Španski dan

Volim one trenutke kada se vraćam svojim mestima, svojim knjigama, svojim filmovima, svojim ljudima. Smešno je koliko se među tim ljudima nalaze ljudi koji ne znaju za moje postojanje, ali im dajem moć nada mnom. Moć da, na nekin način, zavisim od njih.

Prethodni period je bio jako značajan za mene. Ne bih dalje od ovoga pisala, jer svaka naredna reč teži onome što ne želim da otkrivam. A, svaki takav period, bio on težak ili period blagostanja, nas nečemu nauči. Učenje se ne odnosi na odnos prema teškoćama i blagostima, kako se ophoditi prema njima, to smatram nemogućnim znanjem, jer to ljudska bića ne umeju spoznati, već mislim na jedino učenje, učenje koje dolazi po završetku perioda. Ono se uglavnom odnosi na selekcionisanje, novi izbor ljudi, novi način ophođenja prema njima i rađanje novih emocija. Neke se uklone, neke se ublaže, a one najvažnije osnaže. Tako je to, i jako je čudno. Jako su čudne emocije. Emocije su prelepa stvar. Divna stvar. Upravo zbog njihove prirode, treba ih držati pod kontrolom Zveri, ili neke druge sile koja mora rukovoditi vama. To je nužno, jer samo tako, one mogu opstajati u vama načinom koji vam je potreban.

Čini mi se da sam se udaljila od teme, uvek mi se to dešava. Gubim misli, no da se, nalik Britancima, vratim sažetijem izražavanju, ako je ikako moguće.

Prethodni dan je bio jedan od mirnijih i veselijih dana mog života. Bio je obojen Španijom. Prisustvovala sam susretu sa Huanom Majorgom (Juan Mayorga), jednim od najcenjenijih dramaturga Španije, u Institutu Servantes, da bih kasnije dobila kartu za premijeru njegovog komada „Jugosloveni“, koja je i bila povod njegovog dolaska. Provesti dva sata sa osobom, koje god zanimanje njeno bilo, a od koje možete čuti mnoge mudrosti je ono što u ovom životu najviše volim. Da! Zasigurno najviše volim trenutke kada u razgovoru razmenjujem misli, reči i ideje koje će kasnije uticati na mene. Ti uticaji mogu da ostanu na skrivenom promišljanju, na pisanju teksta, na razvijanju emocija; ti ljudi mogu biti bilo ko, moji prijatelji, poznanici ili neko nalik Huanu.

Osećam potrebu da sjedinim svoje utiske i misli koje su nastale tokom ovog susreta i gledanja predstave, odnosno slušanja njenih replika, i podelim ih sa svima vama koji će ovo čitati. Ali pre toga, moram da kažem koju reč o Huanu, kako biste shvatili da važnost nečijih reči, u mom slučaju, uvek zavisi od ličnosti i karaktera govornika. Huan je rođen 1965. godine u Madridu, završio je studije matematike i filozofije. Ne. Krenimo ponovo. Huan je jedno normalno biće, koje je izašlo iz sale nakon intervjua, i pogubljenim glasom se pozdravio sa nekolicinom nas koja su čekala da počne susret. Nosio je iznošene Leviske i jednobojnu majicu. Sat koji nosi - blesavo, ali nošenje ili nenošenje sata, kao i njegov izgled, meni govori mnogo o osobi – je bio običan, neprimetan. Zapazila sam i burmu na njegovoj šaci. Uvek sam smatrala da muškarci ne treba da nose burme, da je ja ne bih nosila da sam na njihovom mestu, ali u tom zapažanju sam promislila ponovo o tome, i uvidela neki drugačiji smisao same burme. Takođe blesavo, ali je neverovatno koliko reči, odevni predmeti i mnoštvo drugih stvari drugačije izgledaju na različitim osobama. Verovatno je trenutak burme bio propraćen tom mojom osobinom.

