Ne zaboravite da
pomognete ugroženima, na bilo koji način shodno svojim mogućnostima.
Jako mi žao i osećam neizmernu tugu što pišem
jedan tekst, sa namerom da ga pročitaju svi moji fejsbuk prijatelji. Pre svega
želim da naglasim par stvari:
1.
Ja nisam uticajni bloger, ili kako se već kaže, jer ja ne pišem za i
zbog bloga, ja pišem zbog sebe, jer sam sebični smrad.
2.
Dalje, ja nisam uticajni bloger jer moj blog ne čitaju mnogi, nije
zanimljiv i, uglavnom, se svodi na moje stvari, koje govore o mojoj sebičnosti.
3.
Nisam nimalo ironična kada ovo pišem jer je tako.
4.
Najzad, želim da kažem da OVAJ POST OBJAVLJUJEM PRVI I JEDINI PUT U NADI
I ŽELJI DA ĆE GA SVI ŠEROVATI, PRIČATI O NJEMU I CITIRATI GA. Iz više razloga,
a prvi je: kako je ko zaslužio, tako će mu biti. (pritom ne mislim na poplave!!!)
Prevelika tuga koju osećam poslednjih dana nije
tema mog pisanja, jer ne želim da budem kao oni koje pljujem, a najzad jer je
više ne osećam. Ono što osećam je bes, ogroman bes.
Taj bes je nastao iz više razloga. Iz svih
događaja u mojoj jadnoj državi, iz svih posmatranja zamagljenih umova, iz svih
razočaranja u čoveka i svih prizora nedostojnih mojih principa. Shvatite ovo na
pravi način, a taj način je sledeći... Budući da sam večeras dobila analizu
svojih tekstova, nazvanih kolumni, sa kojom se slažem, shvatam da sam jedno
egoistično, šizofrenično đubre. I jesam takva. Želim da se izvinim što ću to i
ostati iz više razloga. Slede argumenti.
Za sve ove godine svog mladog života, upoznala sam
mnogo ljudi koji su me povredili i razočarali na razne načine. Kao i svi,
videla mnoge strašne prizore, međutim ja sam njima posvetila svoju omiljenu
aktivnost – razmišljanje. Te shvatih da postoje ljudi koji nisu prijatelji, sa
kojima mogu popiti vino, ali nisu to, nisu prijatelji. Oni koji koriste iskrene
emocije, koje mogu pogledati, a ne osetiti ništa. Oni koji zbijaju šale i glume
urbanost, a zapravo su bledi prikazi. Svi oni koji mi ne prijaju, jer se kose
sa mojim mišljenjem i principima. Ja
imam principe i svoje mišljenje, i nemam problem da to iskažem, samo se
trudim da unapredim svoju mudrost i znam kome treba šta da kažem. I ovo pišem
radi prezentovanja svog bića. I jer sam narcis koji želi da dokaže da vi nikada
nećete biti kao ja. Znate ono...niko, nikad, kao ja!
Jer sam ja pažljivo slušala na času lekcije kao
što je bila ona iz srpskog kada smo radili Radoja Domanovića i „Vođu“ i jer sam
svesna svog neznanja i stidim ga se, te težim njegovom smanjenju. I da jer sam
čovek, premda sam se uplašila da to nisam, a onda je došla ova nesreća. I jer
mi je muka zbog svih vas ološa, podvlačim ološa, i jer me za ovu namučenu, a
ipak divnu zemlju, vezuje jedva deset osoba. Moja kuća će uvek biti gde jeste,
neće pobeći, jer materijalno ne beži, jer, u biti, i ne postoji, ali nestaju iluzije o ljudima, a onda i uspomene. Zbog svega
toga, pišem još jedan u nizu narcisoidnih i šizofreničnih tekstova...
DA!!! Želim da odem da odem iz ovog pakla što
državnog, što ljudskog, ovog pakla dvoličnosti i isfoliranih, n-ličnih i
odvratnih ljudi koji je ne znaju gde im je mesto. Da, želim da odem tamo gde je
bolje, gde ima više razumevanja, gde je UČENJE I OBRAZOVANIJE i gde je
razumnije. Tamo gde neću biti luda i šizofrenična jer ću se pridržavati svojih
principa i načela, koji su me konačno potpuno obuzeli. Tamo gde ću moći svoj
razum da otvorim bez straha. Ja ne pišem svoj blog zbog drugih, već zbog sebe,
jer ne mislim da ga neko i čita. Ja ne čitam Ničea zbog drugih već zbog sebe. I
ne čekam jedva časove engleskog jezika jer oskudevam znanjem istog, zbog
drugih, već zbog sebe. I zbog svega toga što je ovde sve tako kako jeste, i što
ste svi takvi (ČAST IZUZECIMA!) ovde, i što sam vas takve spoznala, rađaću male
katolike nekome ko ume, hoće i želi da RAZUME, a samim tim i voli.
Laku noć Srbijo, dobra i slepa mi bila!
