„Ko je od vas bezgrešan, neka prvi baci kamen na nju.“

„Postiš?“

„Da.“

„Da okaješ grehe?“, upita ismevajući.

„Da, da okajem grehe.“, odgovorih ravno i odsečno, bez ikakvih emocija koje bi mu pokazale moju želju da on, taj ljudski stvor koji bazdi na neljudsko, nestane sa ovog sveta.

„Zar imaš grehe?“, nastavi svoju prizemnu, malograđansku igru.

„Da. Svi imamo grehe.“, odgovorih mu i odoh.

Svi imamo grehe. I on i ja. Ljudi su rođeni grešni. U Edemskom vrtu, Eva nije odlučila samo sudbinu svih žena koje je naslediše, niti je Adam skrojio samo sudbinu svojih muških potomaka, oni su zajedno odredili sudbinu čovečanstva. Napravili su čoveka grešnim, od samog njegovog rođenja, pa sve do njegove smrti.

„Gospode, zgreših. Poželeh mu loše.“, pomislih. Bože, pa ja neprestano grešim. Grešnica sam koja ne može nijednim postom, nijednim telesnim suzdržavanjem okajati svoje grehe. Pomislila sam loše njemu, pomislala sam loše sebi jutros kada sam oči otvorila. Uvek loše mislim. Ako ne mislim loše nekome, mislim loše sebi, mislim loše o svetu. U plesu misli loše-dobro-loše-dobro-loše-dobro-loše-dobro-loše, počinjem i završavam kretanje lošim. Toliko koristim reč loše. I kada su mi usta zatvorena, ona je uvek na mom jeziku, uvek u mom umu. Od nje sam postala loša, ne loša osoba, već loša silueta pređašnjeg dobrog. Loša po sebe, loša po svaki svoj dan. Loše mi je postalo drugo ime, svog se jedva sećam. Kako se zovem? Zaboga, kako se zovem? Ne sećam se, ali je ime loše, u to sam sigurna. Lošije je čak i od onog trulog bića sa kojim pričah malopre. Napravila sam ga da bude loše, jer je meni sve loše. Neka bude i ono, moje ime.

Danas mi je lošije nego juče, ali manje lošije nego što će mi sutra biti. Loše mi je jer svaki udah tera na loše. Svaki otkucaj mog srca kuca loše. Moje celo biće teži ka lošim. Srlja u ponor lošeg. Loše i ja smo ljubavnici. Drugog ljubavnika nemam, moja postelja ne poznaje nikoga osim loše. Tokom noći mi se volimo, na svoj, loš način, zauvek. Loši i zajedno, do kraja života. Zašto mi i treba neki drugi? Neki muškarac kao ona spodoba od malopre? Ne treba mi to. Moje loše me ujutru ne napušta, ne beži uz prve obrise svanuća daleko, ono ostaje sa mnom. Da me loše voli, loše greje i lošom čini. Ja uvek imam nekoga, imam svoje loše.

Zbog toga postim, to je moj greh. Loše je moj voljeni greh. Postim zbog onim zapisanih božijih zakona. Kajem se i ne kajem se. Ne znam ni sama. Moram da okajem grehe. Valjda moram. Ovo što sam sada sam ja, izgubim li loše, bojim se da ću izgubiti sebe. Nikako drukčije, nikako suprotno, samo tako. Samo loše. Zato ne znam postupam li loše. Moram postupati loše, jer loše mi je sve.

„Ej! Ti! Da, ti.“, okrenuo se na moj povik. „Imam samo jedan greh, i ponosna sam na njega.“

Koja je pouka ove priče, ni sama ne znam. Jednostavno su mi reči nailazile i zapisala sam ih. Svako može da shvati kako želi, može i hoće zapisano. Svi smo grešni, neki manje, neki više. Neki vole svoje grehe, pa ih ne posmatraju takvim, neki ih se stide, ali ih nastavljaju činiti, neki jedan iskorene, a drugi posade. Takvi smo, mi, ljudi. Postoje ljudi koji su sami sa sobom i svojim unutrašnjim svetom. Imaju opsesije. Ona ima opsesiju lošeg, mogla je biti i dobrog. Mogla je i da ne posti. Da li je iskreno njeno odricanje užitku? Mnogim ljudima nije. Mnogi ljudi neiskreno ljube boga i veru. Mnogo lažu i glume u toj sramnoj predstavi. Zapitajte se oko toga, zapitajte se oko bilo čega. Stvorite svoju igru reči. Zapišite je. Proučite. Možda vidite šta je u vašoj podsvesti duboko skriveno. Završiću prvom mišlju koja je proistekla iz ovog napisanog – iluzija.