Susret je bio koncipiran tako da sedimo svi za jednim stolom, postavljamo Huanu pitanjana na koja on odgovara. Potpuno prirodna, prijatna i spontana atmosfera, kao i naš gost. Ne želim da navodim detaljno tok razgovora, već ću izdvojiti nekoliko stvari koje su na mene ostavile najveći utisak. Prva je, koju želim reći, oprostite na izražavanju, u Španiji je isto sranje kao i ovde, ali ne marim, i dalje je volim. Što bi rek'o Radovan „kao nismo navikli!“. Šalu na stranu, potpuno je nebitno to, bitno je da je neko, ko je predavao u srednjoj školi matematiku i filozofiju, odlučio da se okrene pisanju najmanje plaćenih dela, i sa toliko zadovoljstva, sreće i ponosa priča o tome. To je Huan. On poredi sve članove pozorišnog života u Španiji sa psom koji baulja po autoputu. Nesrećno poređenje koje se može primeniti i na pozorišni svet u Srbiji. Što se tiče samog njegovog rada, inspiraciju pronalazi svuda, u pričama drugih, njihovim rečenicama, ljudima koje poznaje, događajima, situacijama, prizorima. Matematičku stranu svoje ličnosti koristi kao izvor sposobnosti da na što jednostavniji način predstavi slojevite misli (možda je trebalo da studiram matematiku!), filozofiju kao inspiraciju za sva životna pitanja kojima se bavi... impresivno! Genijalan lik, zaista! Žao mi je što gubim smisao svog pisanja, plašim se da će biti zamorno za čitanje, ali toliko toga mogu da kažem o njemu, da se plašim da će se ovaj tekst pretvoriti u rad o liku i delu Huana Majorge, no ono što je meni bitno, kao mladoj osobi koja želi da se bavi umetnošću, i već neko vreme to čini, nastoji i trudi se da radi pisanjem, jeste da je to moguće i bez određene škole, ali svakako radom, iskrenom emocijom, promišljanjem i trudom. Ljubav koju Huan oseća prema pozorištu i opise koje posvećuje njemu su neverovatni. Divljenje koje osećate slušajući osobu koja toliko savršenih reči uputi pojmu koji toliko volite je neizrecivo! Veliki dan, velika inspiracija, velika nada... i sve to, na neki način moje, jer sada egzistira u mom srcu.

Shodno mojim upozorenjima, da ne želim da se pisanje pretvori i drugačije oblik od onog kom težim, želim da završim redovima koje će oslikati moje misli nakon jučerašnjeg dana.

Kako Huan kaže da reč može da ubije i izleči. Reči su lek, a i oružje. Neverovatno je kolika je njihova snaga. Zato ih toliko i voli, kao i ja. Reči sam oduvek volela, možda sam zbog toga oduvek smatrala glupavim i neosnovanim insistiranje na delima, a ne rečima. Zaboga, dela su jedno, a reči nešto sasvim drugo. Reči nose toliko snage u sebi. Baš tako, one su i lek i otrov. Ali su predivne. Razgovori, prepiske, to su uz poglede ono što ostaje u najdubljim sećanjima. Neverovatno koliko ih samo divnih ima. Koliko ih snažnih ima. Reč je smisao, bila pisana ili izgovorena.

Dalje, opisao je divno osećanje nostalgije. Kazuje ono što svi mi, zapravo, znamo, ali niko možda nije nikada o tome razmišljao, niti je pokušao da definiše svoje osećanje nostalgije. Ona se odnosi samo na ono lepo i drago, usled nje zaboravljamo na loše trenutke. Selektivno sećanje je najaktivnije tokom nje, jer svako vreme nosi i lepo i ružno. Nostalgija se okreće lepom, i u tome ne postoji ništa pogrešno, naprotiv. Nostalgija nije tužno osećanje, ona je podsećanje na lepe trenutke.

Ono što nije samo nastalo juče, već duže vremena postoji u mom umu je sledeće. Život nije podnošljiv, niti blag i prijatan, ali ne mora, i ne sme, biti nepodnošljiv. Svakako da dođu trenuci nepodnošljivosti, ali prođu, samo je potrebno  vreme. Ne toliko srećna uteha, ali je tako. Drugo nam ništa ne preostaje. Umeće življenja je naučiti kako nepodnošljivo osetiti podnošljivim.

Jedna od mojih omiljenih ličnih odrednica, a i reči je nedovoljno. Uvek nešto fali, uvek je nedovoljno. Prokleto osećanje nedovoljnog! Ono je tu, kod mene, kao i kod Anhele, ali se treba saživeti sa njim, prihvatiti ga. Tu je, neće otići, učini ga podnošljivim.

Svi neprestano tragaju za svojim mestom, konačnim mestom. I vi i ja. Tragamo. Žao mi je što vam moram reći ono što sam se plašila sebi da priznam, ali je juče Huan rekao umesto mene i vas. Ne postoji takvo mesto. Ne postoji naše mesto. Ne možemo ga pronaći, večno ćemo tragati za njim. Ako ga i pronađemo možda neće biti pravi trenutak, možda smo zakasnili ili došli pogrešnim putem. Možda ne bude onakvo kakvim  smo ga zamišljali. A, i ako bude, onda to nije naše mesto, jer naše mesto postoji samo dok tragamo za njim. Baš zbog toga što mesta ne postoje, moramo vršiti selekciju o kojoj sam pisala na početku, selekciju ljudi. Jer sve dok imamo prave ljude oko sebe, imaćemo svoje mesto.

