Ono kada kažu: "Before I die", je l' to?

Zaista ne razmišljam o smrti, ni o svojoj, ni o tuđoj, bar ne u poslednja tri dana, ali se setih one staro-strane krilatice "Before I die...", da, pre nego što umrem želim par stvari, jedna od njih su putovanja. Ona neluksuzna, više klošarska, bez agencije, jedino bi mi značilo prisustvo čiste posteljine i postojanje tople vode, sve ostalo će mi pružiti destinacije mojih snova. Pa, da počnem...



Naravno, na prvom mestu najdraža, madre España. Da li je potrebno napisati zašto i zbog čega? Već sam jednom pisala, mislim da je sve jasno. Mogu samo dodati da mi i izmet iz Španije miriše. Dakako, da je to ludačka izjava, ali ko mari, ja je volim. Šta bih najpre volela da vidim u Španiji? SVE! A jednog lepog dana da živim u Madridu i svakog vikenda idem u Barselonu na more.

Što više slušam francusku muziku, sve više volim francuski jezik, koji, nažalost, slabo znam. Što više gledam francuske filmove, sve više mi se dopada ideja života na francuskom selu, u kamenoj kući, sa velikim vinogradom i porodicom. I tako dok ne osedim. Dakle, posle Španije, Francuska, tačnije Pariz.

Putujući dalje po Evropi, plan je i da stignem do Engleske. Sumorni, magloviti, kišoviti, ali priznaćete prelepi London, je savršen za odmor, ali i za život. Kao Požega, samo lepši.

Sledeća, iako možda veća želja od Engleske, Italija. Severnu Italiju sam posetila, istinski dirnuta svim što sam videla, a najviše Veronom, mogu samo da kažem:''Želim da idem na jug Italije, i u deo raja, na Siciliju!''. Dakle, Milano, Rim, Južna Italija i Sicilija. Treba li da napomenem da ću na Siciliji nositi samo belo, umišljati da pravim društvo Al Paćinu dok se krije od Solozovih tipova?

Portugalija. Pored Španije, a tako različita zemlja. Nadasve prelepa. Rekli su mi ljudi koji su tokom leta boravili u njoj. Svoje oduševljenje su preneli na mene, što je samo osnažilo moju želju da i ja nekome iz ličnog iskustva dočaram njene lepote. Lisabon je, kažu, očaravajući. Pretvoren u turističku aktrakciju. Na najlepši način dobijena ekonomska korist, za stanovnike, a za posetioce nezaboravni  doživljaj. Savršena poslovna saradnja, ako mene pitate.

Rusija nam je toliko bliska po mnogo čemu. Neki Srbi joj se bezuslovno predaju, ali to su neke druge stvari. Ona je možda hladna, nezgodna za život, nekome depresivna, ali je svakako čarobna. Zato i jeste iznedrila čarobne ljude. Moskva, Sankt Peterburg, i ono što zaista treba doživeti - čuvene Bele noći.

Tri puta sam išla u inostranstvo, od toga, dva puta u Grčku. jednom na more, u božanstvenu Leptokariju, drugi put, pre četiri meseca, sa školom u pravi turistički obilazak ove zemlje, koja zaista opravdava epitet doma bogova. Dok su ostali učenici odgovarali na pitanje kako je bilo na ekskurziji istom rečenicom:''Kamenje, kamenje, i ponovo kamenje.'' ja sam davala odgovor da sam oduševljena Grčkom, i da sam presrećna što sam videla sve što nikada ne bih mogla. Grčka je predivna zemlja, nažalost, nedovoljno čuvana. Ali njena istorija je nešto što ne ostavlja ravnodušnim. I da, ja sam pipala kamenje u Mikeni, jer sam se osećala čudesno. Hodala sam zemljom kojom su hodali svi oni o kojima sam čitala. Možda je baš taj kamen dodirnula Lepa Jelena. Sledeći odlazak želim da bude na neko lepo ostrvo, koje nije mnogo urbanizovano.

''Zeleno, volim te zeleno.'' u Lorkinoj pesmi ima tužnu konotaciju, međutim za mnoge je zeleno sve, samo ne tuga. Irska, savršena Irska. Hladna, zatvorena... Šta tamo može lepo da se doživi? Lepota za oko. Predeli. Zeleni predeli.To je lepo, zato je ona na listi želja.

U poslednje vreme vodim razgovore o tome kako mi, zapravo, treba da zahvalimo Turcima što su nas toliko dugo držali u ropstvu. Nikada ne bismo bili ovako lepi da nije bilo njih. Da se krv nije izmešala, bili bismo beli, plavi i žuti, nikakvi, kao i naši daleki preci. Ovako smo tamni, crni i jako privlačni. Kakvi oni, takav i Istanbul. Šta se može još poželeti od jedne prestonice? On jednostavno sve ima.

Nekako mislim da su ljudi koji žive u toplijim krajevima mnogo srećniji, energičniji, a samim tim i lepši, jer zračeći pozitivnom energijom, zrače lepotom. Svoju unutrašnju lepotu pokazujemo pomoću fizičke. A, retko kad sam videla nesrećne tokom lepih, sunčanih dana. Pa zamislite onda kakav je život Brazilcima. Da li stanovnici Rija imaju vremena za apatiju? Teško, oni su rođeni hedonisti, a kako ne bi i bili pored divnih plaža, i načina života koji su decenijama krojili. Da, baš tako. Rio de Žaneiro.

Uvek kada pričam o Argentini kažem da je to evropska zemlja na drugom kontinentu. Što i nije daleko od istine, Argentinci su mešavina nekoliko evropskih naroda. Oni vole drugačije od ostalih, jer šta očekivati od onih koji su stvorili tango. Buenos Ajres je grad čiji bih stanovnik rado postala.

