"Ruski pisac Aksakov govorio je da je on - mašta. Zora je to isto mogla reći za sebe. Ona je uvek živela na mestima na kojima nije živela - u knjigama i snovima. Boris je mnogo putovao, ali ga putovanja nisu mnogo menjala. Za razliku od njega, Zora je bila kosmopolitkinja koja nikada nije putovala. Volela je da govori o Piku dela Mirandoli i da zamišlja da stanuje u plavoj Kazi Batlo u Gaudijevoj Barseloni. U stvarnosti, Zora je živela u običnom novobeogradskom stanu u kom je plakar sa knjigama o umetnosti zauzimao više od pola dnevne sobe. Stan se nalazio na najvišem spratu solitera. Palata japanskog cara tradicionalno je nazivana "mestom pod oblacima". Tako je Zora nazivala svoj stan."
Možda sam čudna, možda preterujem, možda ni sama ne znam zašto tako mislim i pišem ovo što pišem, ali svoje stavove i osećanja ne mogu izmeniti. Možda se izmene, sami od sebe, vremenom, životom, drugim iskustvima, novim znanjima, ali sada su ovakva, i ne treba ih dirati, neka ostanu takva kakva jesu.
Kada sam prvi put čula pesmu jednog od omiljenih „Me llaman calle“ (Zovu me ulica), već sam imala formirano mišljenje o pojavi o kojoj ona govori, u njoj sam našla podršku svom stavu. Svako ko zna pesmu, složiće se koliko je Manu na divan način opisao žene, one koje u sebi imaju ono pravo žensko, ono pravo ljudsko i čovečno. Žene koje znaju da vole, žene koje žele da vole i budu voljene, ali te žene su drugačije. Drugačije, ali ne i manje vredne.
Te žene su princeze.
Neki ih nazivaju kurvama, ja ih nazivam prostitutkama.
-Hoćeš li ti naplaćivati svoje?
-Večeras nismo kurve, večeras smo princeze.
Žena je savršeno biće. Najlepše, najdivnije i blagosloveno. Blagosloveno jer može da rađa. Kao što među ljudima ima nečoveka, tako i među ženama ima onih koje kaljaju svoju vrstu, polnu rasu. Mnogi ne razumeju šta znači biti žena, i ko su prave žene. Ne mora žena, pritom mislim na pravo značenje te reči, biti ona koja sedi u svojoj kući, brine o svojoj porodici, uzorna supruga, požrtvovana majka, pokorna snaja. Ne mora takva biti prava žena. Ženu ne određuje njen način života, njeno spolja, ono sto je vidno, nju određuje njeno unutrašnje. Žena je ona koja se oseća kao žena. Koja u sebi ima onu pravu ženu. Žena je ona koja u sebi ima ono ka čemu svi teže – lepotu. Takva žena je lepa, uvek je lepa. Takva žena se gleda u oči i osmeh. Takva žena žrači posebnom, neponovljenom i jedinstvenom energijom. Energijom ljubavi, energijom nežnosti, energijom čednog i čistog. Kroz nju su mogli da prođu mnogi muškarci. Prljavi, smrdljivi i bezdušni, ali ako u sebi ima to osećanje, iskreno čisto i čedno, njeno telo će biti, kao i ona, divno. Ona je posebno biće bez kog bi svet izgubio sjaj i zanos. Ona je ukras, ona je ljubav, ona je sreća, ona je istina i ona je potreba. Takve su i one. Takve su i prostitutke. Sve one su vredne poštovanja. Zaslužuju ljubav u zasljužuju sreću, kao i sve ostale slične njima koje nose neka druga zvanja – zvanje doktorke, zvanje slikarke, zvanje domaćice, zvanje prodavačice... Nisu manje vredne zbog toga što su, naprotiv, svaka od njih koja ima u sebi to što je čini ženom je vrednija od svake druge koja to ne poseduje, makar ona bila i monahinja, makar bila uzorna supruga, požrtvovana majka, pokorna snaja.
-Čudno je, zar ne? Nostalgija. U suštini nije to tako loša stvar. To ipak znači da ti je nekada bilo dobro i da ti to nedostaje. Ja, na primer, ne osećam nostalgiju ni za čim. Jer, ništa što bi bilo vredno nedostajanja mi se nije nikada desilo.