I tako dođosmo do kraja ovog teksta. Nemojte misliti da sam sve napisala, neke misli čuvam za sebe, ali znajte samo jedno! Ne plašite se ničega. Ni snova, ni tuge, ni radosti, ni patnje, ni nepronalaska, ni beznađa, niti odlaska i eliminisanja osoba...ne plašite se nijednog osećanja koje dolazi iz srca, potpuno iskreno, jer ako je tako, onda ne grešite! A sada krenite u nedostižnu potragu za svojim mestom, sami ili sa pravim osobama, svejedno. Samo krenite! Ja već jesam.

Pesma o noći – Noćna pesma

Zamisli da sam ptica, pa malo letim,

a onda malo sletim, na tvoj jastuk.

Ova pesma je mogla biti ljubavni haiku,

ali ja to ne umem.

Oprosti mi moje neznanje.

Krv mi pulsira vratnom žilom.

Još sam živa,

a onda sam ti i lepa.

Zamisli me bledu i hladnu.

Nikakvu. Pravo ružnu.

Nezamisliva slika.

Ne mogu umreti sve dok želim živeti.

Ne mogu prestati živeti sve dok noć postoji.

Moje oči vape za novim predelima, nepoznatim.

Mnogo je takvih.

Moje srce žudi za mnogo novih ljubavi.

Ima ih svuda.

I sve je to tokom noći.

Onako, niotkuda, odjednom.

Naprasno ispliva sve skriveno.

Iskreno. Svetlucavo.

Amour

Zamisli…

Dođu periodi kada bih samo čitala knjige, ležala i slušala muziku, ili pak gledala filmove. Upravo sam u periodu kada bih gledala filmove. Ne znam zašto, ali u većini su oni koji govore o najnežnijim osećanjima. Volim ljubav da nazivam najnežnijim osećanjem, jer ona i nežnost idu zajedno. I tako, pod uticajem nekih filmova koji su probudili želju da imate nekoga sa kim ćete podeliti trenutke kada svi ti filmovi bude u vama najnežnija setna osećanja, zamislih jedne filmske trenutke...trenutke koji bi bili deo filma čiji bih tvorac bila ja.

Zamisli... zamisli taj film ovako...

Njih dvoje su se zavoleli. Onda je on otišao u rat, ili negde drugde, daleko od nje. Ona je strahovala za njega. Sanjala ga i mislila na njega. On je strahovao za njenu krhku dušu u slučaju da mu se nešto desi. Sanjao je i voleo. A onda mu se nešto desilo u ratu ili negde drugde. I to je bilo nepodnošljivo. Vratio se njoj. Njegova tragična povreda je bila takva da je izgubio osecaj za dodir. Potpuno. Nije više mogao da oseća njen dodir, zagrljaj. Niti poljubac. I sada kreće magija...

Magija jer je sad ona mogla da ga voli samo reči. Najlepšim rečima:

Zatvori oči...

Sad ti prilazim

Dodirujem ti rame

Milujem ti ruku

I nežno uzimam tvoju šaku

Ubrzo su nam se prsti potpuno isprepletali

Približavam svoje usne tvom uhu

Ono što imam da ti kažem ne sme niko drugi,

Osim tebe da čuje

Zato šapućem

Obazrivo.

To su najlepše reči

nežnosti

Kazujem ti ljubav

Pevam ti zagrljaj

Sad se smeješ.

I ja se smejem.

A onda me pogledaš.

I u mojim očima vidiš samo

„Volim te!“

Možeš li da čuješ?

Glasno vičem te reči

Toliko glasno da

Sve ptice na svim

Ogolelim granama na ovom svetu

Odlepršaju

U sreću i slobodu

Volim te onoliko koliko ne možeš

Da osetiš moj dodir

Volim te više od bola prošle razdvojenosti.

Jednostavno...

Volim te!

O ludilu i ludacima

„Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih znakova svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.“ – Jovan Dučić, „Blago cara Radovana“

Pre nego što počnem novo razmatranje jednog dela života, ili je bolje reći, jednog načina njegovog shvatanja i življenja, moram da se osvrnem na citat koji sam smatrala odgovarajućim za ovu temu. Pre nekoliko godina sam čitala navedeno delo i dugo nakon toga ga, s vremena na vreme, listala, što odavno nisam radila. Moguće da je to moja odbojnost prema Jovanu Dučiću usled njegovog kaljanja od strane poganih umova na društvenim mrežama. Slična sudbina je zadesila i Miroslava Miku Antića, koga jako cenim, premda mi nije jedan od omiljenih. Došli smo do toga da jedne od najvećih naših citira svaka šuša pronalazeći sebe u njihovim rečima. Složićete se da to može da zaboli. No, bez obzira na neprijatne okolnosti, Jovan Dučić ostaje jednaka veličina kao i ranije. A, navedene reči shvatite na svoj način, jer bolji način od tog, ne postoji i nikada neće postojati.