Po govoru slični Argentincima su Meksikanci. Meksiko je zemlja iz dva dela, kako reče moj prijatelj Gomez, kog više nikada neću videti, ali nikad zaboraviti. Meksiko sam volela i pre razgovora sa njim, zahvalnost dugujem našin ponižavajućim televizijskim programima. Telenovele su mi Meksiko približile, ali zaista sam ih volela, još ih povremeno volim. Naime, jedan deo koji se graniči sa SAD-om je ogrezao u kriminal i nema ništa zajedničko sa onim drugim. A onaj drugi, e to je pravi Meksiko. Meksiko Siti i Akapulko, čekajte me!

Nakon toga, nikako ne bi bilo pravedno ne obići oblast Anda, i zemlje koje same o sebi govore. Peru, Bolivija, Kolumbija i Venecuela. Kada krenem na to dugo putovanje, tražiću da mi se poželi sreća govoreći da ne znam tačan datum povratka.

Ostatak Amerike ne volim. Svakako se ne bih žalila da odem ako bi mi neko to ponudio. Zaista ima divnu prirodu. Amerika i Amerikanci deluju izveštačeno, i čini mi se da tamo duha nema, bar ne onog koji odgovara mojoj ličnosti. Da kauboji i evropski banditi nisu istrebili Indijance, sve bi bilo drugačije. Volela bih da odem u Njujork, ali ono što bih najviše volela da vidim tamo, jeste Žarko Laušević. Da ga sretnem sasvim slučajno na ulici.

Postoji jedna divna zemlja, toliko posebna zbog svog političkog stanja, koju ja jako volim. Još je više volim, čini mi se, jer je to omiljena zemlja moje najbolje drugarice. Tako da ću jednog dana biti njen gost, u njenoj kući u Havani, jer sam sigurna da će ona uspeti u svom cilju koji će joj omogućiti ostvarenje velike želje. Jedne kućice na Kubi.

Volela sam jednu brazilsku seriju. Pogodićete koju ako kažem da želim da posetim Maroko. Zbog te serije, i jedne poznate pevačice sam zavolela, a i poprilično uspela da izvodim trbušni ples. Fes, pustinja, marame, magija...

Uticaj na ovu želju nisu nikakve sporadične gluposti, već bogata istorija, i ono što može da se vidi. Egipat. Odlazak u njega bi bio poput odlaska u Grčku. Da vidim, doživim i osetim sve te drevne tekovine, bez kojih naša civilizacija ne bi bila ono što jeste.

I sada zaista nešto što je kao naslikano. Sejšeli su mi pre neki dan postali želja. Omiljena zemlja mog omiljenog profesora, stoga je izvršio veliki uticaj na mene. Dobra odluka svakako.

Za početak je to sve. Naravno treba da počnem da zarađujem abnormalne količine novca, da kupim veliki ranac, i krenem putem snova. Što pre to bolje, život je kratak. Znam da će mi se ispuniti ove želje, ne tražim previše, kao što rekoh, čistu posteljinu i toplu vodu, ostalo će mi sve ulice dati.

Mi felicidad

''Y vuelves a aquel lugar, respiras su aire. Sales corriendo, lejos, sin mirar atrás. Y sigues corriendo, más, un poco más. Te detienes, te vuelves a mirar y allí lo ves. Y vuelves, rápido, cada vez más rápido. Sin pensar, sin saber. Pero vuelves, respiras su aire. Y miras, recuerdas, sonries. Te detienes, como anclado a aquel tiempo. Y entonces entiendes que ese es tu lugar.''

 

 

 

ESPAÑA

Postoji jedna zemlja, jedan narod, jedna kultura i jedan jezik, koji mi dopuštaju da maštam i nađem mir u ovoj političko osakaćenoj i unakaženoj državi. Ta zemlja se zove Španija. Taj narod su Španci. Ta kultura je bogata španska kultura. Taj jezik, ujedno i moj omiljeni, jeste španski jezik.

Ne želim da pišem opisno o Španiji, niti da se trudim da pronađem u geografskim knjigama sve pojedinosti koje o njoj govore. Želim da govorim o njoj i sebi, o jakoj vezi koja čini moj duh potpuno španskim.

Ne znam kada, ni zašto sam zavolela Španiju, toliko koliko je sada volim. Ne samo predele koje sam viđala na slikama i putem televizije, već svaki španski ton, svaki stih napisan na španskom jeziku, španske umetnike, ljude koji pripadaju tom narodu. Jednostavno, ona je za mene ono što zavolite pre nego što ga imate, u ovom slučaju vidite.

Bez obzira na to što još uvek nisam posetila tu zemlju, za mene savršenu, osećam je svakom porom. Nemam tu mogućnost da putujem mnogo, pa tako nisam za svojih osamnaest godina imala dodira sa Španijom, izuzev one vrste povezanosti koju mi donose čitanja dela njenih književnika, slušanje muzike sa njenog podneblja, gledanja filmova i serija iz njene kinematgrafije. Na svoju veliku sreću, za par meseci ću kročiti na njeno tlo, i biti nekoliko koraka bliže svom miru i ostvarenju velike želje – življenju u Španiji.

Kada razmišljam o svojoj budućnosti pored posla kojim želim da se bavim, prijatelja i porodice koji će me, kao i sada, okruživati, sebe zamišljam van granica Srbije. Moja težnja da ne živim ovde nije protivna Srbiji, niti srpskom narodu, to je želja da ne poludim, da idem tamo gde je bolje. Naravno, da je ta zemlja u kojoj bih volela da živim Španija. Svakako da nije samo stanje u državi u kojoj živim jedini razlog te emotivne pojave u meni, već ljubav koju gajim prema Španiji. Iako, političko stanje ni u njoj nije savršeno, koliko može reč ’’savšenstvo’’ politika da dozvoli, ali duboko verujem da je u Španiji moj mir. A mir mi je veoma potreban kako bih mogla da sačuvam i ovo malo zdravog razuma koje mi je ostalo.