Postoji bitna razlika. Moral je oduvek bio stvar koju svaki pojedinac drugačije shvata i posmatra. Norme morala ljudi prilagođavaju sebi, što nikako ne bi smelo da se događa. Verovatno je zbog toga svet ovakav kakav jeste. Za mene je moral ono što dozvoli čisto, neiskvareno srce. Ta razlika je velika, razlika između mene i onih koji razmišljaju kao ja, i između onih koji osuđuju s gađenjem. Osuđujem, priznajem, znam da osudim. Ne bi trebalo, ali pokazujem ponekad to strašno ljudsko u sebi. Znam da osudim, ali znam i da poštujem. Poštujem prostitutke. Poštujem ih i nikada ne nazivam drugačije, nego li tako ili jednostavno ženama. One se prodaju drugačije od drugih koje to isto čine, a nisu prostitutke. Ove žene se prodaju jer su prinuđene na to. Ove žene prodaju sebe, zarađuju najtežim načinom, ali dostojanstveno. Da, dostojanstveno. Jer, ne ruše ništa, ne kradu od drugih, ne uzimaju od ostalih, oni prodaju sebe, ono najvrednije što poseduju. Prodaju svoju kožu, svoju unutrašnjost drugima, ne onima koje vole i koji ih vole, prodaju neznancima, dobrima, lošima, ružnima, lepima, gadnima, prijatnima, nastranima, nežnima, sadistima, sveštenicima, muževima, tuđim očevima, onima koji izlaze iz dečačkog sna, prodaju sebe svima koji ih žele i koji će da plate. Prodaju svoju vrednost, koja nema cenu, za sitninu. Ne rade to jer tako žele, vole i hoće. To rade jer moraju, jer drugog izbora nemaju. Neke su i pre nego što su progovorile dobile tu ulogu na ovom svetu od drugih, svojih vlasnika. Pred neke je stavljen izbog između smrti i tog posla. Sve one to rade jer moraju, ne jer žele. Prostitutke su to što jesu voljom drugih, voljom života, sveta... One nisu birale posao, posao je njih izabrao. Zato ih ne mogu nikada osuditi, mogu ih poštovati, kao što poštujem kasirku u prodavnici koja mi se uvek ljubazno javi.
-Najgore ne bi bilo da postoji nešto posle smrti, najgore bi bilo da postoji drugi život kao što je ovaj.
Razmišljajući o tome kako se one osećaju, nisam mogla nikako da zamislim njihova osećanja. Naravno da ne mogu, jer svaki put kada ustanem, znam da sam se probudila u svojoj kući, da ću taj dan imati šta da jedem, da već imam jedan ustaljen način života, da imam život, život koji mi se dopada. Pretpostavljam da je prva misao koja njima prolazi kroz glavu kada otvore oči, u bilo koje doba dana ili noći, da je ovaj život ogavan, kao i njihova mušterija prethodnog radnog dana. Verovatno ne žele da ustanu, da se spreme i nastave dan igrajući ulogu koja im je dodeljena. Možda ne žele ni da se pogledaju u ogledalo, jer se gade same sebi. Brzo se umivaju, šminkaju, kako bi što kraće vreme provele ispred pretećeg odraza svog lica koga se plaše. Greše. Trebalo bi što duže da stoje ispred ogledala., da gledaju sebe, u svoje oči, da svaku crtu svog lica, svog tela prouče, dodirnu, jer će tada shvatiti kolika je njihova lepota, prava lepota. Neka se zagledaju u svoje oči. Neka se prepuste osećanju nežnosti, neka je pruže same sebi. Žive za to da još jedan dan prođe, odbrojavaju dane do onog poslednjeg. Ali, verujem da se nadaju. Moraju, sigurno to rade. To su hrabre žene, a hrabri se nadaju, uvek, čak i kada za nadu ne postoji nijedan razlog. Jer, fikcija je kada kažu da nada uvek postoji, ne postoji. Ne postoji uvek. Ali, one se nadaju sigurno, nadaju se jer im je još samo to ostalo.
- Postojimo zato što neko misli na nas, a ne obrnuto.
