen umro.
Napustio je ovaj svet otišavši u Večnu svetlost.

To smo i nas dvoje činili čitavu noć. Dok su nam se tela spajala, a koža dodirima sjedinjavala, obitavali smo u Večnoj svetlosti.

Sebi sam skuvala zeleni čaj, tebi jaku kafu, jer samo takvu voliš. Nazdravili smo Leonardu, a onda zaplesali uz "Dance Me To The End of Love".

Ja sam na početku. Ti si malo više odmakao. Tvoj kraj je bliži, nego moj, ali te ljubim.

Voleti se ne može previše, niti predugo. No, ja te volim baš tako. Više nego što je u knjigama opisano. Duže od istorije Helade.

Volim te oduvek.
Zavolela sam te pre nego što moje oči upoznaše tvoje.
Pre nego što nam se šake spojiše, a usne dodirnuše.

Volim te oduvek.
Kroz pesme, poeme, romane, melodije, filmove, kroz sve muškarce koje sam nekada volela i ljubila.
Volim te i pre nego što spoznah tvoj osmeh, pre nego što otvorih tvoje srce.

Ovog jutra, kao i svakog koji sam provela sa tobom, plovim morem nežnosti, a tvoje oči uzimam za svoj svetionik.
Koža mi je topla, iako pogani vlastodršci ove zime štede.
Ogoljenu me držiš u svom naručju i ne želim ništa više. Ništa, osim tebe, takvog čoveka, koji je kadar da me zauvek ljubi.

Zato... "Darling, dance me to the end of Love"

Pričam ti o ljubavi

Jurimo se čitavog života.

Nekad ja tebe, nekad ti mene.

Jurimo se čitavog života.

I pre nego što smo se sreli.

Jurimo se čitavog života.

Da bismo se sreli u zagrljaju.

Jurimo se čitavog života.

Nežno gledajući jedno drugo.

Jurimo se čitavog života.

Kroz oluju poljubaca.

Jurimo se čitavog života.

Dozivajući se milim rečima.

Jurimo se čitavog života.

Zbog mog volim te i tvog osmeha umesto i ja tebe.

Jurimo se čitavog života.

Malo više ja tebe, nego ti mene.

Jurimo se čitavog života.

Jer jurnjava kroz ljubav je neprestano trčanje ka sreći.

Jurimo se čitavog života.

Jer tako letimo.

Jurimo se čitavog života.

Jer oboje verujemo u vernost i večno ljubljenje.

Jurimo se čitavog života.

Jer smo od ove veselosti skroz pošašavili.

Jurimo se čitavog života... i ovde ću stati.

Jer ovog jutra pišem ove reči i ostavljam ti ih na jastuku.

Za dobro jutro.

Za današnju jurnjavu.

Pa da vidimo ko je brži!

“Oni” razgovori

Bolje je da ne pričamo

Bolje je da ne pričamo, ako ćemo pričati o hrani

Bolje je da ne pričamo, ukoliko ćemo pričati o vremenu

Bolje da me ne pitaš, kada znaš da nemam odgovor

Bolje je da me ne zoveš, kada već ne znaš šta da mi kažeš

Takođe je bolje da me ne pitaš kako sam, jer da nisam dobro, saznalo bi se

Mislim da je bolje da više ne razgovaramo

Nemam ton za prazne razgovore, one radi reda

Nemam vremena za te istrošene teme

Nisam gladna, niti ću od gladi umreti.

Nije mi hladno, jer je zima prirodna stvar.

Nisam loše, naprotiv dobro sam.

Srce mi je puno ljubavi, ništa mi ne može biti.

Zato, nemoj, nemoj mi te razgovore radi reda.

Nemam za njih ton i nemam vremena.

Bolje je da ne razgovaramo.

Izađi na sunce, rasteraj mi oblake

Koliko puta nas je život demantovao? Koliko puta smo koristili narodne umotvorine i izreke? Najzad, koliko puta smo rekli sebi da smo jaki, toliko jaki da nikada nećemo pasti? – Svakog puta kada nas je život klepio rušeći nam čitav svet na glavu.