Na još nešto moram da upozorim. Dragi čitaoče, mnogo reči koje budem ispisala te mogu na smrt preplašiti. Uplašićeš se možda njihove jačine, načina na koji su one usklađene, igraće ples smrti te reči...dalje, uplašiće te moja potreba da pišem takve reči, uplaši će te moje ludilo. ALI! Znaj da je pisanje umetnost, ovde je sve maštarija...lepo maštanje, zato se ne plaši. Čitaj smejući se. Ne plaši se ni mog, a ni svog ludila, već mu se nasmej.

Nisu svi ludi ljudi ludi, niti sve samoubice lude i bolesne. Takvi su samo nesrećni. Ne bih mogla da budem sigurna da postoji naučna teorija koja može da se jednači sa mojim stavom, a još manje da je empirijski potkrepljena, ali istina je da najnovija bujica mojih misli teži u ovom smeru. Nikako da se udavim u bujicama misli.

Nije mi namera da iznosim naučne definicije, saznanja i dosadašnji opus znanja o ovoj problematici, to je za druge vidove obraćanja, a i da budem iskrena, premalo znanja posedujem da bih se u tu avanturu pisanija upustila, ali ono što mislim i način na koji ludilo sahvatam, mogu hrabro da iznesem. Nikako da dostignem istinsku hrabrost.

Duševni bol je najveći bol koji može da se oseti. Duševna bolest je najgora bolest koja može da se doživi. U srži svake njene vrste leži duboko ukorenjena nesreća. Ludilo je nesrećno. I ludaci su, pre svega, nesrećni. Ima nekoliko vrsta ludaka. Na primer, opasni, neopasni. Opasni po sebe, opasni po okolinu. Moguće izlečenje, trajno obolenje. I mnoge druge. Podela na koju aludiram se ogleda u odnosu nesrećnosti i ludila. Postoje dve vrste ludaka, oni koji postaju nesrećni jer su ludi i oni koji postaju ludi jer su nerećni. Drugi su oni o kojima želim da pišem. Nikako da napišem ono što zaista želim.

Ti veliki ljudi, iskreni ljudi, oni koji umeju da osećaju, moraju bti nesrećni. Koliko god želeli da budemo okrenuti samo sebi, pa čak i ako želimo nesebično samo na sebe da mislimo, neke stvari će nas slamati. Koliko ćemo dozvoliti da nas slome, pitanje je koje neretko postavljamo u potrebnom trenutku, već se pitamo zašto smo slamanje dozvolili kada ono nastupi. Kada mislimo da gore ne može biti, obično lošije dođe; ili pak nastupi podnošljivo vreme, pa zaboravimo na mogućnost slamanja, koje kao zla kob ponovo dolazi, rušeći sve. Sve… Nikako da porušim sve.

Toliko nanizanih sitnica, toliko krupnih događaja, slomljenih snova, izgubljenih želja…sve to dovodi do nesreće. Dovodi do ludila. I onda se hranimo svojim ludilom, iznova i iznova. Zavolimo ga. Saživimo se sa njim. Dozvolimo mu da nas vodi. Jer smo vodilju izgubili. Nikako svoju Severnjaču potpuno da izgubim.

I tako neki od nas, koji su duboko nesrećni, shvate da su usamljeni i da bolje neće moći. Bez vere u bilo šta, sa potpunom sposobnošću da shvate svoju destruktivnu moć odluče da se pronađu negde, ili da prosto umire svoja srca. Dolazimo do dve vrste najstrašnijeg čina. Opisani ludaci nisu tako ludi. A nikako nisu ludi u tom činu, jer njime dostižu slobodu. Nikako da dokučim koja je moja sloboda.

Nije to strašno. Nije strašno biti lud. Bar ovako lud, kroz moje i Dučićevo poimanje. Ima magije u tome. Ima samoće. Ali na kraju, i sve se svede na samoću i ples sa tamnom damom. Ima malo utehe u svemu tome, ima malo nade, i mnogo mira. Ne mora sve biti nepodnošljivo, ne treba da bude! Lepo je biti srećan, ali sreća ne postoji u realnosti, postoje trenuci sreće, njeno trajanje ne. Zato je lepše biti slobodan i biti lud. Nikako da shvatim šta je najlepše biti.

Zato, ne sudi, čitaoče, o svemu tako površno, ali ni tako detaljno, jer… Ma, nije ni važno, bitno je da pronađeš svoju slobodu i svoj mir.