Njihov život ih je pretvorio u čelične i mudre osobe. Oni koji vide mnogo lošeg, mudriju su. Takve su i one, svakim danom kroz život one nastavljaju novom snagom, koju crpe iz naučenog i prošlog. Svakim danom upoznaju neko novo zlo, manje ili veće od već poznatog, ali verujem da sreću i dobro, koje ih teši i ojačava njihovu nadu za boljim. Želim da verujem u to. Želim da postoje osobe, bili to slučajni prolaznici, ili mušterije, ili neka druga osoba nalik njima, jednostavno neko ko im može pružiti iskren osmeh, reč koju dugo nisu, zapravo koju možda nikada nisu čule. One divne, nežne, umirujuće reči, možda baš te: „Misliću na tebe.“.
- Baš kao što je on. Možeš li da zamisliš? Čovek mog života. Želela bih da budem žena njegovog života, makar samo na jedan dan.
One umeju da maštaju, da sanjaju i žele. One spoznaju šta je prava ljubav i priželjkuju je. Moguće je da one najbolje znaju šta je ljubav i koliko sreće ona može pružiti, jer shvataju da ljubav nije u fizičkom zadovoljstvu, shvataju da je ljubav mnogo dublja i veća. Da ljubav nije samo u dodirima, da je ljubav i u pogledima, da je ljubav jednako i u rečima i delima. One znaju šta je, iako je nemaju, dok neki to nikada ne saznaju iako mogu da je imaju uvek. I one veruju u nju. A nadam se da veruju i znaju da će jednog dana imati iskrenu i snažnu ljubav sa muškarcem koji će biti čovek njihovog života, a one žena njegovog. Želim da svaka od njih veruje u to, da veruje u svoju unutrašnju lepotu, koja zaslužuje potpunu sreću.
- Doći će dan, videćeš. Jedan veliki dan. Tog dana će sve biti dobro. Videćeš sve ljude koje želiš da vidiš, ješćeš hranu koja ti se najviše dopada, i sve što ti se dogodi tog dana biće ono što želiš ti da ti se dogodi. Ako uključiš radio, sviraće tvoja omiljena pesma. Ako odeš na neki kviz na televiziji, pobedićeš. Novac, putovanja... sve. Dobro zapamti moje reč - sve! To se desi samo jednom u životu, zato treba da budeš spremna kako to ne bi propustila. To ti je kao obilaznica, veoma je važna, ali ako pričaš na telefon ili se raspravljaš o nečemu ili misliš o nečemu drugom, i u tom trenu je ne primetiš i prođeš kraj nje, sve si zeznula jer se više ne možeš vratiti. Taj dan o kome govorim je nešto poput toga. Obilaznica. I možeš birati kako će se stvari odvijati od tog dana, pa nadalje. Ili ćeš krenuti tim novim putem, ili nećeš. Zbog toga mi moramo biti pažljive, Zule. Mnogo pažljive. Postoji samo nekoliko dobrih prilika u životu, i ako ih propustiš samo zato što misliš o nečemu drugom, sve će sem toga biti sranje. Zaista pravo sranje.
Zbog svega ovoga. Zbog njihove lepote. Snage. Snova. Zbog toga što su žene, one nisu ono, one su princeze.
Ovo je moj prvi sastanak u Anonimnih neznalica. Stidim se što sam neznalica, i želim to da promenim. Želim da podelim svoj problem sa vama, koji ste mi po njemu slični, i lečite se od njega.
Ovako bi počeo moj govor, izlaganje, kako hoćete, u pomenutom udruženju, da ono postoji. Međutim, ono ne postoji, i koliko god ja volela pričati, brbljati, premda se trudim da tu osobinu sputam, ne mogu ovo reći nigde i nikada, jednostavno neću imati prilike. Ali, ono što mogu, jeste ovo što upravo činim, mogu pisati. Mogu pisati o bilo čemu, mogu pisati o ovome. Pisanje je lek, mir, poseban vid umetnosti. Bezgranični prostor u kome možemo ispisati našu ličnost, naše misli, biti ono što jesmo ili ono što nismo. Biti loši, dobri, zaljubljeni, ogorčeni, sve ono što pouka koju želimo da prenesemo zahteva od nas. Ja sam ovog puta neznalica. Moje mišljenje da li sam ili nisam, sada nije bitno, dozvolite mi još jednom, da budem ono što jesam ovog trenutka i svakog prethodnog koji sam provela za radnim stolom i računarom, dozvolite mi da budem pisac.
