Jecaj ljubavi

Kako bih zaplakala. Kako bih zajecala, jecala do neba, i toliko voljenog  Meseca. Oh, kako bih zaplakala! Zaplakala od sreće. Zato što volim. Zato što volim tolikom snagom, ne jedno, već mnogo bića. Kako samo ljubav, tako krhka, ranjiva i mučena, može sve da pruži. Porodicu, prijatelje, njega... I svi oni, zajedno, nasmejanih lica u tako malom mestu – mom srcu.

Evo ga, čujem ga. Jupiter me zove da dođem kod njega, da crtam šare ljubavi po njemu. Kaže mi da mnogo volim, a on je željan osećanja voljenja. Odavno nije nikoga voleo, želi da ga naučim da voli ponovo. Ako to uradim, poslaće svetlosnu prašinu, te divne kristale, na šake moje porodice, na kosu mojih prijatelja, na usne mog voljenog, i oni će tada znati da imaju nekoga ko ih beskrajno voli. Da imaju jednog ludaka koji će bez razloga početi da plače od sreće, jer ima njih pored sebe.

Zapitah Jupitera kako to da ne ume da voli, zar nikoga nije voleo. Odgovori mi da jeste voleo, ali jako davno, predugo je sam, zaboravio je kako je voleti. Postao je očajan, hladan, više ne sanja kao onda kada je voleo. Vidim suze u uglovima njegovih očiju... Kako su samo iskrene. Govori mi da sam srećna što volim, i što nesebično dajem svoju ljubav. I još kaže da smo, mi, ljudi, prokleto čudna bića, puna nenormalnih želja i ciljeva. Možemo biti jako srećni, a ne želimo. Ne umemo da volimo, i zato nismo srećni, zbog toga, jer prosto ne volimo kako treba da se voli. A, on je s druge strane, jako nesrećan, jer nema koga da voli.

- Vidi se da ste sa druge planete. Žalim sestru Zemlju, toliko vam je dala. Najlepšu prirodu, najlepše reke, najlepše nebo, i ljude da ne biste bili sami, a vi ne možete da joj pružite samo jedno što želi, da jednostavno i iskreno volite.

 - Zaista je tužna naša istina - mislim dok ga slusam.

- Jupitere, zašto tražiš od mene da te naučim da voliš ponovo?

- Jer, vidim suzu sreće u tvojim očima. I jer čujem tvoj jecaj ljubavi. Ti, znaš da zaista voliš. I, jer ti iznad svega voliš LJUBAV.

Smejem se i odgovaram mu – Jupitere, hvala.

Nemoj misliti, nemoj razmišljati, smej se, i voli

Ne možemo da kontrolišemo svoju psihu i psihičko stanje nas navede na ludosti. To zaista jeste strašno, ali ako u bit svega što nas zastrašuje, pa i našeg uma u određenom trenutku, ubacimo naša najiskrenija osećanja to već postaje nešto što vredi. Strah ponekad dosta znači, samo je pitanje kako ga shvatimo. Najzad, naša osećanja su ta koja nas dovode do krajnih granica, onih granica koje nismo postavili mi, dovodi nas do granica koje oduvek postoje, i zauvek će postajati. To su granice naših duša, za koje nismo znali.
Duša postoji, iako nije prikazana kao materija. Ali ona je tu, nije deo nas, ona nas štiti, ona je naša dadilja. Iskreno mislim da naše duše postoje pre nego što se rodimo, pre nego što smo začeti. Kada se bog odluči za naše postojanje naša duša nastaje. Ona je poput anđela čuvara. Zato joj dozvoli da te čuva i da pazi na tebe, veruj mi ona to dobro radi.
Osećanja su kao mala deca, lepršava, nestašna i nestalna. Njima uvek treba putokaz, jer su slepa, treba im glas razuma jer su zbunjena. Njih vodi duša, i šta god osećali, i šta god da se desi na tom putu, ne kaj se, osećanja su imala dobrog vodiča, duša je želela da naučiš nešto, a iznad svega je želela da shvatiš da se prave odluke samo donose kada se vodimo osećanjima, a pogrešne kada idemo u drugom smeru od njih.
Srce najviše ispašta. Ono je poput starca koji oseća bol. Ono postoji, materija je, zbog toga i može da tugu pretoči u bol. Ne brini se za srce, naviklo je na sve, njemu neće ništa biti, ono je tvoje čistiliste. Zato se ne plaši kada te zaboli i kada ti suza krene, duša je želela da tako bude, jer je verovala u tebe da ćes biti jaka i da ćes mnogo naučiti iz svega.
Zato, voli bez straha, razmišljaj racionalno u dosluhu sa osećanjima, veruj svojoj duši, jer ona veruje u tebe, dozvoli da vragolasta osećanja budu tvoj glas, ruke, usne, tvoja koža... I najvažnije – ne plaši se kada na kraju puta osetiš srce. Jer srce osećamo samo kada patimo. Patnja je znak da si volela, a da li postoji nešto lepše od ljubavi?

(Dva druga su mi rekla da ''duša nije materija'' već postoji, verujem im kao i uvek. Nažalost, ne uspevam da se setim gde sam to pročitala ili čula, možda je i fraza. No, nebitno... Toliko konfuznih misli u mojoj glavi, gomilaju se u forme nalik sedimentnim stenama. Ali, i stene imaju značaja. Nadam se da ću uspeti da savladam večitu zbunjenost, na taj put sam nedavno krenula, ovo je samo jedan njegov deo.)

Dozvola

Dozvola... Zašto svi traže dozvole? Možda je spas našeg uma i našeg mira upravo u tome – ukidanju zabrana. Zabrana koje pravi naš strah od ponavljanja prošlog. Uporno bežimo od prošlosti, a neprestano razmišljamo o istoj. Uvek nam je na jeziku i u mislima. Iskustvo ne postoji, ništa nije isto, i ništa se ne ponavlja. Ako nam se slučajno učini da je nešto isto nečemu što smo proživeli, treba da kažemo da je to čista glupost. Ako se prepustimo prošlim danima, gubimo buduće. Gubimo mogućnost da proživimo sve ono što možemo ako ne bismo razmišljali, sve ono najlepše spontano što dođe nenadano. Gubimo mogućnost da se smejemo, plešemo, ljubimo, da plačemo i da se ubijamo. Ako ne ostavimo prošlost, život nam se svodi na strepnju i gledanje u pređašnje vreme. Sve ono što je svršeno treba ostaviti, jer ne možemo ništa ponoviti, samo imitirati. A imitacija znači gubitak identiteta i vlastitog ja. Još veća nesreća je što postajemo plašljivi i skeptični prema vremenu koje dolazi, jer ako se plašimo jednog vremena onda se taj strah prenosi na sledeće koje tek treba da dođe.