El Pozo

Moj um je kao bunar bez dna
U njemu je hladno, mračno i
vlažno, raj za tuberkulozu.
Misli koje dolaze me osveže
i na trenutak utole žeđ
kao prva kofa koja se iz
bunara izvuče. Ali odmah
nakon zadovoljstva čula,
nastaje još veći nagon
zbog kog panično
vadim sledeću, ali je ne
dočekam, jer me fizička
nespretnost odvuče na dno bunara.


Iskrena osećanja uzrokovana iskrenom neiskrenošću. I tako često, vrlo često.

 

Pesma o ljubavi (deo)

Kuda bežiš?
Stvoren si u mojim očima.
Stvoren si lep.
Lepo dobar.
Lepši i lepše dobar
nigde ne možeš biti.
Zato ne beži.

Mislim da je do januara...

Epifanija - kako savršena reč!
Značenje: naprasno saznanje ili shvatanje nečega, obično negativnog.
U svojoj glavi doživljavam samo epifanije.
Epifanija kao proces
mog umskog života.
Odvešće me u grob ti umišljaji!
Da li uopšte postoji izraz umišljaji?!

Kako sam samo izgubila lingvističku snagu i ništa
više ne znam!
Prava sam neznalica i
to me duboko unesrećuje.
Ražalostim se svaki put
kada shvatim da ne znam
nešto što sam ranije,
kao mlađa, znala.

I čemu ovo pisanje u formi pesme?!

Držim neprihvatljivim da ne znam sve ono što smatram
neophodnim. Sramota!
Prokleta sramota!
Želim umirenje svog uma,
snagu svoje memorije,
kako bih pređašnje znanje povratila,
a nova dostigla.
Već par godina stojim u
smrznutom stanju razuma.
Mozak mi je bolešljiv.

Sledeća reč je AMBIVALENTNOST.
Sve u sebi i o sebi
mogu njom opisati.

A, volim i nežnost. Ona
miriše na lepo i mirno.
Na udaljeno mestašce mog
raja. Gde se jede pita sa višnjama, pije vino
i piše. I ne samo to!
Gde se sanja život...željeni život.
Jer ovaj to nije. Nije željeni, ali
iznenađujuće je to, što je
podnošljiv. Konačno je podnošljiv.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nekada me uhvate napadi...
mnogo čega.
Napad kašlja, recimo, kao što je slučaj sada.
A, onda i napad panike.
Umreću! Vrištim od straha.
Hej, luda glavo, od čega
ćeš umreti? I šta
je umiranje? Šta je u
tome toliko strašno?

Svi ti napadi straha
od kojih, da sam prostak
u telu ove devojčice, uneredila
bih se u gaće. Ali, nisam
pa mi dah nestane.
Um ostane bez vazduha.
Ne mozak, no um.
Jer ja nemam fizičke
objekte u vidu organa, već imam
metafizička shvatanja sebe.
Zbog toga i ne znam ko sam.
Dakle, nemam srčani mišić,
nego emotivni trzaj.

Koje gluposti!

I sve je to badava!

Svi ti mračni napadi,
kao i oni veseli.
Sve je to badava kada
ne znam ko sam.

A, opet...jednog dana, trena
ili nekog drugog vremenskog đavola,
sve će biti kako treba.
Bez napada.
Samo mir. Miran um.
Mirna duša. A u rukama
olovka koja ubrzano
ispisuje listove koji će
govoriti o mojoj istoriji.
Već sada znam, da će je
malo ko čitati.

 

Одломци из педагошких списа

Време је учења и писања семинарских радова и есеја. Некако волим у сваки есеј да "убацим" онај уметнички део. До сада су сви моји писани радови за факултет освојили максималан број бодова. Мало хвале не штети, а и зашто би штетила? Tреба храбрости за неке речи и мисле које ту напишем, а све у жељи да се не конформишем очекиваном.

Одломци из последња два:

Нико од нас не зна када ће се дубоко у нама пробудити оно што нас боли, што нас подсећа на давно заборављена сећања, или пак она за чије постојање нисмо знали. Нико од нас не зна када ће у мисли допливати оне струје које нагоне на непожељно, изгубљено. Нико од нас не зна ни када ће се пробудити оно лепо, спокојно... Нико од нас не познаје себе потпуно. Не знамо на које окидаче реагујемо, нити да ли их имамо. А они постоје. Постоје код свакога од нас, и као кобна чељуст чекају свој ред. Да дођу, поремете склад. Унесу сумњу. Агресију. И бол. 

Нисмо као они. Ни ти, ни ја. Да јесмо, живели бисмо тим устајалим животима. Проклето добро смо проценили своја лудила, и добро од њих направили. Свакако да сам празан. Олупина без осећања, али ми је поглед напред ка планинама пуним надања.