Bliži se kraj godine, ove prestupne 2016. Ne znam kako je vama, ali meni je bila najznačajnija godina ikada. Toliko značajna, da potpuno smelo, pišem ove redove ne trudeći se da budu dubokoumni, niti umetnički. Ono što želim jeste da osetite energiju koja me nosi poslednjih dana. Energiju koja viče da će sve biti u redu, pozitivnu energiju, osmehe od srca, hodanje na krilima života, i onu koja nagoni da sam od zakletog pesimiste postala večiti optimista. Prilagođavajući se životu, shvatila sam da se sve kategorije brišu, jednostavnost zamenjuje duboku „tminu“, osmeh suze, a sve što ne prija držim iza sebe ili daleko od sebe. Biti svoj i nasmejan, uvek i kada nije sve kako treba, i kada se štošta uruši. A svoja sam baš tada, kada sam nasmejana. I zbog svega toga, nije bitno ono što sam sanjarila, nije bitno ono što je bilo i što drugi očekuju, bitan je trenutak koji sada imam, mogućnosti i prilike koje sada postoje, čak i problemi i nedaće, sve ono što je sada, a najviše od svega, pogled koji nabrojanom upućujem! Pogled koji ne uništava već osnažuje. Shatanje koje donosi snagu za dalje. Želja za boljim i srećnim. Jednostavnost života, bliskost sreće, osmeh za dobro jutro i udisaj za dobar dan. Te sada...

Izlazim na sunce da rasteram oblake,

A kada sunca nema, pevušim da ga pozdravim!

Ispucali kraj(evi)

Kada bih te rečima milovala, ništa te ne bi bolelo. Dodirima bih te volela, a usnama ljubila.
Toplila bih te zagrljajima dok ne prestaneš da drhtiš na ovom tako hladnom vetru.

Kada bih te ovim mislila čuvala, nikada ne bi otišao od mene, nikada ne bih otišla ja od tebe. Zajedno uvek i zauvek.

Ali...te reči i misli zameniše gorčina i praznina, i sada niti te ljubim, niti te čuvam. I tako nikad i nijednom...

KAD SAM BILA PRSLA

Kad sam onomad bila prsla, mnogo mi je bilo teško. Kad sam onaj put, pre onomad, bila prsla, mnogo i jako sam plakala. Kad sam prvi put, pre svih puta, bila prsla, baš mi je bilo strašno i beskrajno tužno. Tada nisam znala šta me je pogodilo. Imala sam osećaj da ću se ugušiti, a onda sam mislila da sam poludela, potpuno poludela, toliko poludela da nikada opet ne mogu biti normalna. Tada rekoh sebi: „Teodora, poludela si! Ti si skroz prsla! Sada moraš da naučiš da se nosiš sa tim,kako bi sebi olakšala život.“ Mnogo puta sam pucala, i svaki put je bilo teško, baš teško. Kod „prsnuća“ nema utehe – koliko god da si ih preživeo, svako sledeće je mučno. Toliko mučno da ponovo učiš da dišeš, hodaš, misliš... Jedino što ti je poznato jeste ono što osećaš, kao i taj nedostatak daha, vazduha i nedostatak mere za suze. Zajebano je prsnuti ili puknuti (nazovi kako ti je draže), jer kada ti se jednom to dogodi postane hronično. Boljka koja se vraća, a ti nemaš leka da je iskoreniš ili bar ublažiš. Jednostavno nema izlečenja. Beznađe kojem se uvek vraćaš, vrisak koji tiho vrištiš, udah koji ne udišeš, suze koje ne donose olakšanje... Tako ti je kad prsneš! Mada ima nešto što pomaže – zagrljaj!

Grli me, snažno, najsnažnije!

Izgubiti Dušu

Ove noći me više nego obično muči stara boljka. Koliko nas je osetilo nju kao svoju saputnicu u noćima preživljenim uz muziku i vino? Koliko nas je svoju dušu našlo u tim noćima, da bismo je u narednim danima iznova gubili. Koliko nas se odmorilo od potrage i otrglo iz kandži bola?!

Kada bol počne da se širi telom poput kakvog otrova više nema povratka. Kreće od srca preko pluća, bronhija, atrerija, vena, da bi uhvatio kožu i oči, a često doveo do poganog jezika. Začuh krik! Uspavah san. Katkad mi se i učini da je sve samo san, poput onih iz kojih sam se budila vriskom. Taj vrisak je bio živ, život je iz njega izazio, želja za mnogo i za dobro.

Guše me bol koji mi ona  nanela

Guši me tuga koja nikada neće proći

Guše me neodsanjani snovi

Guše me nedoživljene želje

Guši me ljubav koju imam i koji mogu da dam

Guši me svaki udah kada ne znam gde je sada...

Guši me što sam je izgubila

Gušim se jer sam je otrovala.

Gušim se jer moja duša više nije moja.

