“Ide mi se
kod majke, tate, babe i dede!”
O ljubavi su pisali,
pevali i pričali. Najviše pažnje je posvećeno romantičnoj ljubavi. Što je
sasvim prirodna pojava, jer romantična ljubav može i najsurovije srce da
omekša. Dobro, ne može, ako i takvo srce bude omekšano, to je iz drugih pobuda.
Ali ljubav nije samo romantična. Po pisanju koje može da se pročita u jednog
knjizi, romantična ljubav nije postojala do pojave vitezova. U viteškom kodeksu
je ona postojala kao obaveza. Mačevima osvajaj
teritoriju, stihovima osvajaj gospino srce. No, ako uklonimo odrednicu „romantična“
ostaje nam samo pojam ljubav. A šta
je ljubav?!
Predugo se trudim da
sebi pružim odgovor na ovo pitanje. Ali ne znam. Ljubav jednostavno egzistira u
svima nama. Zapravo, ne postoji ljubav u svima, jer nisu svi kadri da vole. Ne priznajem
kada ljudi kažu da svako može da voli, ne može. Postoje nesrećne podvale
ljudskosti koje ne vole nikoga, osim sebe, te one koje ne vole ni sebe. Rđa do rđe, smrad do smrada. Ali šta sa
onim ljudskim u ostalima što donosi ljubav? Hajde da razmislimo o takvim
ljudima. Koga volimo?
Volimo ljude koji su
nam bitni u životu. Roditelje, dete, brata, sestru, neke članove porodice, par
prijatelja i osobu koja nam je romantična ljubav. Ali kakve su to ljubav? Kakva
je ljubav sama po sebi?
Reći će, ona daje
smisa životu. Ja odgovaram – Daje smisao životu ona ljubav koju gajimo prema
stvorenjima koje smo rodili, ne daju i druge.
Dalje, će reći da nas
ljubav spasava. Ja ću odgovoriti – Ne spasava, ona oplemenjuje, ona je pre naše
uništenje, nego spas. Jer kada volimo iskreno mi i brinemo, a briga je tama i
najveća teskoba koju naša duša može osetiti.
Oni će na to reći da
nas ljubav ulepšava. Odgovoriću im jednostavno – To je glupost!
A, onda će onako besni
pitati da im kažem šta je ljubav. A ja ću im reći – Ljubav je ljubav. Vi ste
tako glupi sa tim ružičastim naočarima. Ljubav je ovo što ja osećam i ide mi se
kući kod majke, tate, babe i dede!
Ljubav se ne priča, već se oseća. A oseća se na razne načine. Zato će
uvek njeno definisanje biti nuhvatljivo ljudskom razumu. Jer ona ne raste u
umu, već u srcu, a hrani se dušom.