Iako više volim noć od dana, u poslednje vreme sam zavolela jutro. Prija mi ustajanje rano, odlazak na jutarnju rekreaciju kada sam raspoložena za istu, a nakon toga kupovina doručka u pekari, ili još bolje, pravljenje doručka. U tome vidim novu draž koju do sada nisam uviđala, sem onda kada sam kod bake i deke, i kada domaći doručak svi okupljeni jedemo. A, sada uz taj jutarnji obred pustim jednu od najdražih španskih pesama, a potom se prepustam mašti koja me vodi u manji, ’’toplo’’ opremljen stan u Madridu.

Volela bih da živim u Madridu, premda po do sadašnjem znanju o Španiji i iskustvima koje sam slušala, imam utisak da je oblast Andaluzije najlepša, što bi se reklo ’’Raj na zemlji.’’ Međutim, pored nestvarne Sevilje satkane od plesa, igre i pesme, ja želim da živim u Madridu, koji je jedan od najlepših evrposkih prestonica, ali po rečima mog omiljenog pisca, Javiera Maríasa on je ,,neotesan i prostački grad i u sebi ne nosi nikakvu tajnu’’. Nikada se ne bih usudila da osporim, niti da sumnjam u reči svog omiljenog, iako ne izgleda tako, upravo takav grad tražim. Uređen kao Madrid, sa ljudima kao što su Madriđani, pun mogućnosti, sa tamnom stranom. Jer, potrebno mi je crnilo koje će buditi nostalgiju za prošlim, zbog koje nikada neću zaboraviti na svoj sadašnji život.

Nakon početka pisanja ovog teksta, upoznala sam nekoliko Španjolki. To su bili prvi ljudi španskog porekla koje sam upoznala, ujedno i prvi put da sam pričala španskim jezikom sa nekim ko nisam ja.

Naime, u moj grad, Požegu, su došle četiri rukometne selekcije sačinjene od devojaka ’91, ’92. i ’93. godišta, koje su se borile za odlazak na Evropsko prvenstvo. Detalji niti pojedinosti turnira nisu važne, sem toga da sam poslednje veče turnira, par sati pre nego sto će se sve one vratiti svojim kućama, bila pomoć svom drugu, Marku, koji je volontirao kao vodič Španjolkama. Obzirom na to da on ne zna španski jezik, a one engleski, gotovo da, do tada, nisu imali nikakvu komunikaciju, sem osmeha i prijatnih pogleda.

Kada sam tek došla bila sam vidno nervozna i uplašena, što su one primetile, ali kako je vreme odmicalo i kako sam sve više pričala, moja nervoza je potpuno nestala, a moje druženje sa njima postajalo sve bolje i prijatnije. Tako sam stekla dve jako dobre drugarice – Nekane i Africu. Ubrzo nakon mog dolaska sam bila pohvaljena rečima da bih nakon dva meseca boravka u Španiji govorila španskim kao prava Španjolka. Što mi je svakako jako prijalo i znači mi mnogo, jer sam samouka, i sve svoje znanje crpim iz filmova, serija, muzike, i literature tog divnog jezika.

Sa Nekane sam najviše razgovarala, koliko o običnim stvarima, toliko i ozbiljnim, o istoriji i političkom stanju naših zemalja. Ona je divna, ozbiljna, svesna sveta i sebe, otvorena za razgovor, i divan sagovornik. Zapravo, sve su dobre, samo što je Nekane sticajem okolnosti bila najviše uz mene, pored Africe, koja je takodje divna. Ona je plavuša sa velikim španskim srcem, stvorena za zabavu i smeh. Kada smo se pozdravljale jako me zagrlila i rekla ’’Teodora, amiga!’’, možda je to smešno, ali ja sam bila presrećna, jer sada imam dve drugarice, prave Španjolke.

Sa Nekane sam se dopisivala, pozvala me je da dođem kod nje u njeno selo na severu Španije kada budem u septembru išla na put koji čekam čitav život. To samo govori o njihovom gostoprimstvu, a tih nekoliko sati su mi potrvrdili ono što sam već znala, da su Španci nacija koja živi za zabavu, i da je u Španiji sve zabava, smeh i ples, naročito na jugu, u najlepšoj Andaluziji, i da u njoj nema mesta za depresiju. Sutradan sam rekla u šali da sam do te večeri bila Španjolka osamdesetopostotnim delom svog bića, a od tada je to količina od devedeset i devet posto, tih jedan posto će se pojaviti kada odem u Španiju, iako u tom trenutku šala, posle dva dana je to činjenica koja me raduje.

Koliko neverovatno zvučalo voleti jednu zemlju jačinom kojom ja volim Španiju, toliko želim da odem odavde i živim u njoj. Moj život je u poslednje vreme mierda, potrebno mi je da odem daleko odavde, sa sobom ponesem uspomene koje želim, i počnem život iznova, a Španija je najbolje mesto za to. Kukavičko razmišljanje, ali od nekih stvari prosto morate pobeći, a ako Vas i dalje prate, morate ih ubiti. Ja želim da ubijem nezadovljstvo i neispunjenost koje su svakim danom sve veći.

Divni Manu Chao kaže – ’’ ¡Pase lo que pase, sea lo que sea, próxima estación esperanza!’’. Zaista je tako, nada uvek treba da bude sledeća, a moja nada je Španija.

