Tatjana je pismo započela rečima „Pišem Vam, šta bih znala bolje?“. Ja ću
svoje započeti željom.
Želim ti mir i
spokoj kada odem. Odlazim da bih napustila sve. Napustila ovaj grad, ovu
zemlju, ove ljude i svoj život. Odlazim da bih živela. Dakako da te volim. I neću
ti najlepše reči nežnosti pisati, jer sam ih već pregršt napisala i izrekla. Ti
si bistar dečak i sve razumeš, te ne moram ništa da ti objašnjavam.
Toliko te volim
da me nekada pogodi djavo Dilema, pa se zapitam da li je to ljubav? Negiram je.
Onda negiram sebe. Negiram ceo svoj svet negirajući tebe. Smešno je koliko
umanjujem značaj tvog postojanja u mom životu, jer je istina da nisi morao da
postaneš deo njega, ali ja sam te izabrala. A sada biram nešto drugo, biram
svoj život. Volela sam te, volim te i uvek ću te voleti. To je kliše rečenica koju
ljubavnici izgovaraju u svojim naivnim
ekstazama. Ali ja te volim u svakom vremenu. Voleću te uvek i svuda. Toliko te
volim da mi suze naviru od sreće, jer volim. Ne jer volim tebe, već jer volim. A
ne bih mogla da volim nekoga ko nije kao ti. I pronašla sam u tebi ono što
želim da volim, ti si tu, niotkuda došao i doneo ljubav i sreću. Zbog tebe se
ne plašim sreće, ali je želim potpunu.
Istina je da sam sebično đubre.
Ja te volim
sebično i priznajem to. Sebično u odnosu na sebe. Razumi da je to jer se plašim. Katkad sam toliko
preplašena zbog težine ovih emocija, značaja ove ljubavi. Katkad te mrzim jer
si mi često bitniji od mene same. A to je nedopustivo. Ti si ti, i ja sam ja. Volim
te. Ali... da li uopšte postoji romantična ljubav? Na koji način te volim i da
li ću te kroz nekoliko godina voleti? Da li ću te svakog dana iznova birati za
svoju ljubav? Romantičnu ljubav? To ne mogu znati, a ne možeš ni ti. Budimo iskreni!
Jesmo li srećni zapravo? Kada jedno daje više, a drugo brine više o sebi. Toliko
sam egoista da sam i dalje u ovom svetu JA, ne MI. Zato odlazim. Tamo gde ću
biti potpuno JA, budući da se ovde gušim. I to znaš, o, kako znaš. Primećuješ sve,
bistrice! Samo se praviš, i to me ubija! Ljuti me što se praviš blesav! I zbog toga odlazim.
Izgubila sam nit.
Svoju nit. U svemu. I prema svemu. Nit o nama, nit o životu, nit ka tebi. Naučio
si me da pišem, mislim i osećam. Da istinski budem i verujem. Nikada ne
bih mogla ovako da pišem da te nisam volela. Ali nikada ne bih ni upoznala sebe
da te nisam toliko volela i bila toliko voljena. Oh, kako sam te volela, ti prevrtljivče. Divno biće
moga života. Milo biće moga srca.
Besna sam! Ne mogu
osetiti krivicu jer želim sreću, ali sam besna što odlazim od svega, odlazim od
tebe, a istinskog razloga nema. Ne daješ povoda. A ipak, odlazim.
Sve je ovo tako
glupavo. Ovo je najglupavije pismo ikada napisano. Hah, a započela sam ga
pominjanjem Tatjane i Onjegina. Koje nepoštovanje! Sramim se. Sramim se
nepoštovanja prema Tatjaninom pismu, a ne sramim se ubijanja tebe?! Ali, ne sramim
se. Ne sramim se što te ubijam.
Odlazim tamo gde
želim u duhu sebičnosti. Ostavljam te samog. I želim ti...
Želim ti da
nikada ne prestaneš da me voliš.
Želim ti da me
voliš svakog trena sve jače.
Želim ti da
zauvek patiš za mnom.
Želim ti da
umireš od tuge dok sam ja opijena srećom.
Želim ti to kao
kaznu jer te ovoliko volim