Ona nije ni tuđa, ali kakva je to uteha kada više moja nije.

Teodora

Teška neka vremena.

Osećam se nikad bolje, a stojim na trnju.

Blistam dok mi krvare stopala.

Patnja

Kada me noć pogodi priznajem sebi:
Da što sam te više tražila,
Više sam te gubila
Gubila sam te u magli,
U dimu...

Gubila sam te u ljubavi.

Što sam te više ljubila,
Bivao si sve dalji
Da bi najzad nestao.

Što sam te više zamišljala,
Više sam patila
Noseći tvoje ime u zubima,
Sve sam te manje dozivala.

Potisnuta imena su najbolnija.
Izgubljeni dodiri su najotrovniji.

Sve ovo priznajem sebi kada me noć poseti.
Ali nikako da priznam da me je bol pobedio.

(Ljubavna) Pohlepa

Bezuslovna ljubav
Zagrljaj koji traje zauvek
Poljubac koji viče moja si
Pogled umesto zaklinjanja tvoj sam

Mesec iznad nas neka ne bude jedini svedok naše ljubavi

Budimo najsjajnije zvezde među zvezdama

Tražim ti da me voliš
Zahtevam ti da me ljubiš
Očekujem ti da me grliš

Moja ljubav je pohlepna
Ako bi bila drukčija
Umrla bih

I ti bi bio taj koji me je ubio

Dvadeset godina prijateljstva (F)

Dvadeset godina prijateljstva

Tišina između nas. Mir se rađa. Ljubav koja se nikada nije izrekla, ali se neprestano pokazivala. Petnaesti dan šanka. Ne plašim se propasti. Bićeš tu ako počnem da padam, kao one davne noći dok si mi čuvao san

Dvadeset godina prijateljstva. Mnogo više uspomena. Mnogo više razumevanja. A najviše osećanja. Dvadeset godina prijateljstva. Dok je mnogo toga propalo.

Dvadeset godina prijateljstva. Dvadeset godina nemerljivog bogatstva.

Nije do mene

Nije do mene što me ne čuješ

Nije do mene što me ne razumeš

Nije do mene što najviše voliš sebe

Nije do mene što ne uvažavaš moje potrebe

Nije do mene što ne vidiš koliko mi lošeg činiš

Nije do mene što ne poseduješ svest o svojim postupcima

Nije do mene što nestaješ

Nije do mene što si to što jesi

Nije do mene što želiš nemoguće

Nije do mene što te ne želim

Nije do mene što te ne grlim

Nije do mene što se spremam za najgore

Nije do mene prošlost

Nije do mene sadašnjost

Nije do mene to što nosiš sa sobom

Do mene je ono što sam ja

Do mene je budućnost

Zbog toga mi ne traži i ne dodeljuj ono što nije do mene i nije moje

Libertad (Amin!)

Kada želim da osetim Slobodu prvo zaplačem,

potom zaigram, a onda volim.

Volim one koji su bili tu,

koji su uz mene,

a volim i one koji će tek doći.

Volim i bivam voljena.

Kada poželim da budem slobodna,

potrčim u susret Suncu,

u susret moru,

u susret zabavi,

da bih na kraju udahnula i disala.

Kada zatražim Slobodu,

ja se ušuškam kraj njega.

Zagrli me i odnese do visina.

Stvori mir za mene,

i načini da dostignem onu kojoj težim.

Kada hoću da osetim Slobodu,

pišem stihove koji stihovi nisu

i pesme koje pesme nisu.

Ne marim za tim, jer Slobodu osetim.

Ova moja tuga

Ova moja tuga nije moja tuga. Drugi su mi je dodelili, poklonili. Udelili kao kakvom prosjaku. Možda jer to i jesam – prosjak emocija. Od emocija živim.

 

Ta moja tuga, kao što rekoh, nije moja tuga, niti je od mene nastala. Dali su mi je i sada ne znam šta ću sa njom.

Da se smejem – svakako mogu, ali smeh neće oterati tugu.

Da plačem – i to mogu, ali ne želim da plačem.

Možda je rešenje da tugu vratim nazad, kao kakvu pocepanu knjigu, umrljanu haljinu...ali kazaše mi da to ne mogu, ne ide tako...

...Jer... 

Kada jednom dobiješ tugu, ostaje kod tebe zauvek. Zauvek je sa tobom. Uz tebe. U tebi. I kada se smeješ. I kada ljubiš. I kada plešeš. Tuga je takva – ako jednom poseti, nikada više ne odlazi.