  

Jonathan Hull - ''Izgubiti Juliju''

''Zapravo, drago mi je što nisam bogat. Nekako verujem da je teže umreti ako jesi. Ne samo da gubiš svu svoju imovinu i akcije i antikvitete i srebrni escajg i slike i letnjikovce, nego u tim poslednjim danima ne možeš da porekneš da si potrošio ogroman deo života na sticanje i brigu o svem tom posedu, a to vreme si mogao da provedeš sa porodicom i prijateljima ili pecajući ili putujući ili, prosto naprosto, tucajući. Zamisli to, staro momče, mogao si sve to vreme da tucaš! Čuješ li me, staro momče? Tačno, rekao sam tucajući, ne zarađujući ili stičući, već tucajući.''

Kriza identiteta

Često dođu oni dani kada izgubim smisao svih postojanja, koliko mojih, toliko i tuđih, ali iznag svega, gubim spoznaju sveta u kom se nalazim. Sve ono što sam znala, imala, osećala gubi se u beskrajnom Weltschmerz-u, koji me daleko ječeći vodi u skupinu krikova svih mojih strahova i patnji.

To su oni dana kada poželim da nemam nikoga, ni porodicu, ni prijatelje, ni one iz drugih ljudskih grupa, jer me preplavi nesnosan strah od koga mi vrtoglavo misli naviru u glavi, što me dovodi do potpunog ludila. Bezbroj pitanja nižu se jedna za drugim donoseći crne misli i onaj osećaj mučnine od koje ni suza ne može da krene. Tih dana ne postojim...

Noseći sebe u zubima odlazim u predele nepoznatog, ispod vidljivog dela ledenog brega, u, beskrajno hladnu vodu zbog koje mi se svi vitalni organi skupljaju, i tada nastaje bestežinsko stanje. Tokom njega svaki put iznova upoznajem sebe. Svaki put sam druga osoba, drugačija od one sto sam bila. To me potpuno uništava. Ubija u meni svaki deo vec otkrivenog i upoznatog. Strašan osećaj neprepoznavanja sebe. Više nisam ljudsko biće, zapravo nisam biće, već magloviti prikaz nečega što ne znam šta je.

Na kraju tog pakla ponovo se rađam i u trenutku moram da proživim sve ove godine koje imam, i svaki trenutak života. Koliko je samo teško biti živ.

~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~

Evo, priznajem prelaskom iz sofisticirane provalije u direktnu odrvatnost – MRZIM sve koje volim i sve one male stvari koje mi znače, a najviše od svega mrzim sebe, jer me ovaj život potpuno ’’poludeo’’.

~ Za sve one dane kada ne znam ko sam, i za ovaj život koji je ništa do veliko mučenje. Za moje roditelje koji su me doneli na svet uprkos zivotu. ~

NAJDUŽI PUT

''Ako želiš biti srećan, budi.''

Oduvek svi teže da definišu sreću. Kako doći do nje, kako je sačuvati, i najzad, sta je sreća. Sreća je duhovno stanje, neopipljivo, ali ne i nedostižno, koje nema definiciju. Definiše je život koji izaberemo. Svakako da ne možemo uvek potpuno uticati na tok života, on zavisi od mnogih stvari - stvari koje utiču na tugu, bol, žal, ali nikako na sreću. Na sreću možemo uticati samo i jedino MI.  Mi je stvaramo, održavamo i činimo većom u svom značaju.

Sreća je osećanje koje nije univerzalno, niti isto za svaku živu jedinku. Za nezasitog ljubavnika je prikazana u ženskim oblinama, majčina sreća je u obliku deteta, sreća jednog pevača je u njegovom talentu potvrđenom nagradama, za glumca u trenucima provedenim na pozornici, violinisti svaki kontakt za prelakiranim delom drveta predstavlja sreću, za doktora je ona svaki spaseni život dodeljenog pacijenta, za konja sreća su slobodni travnati predeli kojim ce nezaustavno juriti... Ali ono što je isto za sve je duševni mir koji nastaje saznanjem da smo srećni. Samo je mir pokazatelj naše sreće, indikator našeg života. Tek kada spoznamo mir, spoznaćemo i sreću. Jedno bez drugog ne mogu, drugo se rađa iz prvog. Nazovite ovo matematičkom jednačinom, fizičkim zakonom, ja nazivam suštinom života.

Ako želimo da težimo ka svojoj sreći, što je svakom normalnom ljudskom biću, najvažnija stvar u životu (ogradivši se time da je ona individualna i posebno prikazana pojedincu), moramo uporedo težiti ka svom miru. Mir, kao glavni deo žitova, je povezan sa mnogim drugim osećanjima i odlukama. Nekim ljudima je mir sinonim za beg. Ne! Mir nikako i nikada nije beg od nečega, nekoga, ma šta to i ko to bio, mir je traženje sebe.

Kada se rodimo, nedostaje nam mnogo toga. Reči, što nije veliki hendikep, budući da nam kasnije zadaju velike brige. Nedostaje nam umeće hodanja, toliko stvari je blizu nasih očiju, a za naše male šake su nedostižne. Odrastanjem dobijamo fizičke sposobnosti predodređene ljudima, ali nedostaje nešto duhovno, predodređeno duši. Naziva se srodnom dušom, drugom polovinom... Suludo shvatanje života. Ako nam sreća zavisi od drugih, zašto postojimo, da bismo rekli da postojimo zbog postojanja drugih? Bezumna igra reči u sintaksi, smešna, pomalo sramotna u svojoj ograničenosti. Ne postojimo zbog drugih, niti radi drugih, postojimo zahvaljujući dvema osobama, koji su nas stvorile i donele na svet. Kasnije će naše postojanje biti deo postojanja osoba koje ćemo mi doneti na svet, ponavljajući dela predaka.