Од описаног доба до данас се много променило. Још су ретки они који се могу уклопити у овај калуп. Тешко могу рећи да су се људи променили, некако верујем да је људски код непроменљив, као и да у сваком житу има кукоља, те бих пре рекла да се време променило. Можда је данашњи човек размаженији, измученији; приступачније су му многе ствари, тако и извори информација, па тежи лакшем путу. Можда је ушушканији, те су му основне потребе као и оне веће задовољење. Али свакако да су у већини они који не виде старе вредности, оне истинске. Изгубило се старо време, али народна мудрост сведочи о својој вредности како би говорила о неком прошлом, заборављеном времену. Оном времену које ће поново наступити, јер све егзистира у кругу...зачараном кругу. Овај круг ће увек постојати јер је човек од свог настанка исти, потпуно исти, само каткад промени стил свог приказивања.

  

Muda do poda – lova do krova

Dragi čitaoci, želim da vas unapred upozorim da će ovaj post biti nalik tipičnim blog postovima, dakle koncipiran plastično, urbano...čisto pomodarstvo, no ipak će imati neke mudrosti.

Kao fina gospođica, takoreći dama, dugujem vam objašnjenje za ovako bombastičan naslov, kao i mogući žargon u nastavku teksta, iliti posta. Tokom srećnih meseci sam čitala mnogo dramskih komada, toliko da nisam bila sposobna, skoro godinu dana, da čitam bilo šta, osim školskih lektira. U tom periodu sam pročitala gotovo sve drame velikog Dušana Kovačevića. Moj savet svima vama je da pročitate originalno dramsko delo kultnih Maratonaca. Trudiću se da budem dosledna trenutnom stilu tokom opisivanja drame: Dramski komad je brutalniji od filma. Razlog cenzure i nekih izmena, ne znam, ali postoje replike koje su me oduševile, ostavljam vama da pronađete svoje. Naime, Đenka tokom razgovora sa Mirkom, u kom mu objašnjava da čovek kako bi mogao da živi i ima novca, mora imati muda za sve te ilegalne posliće. Upravo tada izgovara rečenicu iz naslova. To je bilo pre tri godine, a ja sada počinjem da se vodim tom filozofijom, ne zbog para, već zbog neprotraćenog života.

Život je neprekidno učenje. Gde sam tačno ovo pokupila? A da bi se učilo potreba su muda do poda, jer se uglavnom lekcije odnosne na gubljenje i eliminisanje, a samim tim i bol. Ali to je dobro, jer odrastamo, postajemo pametniji, mudriji. I tako ja delim svoj život na stotine perioda tokom kojih sam se odvezivala od nekih ljudi, eliminisala ih iz svojih života. Iskreno, nikada ne bih pomislila da će doći ovaj period. Da ću neke ljude eliminisati, a neke ljude povratiti. Loše moje procene (osmeh). Ali to je život, je l' da?

Tokom novogodišnje žurke sam upoznala drugarovog drugara, onaj tip osobe sa kojom možete da pokrenete ozbiljne teme i kada ste u veselom raspoloženju. Obožavam pijanstva sa takvim osobama! I tako dođosmo do toga da, pre ili kasnije, shvatimo ko su prijatelji, a ko lažnjaci, a onda se razočaramo, pa nas boli, ali osećaj nakon toga je oslobađajući. I tada, shvatimo da imamo ogromna muda. Fenomenalan osećaj! Dok sam o tome pričala, on je počeo da se smeje, upitala sam ga da li je smeh jer pričam ono što već zna, budući da je stariji; odgovor je bio potvrdan, uz dodatak da je dobro što sam to spoznala sada, a ne kasnije, kao što se njemu dogodilo.

Nadam se da shvatate poentu pominjanja ovog razgovora, jer dalja objašnjenja i misli, ne bih iznosila.

Ne želim i neću da negiram sebe.

Ne želim da se gubim dozvoljavajući da me drugi oblikuju.

A da bih željama udovoljila, moram se udaljiti od negiranja.

Mislim da ću da prekinem da pišem o ozbiljnim temama, jer se osećam previše lepo u novom znanju. Prelistavam u glavi sve drage uspomene, i sva draga poznanstva.

Posvećujem ovaj tekst svim tim ljudima sa kojima sam delila vesela raspoloženja, nekim ljubavima, svojim dečacima, i jednoj Teodori, koja je jedina od „žena“. Posvećujem tekst svojim planovima, pisanju, svom svetu, ako još uvek postoji.

Uz zahvalnost na mojim ljudima, pozdravljam vas uz Lily Allen, koja me vratila u život! (osmeh)