To je jedan od
onih osećaja kada vam zenice igraju nekontrolisanom brzinom. Kada se u grlu
steže ona omča koja ne guši, već tera na povraćanje. Onaj osećaj koji vas
poništava. Koji minira vaše ja, vas kao osobu, kao biće.
Oko mene je bilo
dosta ljudi, tog sumornog, od kiše ubuđalog popodneva, u holu koji je više
podsećao na čekaonicu prepunu bolesnika. Čekala sam da me prozovu da uđem u
kancelariju, kafileriju duša. Kao u ordinaciju iz koje se izlazi ubijen
saznanjem da ste kasno došli, da više ništa ne može da se uradi, da je sve u
božjim rukama. Gledala sam oko sebe ljude, mlade, bez posebnosti, bez aure
vitalnosti. Niko nije imao preko četrdeset, a kod kuće su ih čekale prazne,
samoćom ohlađene postelje, ako su imali sreće možda neki lavež ili mjauk, a ako
su imalo sačuvali svoje duhovnosti, onda neka flaša alkohola koji će ublažiti
njihov bol. Svi ti robovi kapitalizma, čamotinje, rutine, žrtve robotizovanja
ljudske rase su mene uništavali. Saplićući se o stvari, koje sam stavila na
pod, jer zaneseni modernim enterijerom graditelji nisu mislili na ljude koji bi
trebalo tu da dolaze sa svojim snovima; na čiviluke su zaboravili, oni na
čiviluke, a ljudi na mene. Prolazio je prvi sat mog čekanja u istom položaju,
prolazilo je vreme, prolazili si radnici te imperije ne obraćajući pažnju na
mene, kao da ne postojim, kao da niko ne postoji. Ubijajući moje postojanje,
ubijali su i sami sebe. Nemajući u sebi ništa, činili su da sva moja osećanja
otupe, da se pretvorim u olupinu, da zaboravim na nervozu koja je tih dana bila
prisutna zbog tog sastanka.
Izgubljena u
svojim mislima kojih se više ne sećam, a sve više verujući da je u tim
trenucima moj razum pobegao daleko u neke druge tmine, protrese me poziv
devojke koja me primila sat i pedeset i dva minuta ranije da uđem u kancelariju
njenog šefa, glavnog urednika izdavačke kuće. Nije mi prijao naziv „šef“.
Nikada nisam volela sterilne nazive koji veštački prijanjaju uz karakteristike
određenih profesija, premda je u toj zgradi do tada sve bilo veštačko, zašto ne
bi bilo i to? Koračala sam prema toj prostopriji ne znajući više koja su moja
očekivanja, niti moja osećanja, o osećajima koje čovek ima u takvim trenucima,
nisam više ni razmišljala.
Iza masivnih
vrata sedeo je srednjovečni muškarac, čiji izgled se kosio sa njegovom
profesionalnom ulogom na ovom svetu. Očekivala sam drugačijeg izgleda nekoga
koji određuje sudbine pisaca. Koji bira da li će i koja će književna dela
osetiti dodir čitalaca. Više je ličio na prodavca nekretnina ili predstavnika
osiguravajuće kuće. Šef je bio pravi šef. Veštački, ulickan, prazan...
Iz nekog razloga, ne znam
kog, možda zbog jedne užasne krize
identiteta, moguće je da ovu priču nikada neću završiti. Razmišljajući o mnogo
čemu, odlučih da napravim pauzu u svom „pisaniju“, da prestanem da ispisujem
sebe dajući svoj um svima na papiru. Trebalo je da ovo bude najbolja, gotovo
savršena priča, moja priča. Trebalo je da bude prepuna svih misli koje ključaju
poslednje vreme u mom mozgu, ali za sada, će ostati nedovršena. Da li ću se
vratiti ponovo u svoj zamišljeni svet pisca? Verovatno hoću. Kada? Ne znam,
možda sutra, možda za sedmicu, dve... nekoliko godina, a možda nikad. Ko zna?!
Ja ne znam.
Voli vas vaša Ernesta!
„Čuj, Govindo, ovo je jedna
od mojih misli koju sam otkrio: mudrost se ne može saopštiti. Mudrost, koju
mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvek kao ludost.
-
Šališ
se? – upita Govinda.
-
Ne
šalim se. Kažem ti da šta sam otkrio. Saznanje se može saopštiti, ali ne i
mudrost. Ona se može naći, u
njoj se može živeti i biti ponesen njome, sa njom se mogu stvarati čuda, ali se
ne može iskazati i naučiti.“
~ Herman Hese, „Sidarta“