Ljudski problem jeste što u nekim trenucima udaljavanja od sebe, postaju lucidni emotivci. Nastupa intelektualna osakaćenost, i romantična teznja da se spoje sa nekim u jedno. Naravno, u tome nema ništa loše, ljubav može jedino da oplemeni, svakom čoveku treba biti elementarna potreba bez koje ne može da živi, kao što su vazduh, hrana i voda. Ali, ne treba zastraniti, i misliti da smo, kada upoznamo osobu prema kojoj ćemo razviti strastvenu vrstu ljubavi, upoznali drugu polovinu sebe, i našli ono što nam je tokom odrastanja duhovno nedostajalo. To nije put ka našem miru i našoj sreći. Jedina srodna duša, druga polovina, jednom čoveku je on sam. Ono što želi da bude, ono što želi da stvori od svog zivota, ono ka čemu teži, i samo kada to postigne moze biti potpun, ispunjen u sopstvenoj celosti.

Pronaći sebe nije lako. Toliko unutrašnjih sukoba, kriza identiteta, prolaska kroz moralne paklove, emotivna lomljenja, veliki gubici, ali i dobici; lepi trenuci, kao i ružni... Život zna da slomi, i da pokaze najgore lice kojim će obrisati sve lepe trenutke, za koje na kraju, nije zaslužan on, već mi. Uprkos njegovoj surovoj podlosti, moramo nastaviti dalje sa ili bez vere u ono u šta smo do tada verovali. Čak i ako treba crpiti snagu iz negativnih osećanja – besa, mržnje, inata, gađenja – moramo je naći. Samo je jedna stvar gora od života – odreći ga se. Put je težak, jako težak, ali dolazak do poslednje stanice briše sve dotadašnje teskobe. Rađamo se ponovo i živimo životom koji sami stvaramo.

Kada se odlučimo da krenemo na put, moramo biti spremni da se bez kajanja odvajamo od mesta i ljudi. Vezivanje je dozvoljeno samo sa samim sobom i srećom. Umor je dozvoljen samo posle momenata smeha i ispunjenja, ne i posle prelaska kilometara i kilometara do mesta na kome ćemo se osećati bolje, kao ni posle svakog eliminisanja osoba koje nam donose nemir i bol. Cena mira nije mala, ali je vredno odreći se svega. Posmatrajući mir, kao primarnu stvar, stavljamo sebe na prvo mesto. Dakle, koliko god voleli nekoga, makar taj neko nas voleo više, ako nam ne pruža spokoj i sreću, ne smemo dozvoliti da ostane deo našeg života. Ljudi i predeli ne smeju predstavljati prepreku u dostizanju našeg cilja. Podrazumeva se da u eliminisanju prepreka nikako ne smemo ići protiv ljdskosti! Jedini način uklanjanja istih je distanciranje i odvajanje.

Upravo je period odvajanja ključan za naš život. U njemu dokazujemo zrelost i samopoštovanje. Bol je prisutan, nekada nepodnošljiv, ali ako ga potiskivanjem izbacimo izvan, pokazujemo pomenutu snagu koju smo vremenom stekli. Jako je važno pravilno razumeti izraz potiskivanjem izbacimo. Represija, u ovom slučaju, nije poželjna . Bolna osećanja ’’guramo’’ u sebe i taložimo negativnu energiju koja moze da dovede čak i do fizičkim oboljenja, a iznad svega mentalne nestabilnosti. Stoga, svako nezadovoljstvo, neraspoloženje, stres, bol treba izbaciti iz sebe. Bržim putem principom ’’sto na um, to na drum’’, ili dužim, pozitivnim čuvanjem unutar sebe sve dok ne stvori pometnju, a onda eksploziju koji ide van. U izbacivanju je sve dozvoljeno – suze, vrištanje, jaukanje, psovanje, skakanje, odvajanje...

Ono najteže je, već nekoliko puta pomenuto, odvajanje. Postoje neke osobe koje volimo, i koje nas vole, bez kojih ne možemo da zamislimo svet. Međutim, nekada odnos sa njima postane nenormalan, na neki način bolestan, a život sa njima stecište emotivnog ludila, jer ljubav počinje da se iskazuje uzajamnim povređivanjem. Tada treba početi razmišljati o odvajanju u korist sopstvene sreće. Takvo razmišljanje iziskuje visok stepen hrabrosti, staloženosti i razumnosti. Onog trenutka kada se odlučimo na ovaj korak, ne smemo gledati iza sebe, niti se vraćati natrag. Moramo koračati sigurno ka cilju. A, kada stignemo do samog kraja puta shvatićemo koliko su sve trzavice i patnje vredele. Tada nećemo žaliti ni za čim, jer nam ništa neće nedostajati, uživaćemo u sebi samima.

Kada govorim o mestu mira, ne mislim o njemu samo kao figurativnom pojmu, vec o gradu, mestu, državi u kojom smo oduvek želeli da živimo. Ukoliko postoji mogućnost odlaska u najvažnijem trenutku našeg postojanja, na mesto o kome smo oduvek sanjali, treba je iskoristiti. Ako, pak, ne postoji, treba je stvoriti.

Predeli su oduvek bili važni za čoveka. Krojili su najbolje godine života; svaki za sebe priča drugu priču i vezuju osobe putem osećanja zauvek za svoje ulice i gradske kutke. Mogućnost da nam grad, za koji smo mislili da je mesto naših snova, donese razočaranje lebdi u sferi realnosti, ali nikako ne smemo biti ljuti ako se to dogodi, jer smo možda previše očekivali. Takođe, ne smemo gubiti nadu da na svetu postoji mesto koje će ga zameniti i pružiti nam dugotraženi mir. Potrebno je lutati, i nastaviti tražiti... Reći ćete da je ovo neozbiljan, iracionalan savet, zbog kog, ako ga prihvatimo, postajemo vagabundo. Pogrešno mislite. U traženju i lutanju ne smemo zanemariti ostale nama važne stvari – karijeru, stvaranje porodice... ili nesto drugo sta god to bilo – potreba je naći mir, ali umeće je stvoriti ravnotežu između traženja i ostalih stvari koje su deo naše sreće. Važno je znati šta želimo, i da ka tome težimo. Upravo je to znanje deo početka putovanja ka miru.

