12. maj 2016.
Puna sam tih hormonskih govana zbog kojih već četiri dana žvaćem bez
prestanka sve što mi se nađe pri ruci, osim slatkiša naravno! Sugar free život.
Moja težina se strahovito penje ka gore, što me ponovo dovodi u nepriliku sa
izborom garderobe, ali i sa stanjem insulina. Nakon celodnevnog pizdenja,
plakanja, zamalo vrištanja, ali i kvalitetnog treninga, papir za pisanje
pedagoškog dnevnika savijam u oblik cigarete i prepuštan se zamišljanju...
Sredina jula je, pakao u gradu, ali zahvaljujući tome kosa se prirodno
osušila, te imam lokne. Palim Marlboro Touch Blue sedeći samo u gaćicama.
Naravno da ispijam i crveno vino, u pitanju je Kratošija jer francuskog odavno
nema. Nakon nekoliko pesama, ustajem i uvlačim svojih šezdeset i dva kilograma
u Leviske i crnu majicu bez leđa. Stavljam svoj srebrni nakin i počinjem da
igram sa časom i cigaretom u ruci. Spremna sam i izlećem napolje. Uputila sam
se u omiljeni lokal, na tamno Zaječarsko. Ne natičem, nisam nervozna, ne pijem
jebene hormone. Ne razmišljam o natovljenoj guzici, niti imam ožiljke po koži
zbog povećanih muških hormona. Nakon par pića za šankom, moj insulin nije
poludeo i ne nagoni me na prejedanje, već uživam prateći muziku i smejem se
slobodi.
Svašta još zamišljam, a zapravo sedim natečena, nagojena, užasno nervozna i
besna. Proklinjem svoju tiroidnu žlezdu, svoje policistične jajnike, kao i
insulinsku rezistenciju. Nije mi više stalo ni do dece, ni do sređivanja
hormona. Samo želim da mogu da jedem sladoled, čokoladu, da nemam napade gladi,
promene raspoloženja, promene veličine guzice. Muka mi je više od zdravog
života i svih govana koja postoje u meni i koja unosim da bih ih sredila. Želim
da budem slobodna! Zdrava i slobodna!