Svet srlja u neki novi, dublji ponor. Da li je svako vreme bilo ovakvo? Da li su svi veliki umovi mislili ovo o svom vremenu? Svakako da jesu. Svako vreme je u svom ponoru i ima svoje velike umove. Jedina razlika je ta što se ponor menja kroz vreme. Menja svoj oblik, širinu, dubinu, tamniji je, hladniji, a veliki umovi ostaju takvi kakvi jesu, ostaju trajni. Veliki su u svom vremenu, i veliki su u svakom sledećem dobu. Zbog njih vredi verovati u čovečanstvo, oni stvaraju utočišta na svetu, oni oplemenjuju i oni nesebično daju našim životima poseban smisao.
Bogu dugujemo zahvalnost za postojanje, a za sve ostalo zahvalnost dugujemo velikim umovima. Veliki umovi su važniji od boga, oni opisuju, oni kazuju, oni utešuju. Oni su sklonište kada je loše, oni su radost kada je tužno, oni su slavlje kada je veselo, oni su zdravica, oni su smisao, oni su nezamenljivi i nikada nepotrebni. Veliki umovi, ti ljubljeni majčini sinovi, ta deca ovog sveta, koja su rođena pod istim nebom sa svim ološima i probisvetima, ti osporavani genijalci, umetnici, naučnici, svi ti intelektialci, svi su oni najplemenitiji elementi zemlje, oni naše rase, oni... oni što nisu neznalice, oni zbog kojih se ja osećam tako, osećam neznalicom.
Ne smeta mi to osećanje, ne smeta mi stid koji se rodi svaki put kada pred sobom imam jednog takvog. Ne smeta mi kada pred delima velikih umova stojim naga, ogoljena do kostiju u svom neznanju. Ne smeta mi jer tada težim ka boljem, ka boljoj sebi. Tada izgaram od želje da pročitam sve knjige ovog sveta, da naučim svaki kutak ove planete, da govorim svim jezicima koja je ljudska rasa stvorila, da budem ono što nikada neću moći biti, biti velika onoliko koliko su oni. Kako mogu biti, kako mogu pričati o ispričanom? Mogu samo ponavljati, imitirati, prepričavati, mogu uzimati, nikako stvarati. Ja ne mogu biti kao nijedan od stotine njih, oni su jedni, oni su posebni, a ja sam njihov slepi pratilac. Ponizan do zemlje, onaj koji bi ljubio stope njihovog kretenja do divljenja koji izazivaju. Oni su moja inspiracija, moj ptokaz. Oni su stvaraoci mog idola, mog cilja. Oni su oni koji me stvaraju, kroje, umnožavaju, razdvajaju... Oni su svevišnji i uzdignuti. Iznad svih nas neznalica. Zato se ne stidim, jer stid bi me sputao, zarobio zauvek u neznanju. Željom i jasnim priznanjem svoje intelektualne potčinjenosti ja izranjam iz mrtvila uma i stremim ka uzvišenom znanju. Stremim ka okeanima budnosti, čulnih umnosti. Težim ka boljem, ka zdravijem i lepšem. Težim ka korisnijem. Oni su veliki poput Isusa, a ja njihova Marija Magdalena. Oni su bezgrešni, a ja grešna neznalica. Da to sam ja. Mala neznalica. A, vi, šta ste?
Nije važno znati sve, važno je znati koliko ne znamo, važno je težiti ka znanju, neprestano težiti ka znanju. Važno je biti osvešćen, biti svoj, biti otorenog duha, važno je graditi sebe, ne dozvoliti drugima da nas uzmu pod svoje. Važno govoriti kada znamo, a ćutati kada ne znamo. Važno je imati idola, ali samo onda kada je on naša sopstvena slika iz budućnosti. Važno je biti dosledan idealima, onim koji se ne kose sa moralom i zdravim razumom. Važno je dosegnuti znanje i u njemu progledati. Ne brinite ako ste neznalica, jer ako to znate, samo to znanje vas izdvaja iz te grupe. Posmatrajte to priznanje prvim korakom ka uzvišenom.
Scio me nihil scire. (Znam da ništa ne znam.) – Sokrat
„Da, da okajem grehe.“, odgovorih ravno i odsečno, bez ikakvih emocija koje bi mu pokazale moju želju da on, taj ljudski stvor koji bazdi na neljudsko, nestane sa ovog sveta.