Ako želite da posedujete sreću, ne plašite se krenuti u njeno osvajanje. Nije ludost napustiti sigurnost ako ona nije deo nje. Ludost je nastaviti živeti u bezličnoj monotoniji sa pritajnim bolom koji povremeno izvire na površinu. Ludost je nemati želje, i ne potruditi se imati ih, a ako su prisutne nije ludost slediti ih, čak ni kada su nedostižne. Nije ludost voleti, ali je ludost predati se ljubavi zaboravljajući sebe. Ludost je odreći se stvaranja svoje sreće, jer ona zaista jeste samo u našim rukama. Sve može biti oduzeto i izgubljeno sem želje da nam bude bolje, a dobro smo kada smo srećni.

Sledite sreću samo vama znanu, i na kraju ovog sramnog života, dok bude odlazio iz Vas s mišlju da je još jednog jadnika pojeo iznutra, moći ćete sa osmehom da mu kažete: ’’Tornjaj se! Nisi mi mogao ništa, ipak sam bio srećan.’’. Imate pravo da želite mnogo, ali jedina želja koja zavisi samo od Vas je želja da budete srećni, zato budite srećni.

Ne zovem se Barbara, ali želim da mi neko kazuje stihove Žak Prevera

FIESTA

I čae su bile prazne
I flaša razbijena
I krevet raspremljen
I vrata zatvorena
I sve staklene zvezde
Sreće i lepote
Treptale su u prašini
Nepočišćene sobe
I bio sam mrtav pijan
I lud o radosti
I ti živa pijana
Gola u mom zagrljaju.


REKA

Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini
ali on je bacio
ledeni kamičak
hladni kamen ljubomore
na odsjaj
tvoje lepote
što je igrala gola na reci
u velesjaju leta.


POD RALOM...

Ralo tvog blagog čelicnog pogleda
izbrazdalo je moje srce
i iz te zemlje preorane
cvet rastanka je zaridao

Danas
u istom gradu
u kome smo se rastali
jedino ja vidim tvoju statuu
na trgu Izgubljenja
Hiljade dana vec je prošlo
od dana kada smo se poslednji put ljubili
nekad se gledam u ogledalo
nemajući hrabrosti da se obrijem
I to uvek padne ponedeljkom
ponedeljkom kad su berbernice zatvorene
i onda se dosađujem

I onda otvaram prozor
zovem te
i ti si tu
sa zlatnim brijačem i srebrnom četkom
u paklenoj kadi tvog poslednjeg ljubavnika
sa četrdeset konja od groma i vetra
I letim ti
i brijem se kako se nijedan princ nije obrijao
i kupam se sa sto pedeset na sat
kako se niko na svetu
sem onih kojima se tako nešto već desilo
okupao nije
Ne pitam te čak ni kamo idemo
ne zato što me ne zanima
već zato što znam
da ni ti sama ne znaš
I kao što ti to umeš postavljaš mi pitalice
te kada je rođena smrt
te kada će život konačno umreti
onda zašto se smejem
i zašto smo se ono rastali

Za volanom je čovek plemenita roda
a ni on ne zna
ko mu je sve u kolima

I ja onako još nasapunjanih ruku
zatvaram mu oči
UU uu! pogodi ko je
I kola tako polete u stranu da...

Ali u zidini zime uvek će postojati otvor
kroz koji će se moći videti ono najlepše leto

Smotana gvožđurija prelivena krvlju
eksplozija radosti
A da ih i ne zoveš
srećne uspomene javljaju se tu sam
i vraćaju se na svoja mesta kraj neugašene vatre


Vreme ne zna koje je doba
doba ne zna koje je vreme


Jednoga dana talas toplote
oboje nas je zahvatio
modrica sreće
koja se više ne da izbrisati.


KRV I PERJE

Ševo uspomene
to tvoja krv teče
ne moja
Ševo uspomene
stegoh šaku
Sevo uspomene
divno mrtvo ptiče
nisi smela da dođeš
da mi jedeš iz ruke
zrna zaborava.


PARIS AT NIGHT

Tri šibice upaljene jedna za drugom u noći
Prva da ti vidim lice
Druga da ti vidim oči
Poslednja da ti vidim usta
I čitava tama noći da bih se setio svega toga
Stežući te u zagrljaju.



VRT

Hiljade i hiljade godina
Neće biti dovoljno
Da iskažu
Onaj tren večnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Onog svetlog jutra
U parku Monsuri u Parizu
Na zemlji
Koja se u zvezde računa.


ZA TEBE LJUBAVI

Otišao sam na ptičju pijacu
I kupio ptice
Za tebe
ljubavi
Otišao sam na cvetnu pijacu
I kupio cveće
Za tebe
ljubavi
Otišao sam na pijacu gvoždja
I kupio okove
Teške okove
Za tebe
ljubavi
A onda sam otišao na pijacu roblja
I tražio te
Ali te nisam našao
ljubavi.



UVELO LIŠĆE

To je jedna pesma sto je ličila na nas
ti si me volela
ja sam te voleo
I živeli smo skupa
ti koja si me volela
i koju sam voleo
Ali život razdvaja one koji se vole
lagano
i neprimetno
i more briše na pesku
korake rastavljenih ljubavnika

Uvelo lišće evo već je stiglo
žal i uspomene isto tako
Ali moja ljubav ćutljiva i verna
stalno se smeši i zahvaljuje životu
Tako sam te voleo i bila si tako lepa
Kaži kako onda da te zaboravim
U to doba život je bio lepši
i sunce je bilo toplije nego danas
Ti si bila moja najnežnija ljubav...
I šta će mi onda ta tuga
A ta pesma koju si mi pevala
uvek uvek ce mi zvoniti u ušima

To je jedna pesma sto je ličila na nas
Ti si me volela
ja sam te voleo
i živeli smo skupa
ti koja si me volela
i koju sam voleo
Ali život razdvaja one koji se vole
lagano
i neprimetno
i more briše na pesku
korake rastavljenih ljubavnika.

''Toliko ljubavi u tako malom srcu''

Udahni deo moga vazduha.
Uđi duboko u mene i postani deo mog života.

Da li je patetično voleti i iskazati rečima nežnosti najdublja osećanja?
Da. Patetično je govoriti o ljubavi osobi koja Vas ne voli. Patetično je i jadno voleti osobu koja nikada, ni u najhladnijoj dosadi, ne pomisli na Vas.

Zapamtite da ljubav doziva ljubav, da ljubav zahteva i traži ljubav, i da samo ljubav može da hrani ljubav!

Danas su devojčice pametnije – lome glave Kenovima

Sedela sam u zadimnjenom uglu onog tako prljavog lokala i pila svoje piće, više se ne sećam kakav ukus sam osećala u ustima, jer sam već previše popila da bih razlikovala jedno od drugog ili trećeg, kada mi je na um pala ta misao. Protresoh glavom, da odagnam te čudne misli koje nikako ne idu uz moju antifeminističku stranu, ali ipak mašta me vukla sve dalje i dalje u svoje, mogu reći, nevino, detinjasto, devičansko poreklo. Nasmejah se, devičansko? Naravno, devojčice su device.

Maštenjem stigoh na početak svega – igru koja budi prve ženske pokrete i razmišljanja u tim malim glavicama načičkanim šnalama. Barbike... Postojala je samo jedna ’’Barbie Girl’’ koju sam volela. Bila je prelepa, srazmerno građena, sa divnom kosom koja se nikada nije mogla ućebati kao što je bio slučaj sa svim ostalim. Ali ono što mi se na njoj najviše dopadalo je bio njen dugi vrat koji se prilikom jednog igranja smanjio usled slučajnog otkidanja njene glave. Kao da je taj trenutak simbolično predstvaljao njeno gubljenje pameti ( ili kako se kaže gubljenje glave ), jer sam je u svim kasnijim igrama stavljala u ulogu mučenice koja će do kraja svog postojanja kmečati za onim što nema i što nikada neće ni dobiti, nekako mi je uz njen izgled sjajno pristajala osobina neborbenosti. No, da pređem na suštinu svojih misli.

Jednog dana sam na poklon dobila Kena. Plastičnu lutku, savršenih telesnih proporcija, crnokosog sa sređenom frizurom, obučenog u belu majicu i uske farmerke koje su s namerom skrojene tako da naglašavaju njegovu muškost koja je u životu najslađa radost za muškarce, a istovremeno najgora nesreća za ženski rod. Njom oduzimaju naše nevine dane, bespovratno ih bacaju u zaborav, njom nam oduzimaju duševnu slobodu, a često i fizičku vezujući nas za svoja na trulež osuđena tela nama najvažnijim bićima, i pružaju nam bezdušne osećaje samo njima jasne.

U tom trenutku sam imala oko desetak Barbika koje su uživale u svom mirnom svetu, divnoj Barbie kućici, sa Babrbie bebom, i ja sam uzivala u igranju...sve do otvaranje kutije prekrivene ukrasnim papirom. Kao što rekoh, bio je to prvi muškarac od plastike kojeg su moje Barbike videle, materijalni prikaz princa iz priča koje sam im čitala iz Barbie stripova, nenadano muško u njihovoj kuci. Jedna je dobila muža, tri su dobile zeta, beba oca, ostale prijatelja.

Mnogi roditelji ženske dece greše pri kupovini stripova. Ćerkama bi mnogo više pomogli u spoznaji života čuveni dečački stripovi uz koje su njihovi očevi odrastali, od roze stripova koji govore o prvoklasnim džentlmenima, svetu lutki i plastičnim ljubavima. Zapravo, nikada nisam volela roze boju, zato sam jednom prilikom jedan Barbie strip ižvrljala crnim flomasterom, i nikada posle toga nisam osetila kajanje. Kajanje je loše, sputava važne životne odluke, odluke da popijemo tabletu protiv mučnine kojom ćemo završiti neprijatne trenutke koje nam stvaraju krivudavi putevi života. Zato se nikada nisam kajala posle donošenja odluke kojom sam skrenula sa krivudavog puta, kojim sam predugo isla, na pravi put mira i spokoja.

Prvi dani igranja sa došljakom u mom kutku igračaka su prolazili dobro i mirno, ali da bih nadomestila nedostatak muških hormona u njemu morala sam da mu dam nekoliko identiteta. Tek mi je posle dugo godina postalo jasno zašto se u manjem broju proizvode Kenovi od Barbika, blago privikavanje devojčica na odrasli život – da muškarcima nije dovoljna jedna ženska jedinka. I tako je moj novi predmet igranja postao plastika jednog oblika koja se odaziva na mnoga imena. Bio je veran momak svojim devojkama, imao ih je desetak, pričao je najdivnije priče, koje samo jedan muškarac može da priča, nastali su prvi kontakti, prve nežnosti... Vremenom su se svi karakteri koje sam mu dodelila, sva imena, stopila u jedno, u plastični kalup kojim je nastala nova osoba. Više nije postajalo mnogo muških imena u mom kutku za lutke, postojalo je samo jedno kog više ne mogu da se setim, sada bih ga nazvala Drkadžija.