„Zar imaš grehe?“, nastavi svoju prizemnu, malograđansku igru.
„Da. Svi imamo grehe.“, odgovorih mu i odoh.
Svi imamo grehe. I on i ja. Ljudi su rođeni grešni. U Edemskom vrtu, Eva nije odlučila samo sudbinu svih žena koje je naslediše, niti je Adam skrojio samo sudbinu svojih muških potomaka, oni su zajedno odredili sudbinu čovečanstva. Napravili su čoveka grešnim, od samog njegovog rođenja, pa sve do njegove smrti.
„Gospode, zgreših. Poželeh mu loše.“, pomislih. Bože, pa ja neprestano grešim. Grešnica sam koja ne može nijednim postom, nijednim telesnim suzdržavanjem okajati svoje grehe. Pomislila sam loše njemu, pomislala sam loše sebi jutros kada sam oči otvorila. Uvek loše mislim. Ako ne mislim loše nekome, mislim loše sebi, mislim loše o svetu. U plesu misli loše-dobro-loše-dobro-loše-dobro-loše-dobro-loše, počinjem i završavam kretanje lošim. Toliko koristim reč loše. I kada su mi usta zatvorena, ona je uvek na mom jeziku, uvek u mom umu. Od nje sam postala loša, ne loša osoba, već loša silueta pređašnjeg dobrog. Loša po sebe, loša po svaki svoj dan. Loše mi je postalo drugo ime, svog se jedva sećam. Kako se zovem? Zaboga, kako se zovem? Ne sećam se, ali je ime loše, u to sam sigurna. Lošije je čak i od onog trulog bića sa kojim pričah malopre. Napravila sam ga da bude loše, jer je meni sve loše. Neka bude i ono, moje ime.
Danas mi je lošije nego juče, ali manje lošije nego što će mi sutra biti. Loše mi je jer svaki udah tera na loše. Svaki otkucaj mog srca kuca loše. Moje celo biće teži ka lošim. Srlja u ponor lošeg. Loše i ja smo ljubavnici. Drugog ljubavnika nemam, moja postelja ne poznaje nikoga osim loše. Tokom noći mi se volimo, na svoj, loš način, zauvek. Loši i zajedno, do kraja života. Zašto mi i treba neki drugi? Neki muškarac kao ona spodoba od malopre? Ne treba mi to. Moje loše me ujutru ne napušta, ne beži uz prve obrise svanuća daleko, ono ostaje sa mnom. Da me loše voli, loše greje i lošom čini. Ja uvek imam nekoga, imam svoje loše.
Zbog toga postim, to je moj greh. Loše je moj voljeni greh. Postim zbog onim zapisanih božijih zakona. Kajem se i ne kajem se. Ne znam ni sama. Moram da okajem grehe. Valjda moram. Ovo što sam sada sam ja, izgubim li loše, bojim se da ću izgubiti sebe. Nikako drukčije, nikako suprotno, samo tako. Samo loše. Zato ne znam postupam li loše. Moram postupati loše, jer loše mi je sve.
„Ej! Ti! Da, ti.“, okrenuo se na moj povik. „Imam samo jedan greh, i ponosna sam na njega.“
Koja je pouka ove priče, ni sama ne znam. Jednostavno su mi reči nailazile i zapisala sam ih. Svako može da shvati kako želi, može i hoće zapisano. Svi smo grešni, neki manje, neki više. Neki vole svoje grehe, pa ih ne posmatraju takvim, neki ih se stide, ali ih nastavljaju činiti, neki jedan iskorene, a drugi posade. Takvi smo, mi, ljudi. Postoje ljudi koji su sami sa sobom i svojim unutrašnjim svetom. Imaju opsesije. Ona ima opsesiju lošeg, mogla je biti i dobrog. Mogla je i da ne posti. Da li je iskreno njeno odricanje užitku? Mnogim ljudima nije. Mnogi ljudi neiskreno ljube boga i veru. Mnogo lažu i glume u toj sramnoj predstavi. Zapitajte se oko toga, zapitajte se oko bilo čega. Stvorite svoju igru reči. Zapišite je. Proučite. Možda vidite šta je u vašoj podsvesti duboko skriveno. Završiću prvom mišlju koja je proistekla iz ovog napisanog – iluzija.