Od princa iz priča postao je skot iz života svake devojke. Postao je neveran muž, zet koji je sa sestrama svoje žene, njenim drugaricama, neizlečivi nimfoman sa previsokim stepenom promiskuiteta, rasturač mirnog doma, ludak sa bolesnim pogledom na ljubav, sadista usta punih laži... postao je onaj  koji neočekivano uđe u život na belom konju, a ode puzeći za kopitama posle hladnokrvnog ubistva svakog osećanja koje je jedna ona gajila tako nežno, hrabro i blesavo.

Shvativši koliko moje voljene lutke pate, nisam samo ugledala svoju sudbinu koju mi je moj seksualni pol predodredio, već i to da moja omiljena Barbika sa početka počinje da ludi, i gubi lepotu u svom očaju i bolu. To je bio trenutak kada sam igračku kojoj sam se neizmerno obradovala odložila na dnu kartonske kutije u uglu potkrovlja gde se i danas nalazi, i vratila mir u Barbie kućicu. Iako nikada nisam uspela da vratim onu staru nevinu, dečju sreću na lice svoje omiljene plastične lepotice, trenutak odlaska Kena je ujedno bio i prvi put kada sam, nekada dragu osobu, izbacila iz svog života, što sam činila i kasnije kada se više nema gde, niti kuda, i kada je to jedina racionalna odluka, proistekla iz mojih pogaženih osećanja, koja me može odvesti do konačnog i najvećeg životnog cilja i svega što on nosi sa sobom – sreće. U moje dečje razonode su polako ušli pravi muškarci, Betmen, komadant Mark, Konan, princ Valijant... ali je moja Barbika ostala jednako tužna, nije shvatila da su muškarci različiti, da postoje loši i dobri, a da bismo došli do onog pravog, moramo preći put kojim će nas voditi pogrešan držeći nam ruku sve dok je ne istrgnemo kada stignemo na raskrsnicu emocionalnog sazrevanja koja je predstavljena pogrešnim, krivim putem, i ispravnim, pravim putem.

Izlazeći iz lokala krenuh putem tog dobrog emocionalnog sazrevanja noseći novi sjaj u očima koji oslikava neko novo zadovoljstvo.

Za drugu Barbiku u mom životu.

Najdražem od zauvek njegove

Osećam se potpuno izgubljeno bez tebe.

Dok posmatram svoj život, ogromnu kuću koju imam, uspešnog i nežnog čoveka u svojoj postelji, umiljatu decu koju svako veče kupam pred spavanje i budim golicanjem ujutru, shvatam da si ti onaj koga najviše volim, i da samo tvoje ruke želim da osetim na svojoj koži, tvoju kosu da mirišem i tvoje usne da ljubim do samog kraja... Želim da vratim vreme, da zamenim ovu prostranu, a tako praznu kuću za naše snove o kamenoj kući na obali Sredozemnog mora, ne želim više da se budim u svilenoj postelji ljubičaste boje, nego u snežno-beloj, jeftino plaćenoj, prekrivenoj lavandama, onoj na kojoj smo tokom dugih letnjih noći ispisivali svoju ljubav...želim da se probudim u takvoj postelji, našoj postelji. Menjam sveže ceđeni sok od pomorandže koji svako jutro dobijam u kristalnoj časi, za kapljice crnog vina sa tvojih usana. Pogled na savršeno uređen vrt kroz fine okvire, menjam za onaj pogled ka pučini preko vinograda naslonjena na tvoja leđa. Nemile dodire koje osećam po čitavom telu svaku noć, i od kojih se podjednako toliko ježim kao kada si, meni u inat, dlanovima ispitivao isturpijanost mojih noktiju, posle čega bi se uvek nasmejao i nežno me poljubio, očajno svako jutro skidam sa sebe, zatvaram oči i zamišljam tvoje usne kako prolaze svuda kuda su njegovi prsti iste noći prošli, a tamo gde su oni zastali, tvoje usne su nastavile, baš kao onda kada si mi želeo srećan put na koji sam krenula misleći na tebe. Menjam dva anđela koja se nalaze u sobi pored mene, za našu decu koja imaju tvoje oči, moj osmeh, moju kosu i tvoje usne, i koja se zovu onim imenima kojima smo ih dozivali u svojim snovima. Zamišljam ih baš onakve, kakve smo ih zajedno zamišljali. Zamišljam kako nas opijene od ljubavi i vina budi njihov smeh, kako mi pomažeš da obučem belu haljinu, i kako se prepuštamo još jednom danu naše sreće, još jednoj sekundi koja nam predstavlja još jedan život, još jednom zagrljaju i svakom narednom poljupcu. Zamišljam kako se prepuštamo jedno drugom, kao nekada...

Zar to nije greh? Ubiti svog muža, ukloniti svoju decu, zapaliti svoju kuću, pocepati svoje haljine, razbiti sve vaze, zar nije greh zamišljati da nemam ono što imam, zarad jednog trenutka kraj tebe? Mnogi bi rekli da jeste, mnogi bi me poslali na vešala, prokleli bi me, ali oni ne znaju jedini greh koji sam učinila. Oni ne znaju da sam te pustila da zauvek odeš. To je greh koji mi ne može biti oprošten, zato sada odlazim na mesto gde ćemo imati sve što smo oduvek želeli. Dok te budem čekala, mili moj, objasni ostalima zašto nikada nisam mogla da budem drugačija, do jedino tvoja.