Neka život brine, a ja ću da živim. Ali,
zar to onda ne znači da je moje življenje odvojivo od Života? Da li je moje
postojanje mimo postojanja ostatka sveta? Ili, pak, ja živim svoj doživljaj
koji me udaljava od realnosti? Gubim se, nestajem...nepoznata sebi, nepoznata
drugima? Usred vrtloga konfizije javlja se postojanije tvrđenje – Živim za sebe i zbog sebe, svesna života
koji se događa oko mene i čiji je deo i moje življenje.
Premda, u prvi mah, ovakva shvatanja ne donose jasnoću, a ukoliko su i
jasna, ne donose skladnost misli i emocija, ipak u trenutnim okolnostima
smatram da je ovo najpoželjniji način prihvatanja Života, svih njegovih delova,
vidova i spoznanja. Zbog mnogih sadašnjih strahota univerzalnog života – ali,
da li su ikada strahote utihnule? Bar na tren? Nisu... – shvatam da je ovaj Život
toliko beznačajan. Danas si tu, sledećeg dana negde drugde... u jednom trenutku
si materija, u sledećem bledo sećanje. Sve možeš dobiti i izgubiti tokom delovanja
Života kao takvog. I kako dalje i šta dalje? Ili je bolje zapitati se, čemu napred? Životu. Jednostavno Životu.
Živim jer moram, moram jer želim, želim
jer volim. Volim da živim, iako je jadan, jer kao ljudsko biće imam urođeni
nagon za životom, koji mora da se razvija i osnažuje. Ako prestanem da živim,
prestaću da postojim, a koliko god moje postojanje bilo nekada nepodnošljivo,
ono je jedina potvrda mene i proizilazi i moje ljudske prirode da budem vidljiv
i primećen. Ovake misli egzistiraju u svakome od nas, iako mnogi toga nisu
svesni. Koliko god omrzeli Život, a življenje nam bilo mrsko, imamo svest da
samo putem ova dva pojma mi postojimo. Posle nas ostaju sećanja, uspomene, naš
rad i trud, ali mi tada nismo kadri da vidimo tu vrstu našeg postojanja nakon
našeg istinskog bivstvovanja, jer više ne pripadamo životu u stvarnom obliku i
jer prestajemo da budemo njegov učesnik.
Pre nekog vremena sam se upitala:
Je
l' to što ljudski stvor jede prvo ono manje ukusno, a za kraj ostavlja ono
najukusnije, ono što najviše voli, zapravo znači, da za kraj ostavlja najlepše
dane ovog života, kome više ne mogu ni epitet dodeliti?
Da li nesvesno imamo potrebu da rane godine življenja posvetimo patnji kako
bismo napravili ravnotežu i kasnije srećno i mirno živeli? Dobar račun imajući
na umu da se snaga osipa godinama. Ili je ovo utešna misao da će jednom biti
bolje, pa zašto da najpre ne bolujemo, da bismo kasnije milinu od smeha
osećali? Ili je posredi nešto sasvim drukčije? Ono što zasigurno nije slučaj
ovde, jeste da može uvek da bude bezbrižno. Iako neobjašnjivo, ovo ostavlja mnogo prostora za razmišljanje i poimanje
života. Jedno je sigurno, živimo za
sreću, a tako često tonemo.
A sada, šta je sa mojim i univerzalnim Životom. Ovaj prvi je samo moj, ono
što jesam, ovaj drugi delimo svi sa svim prethodnim vremenima, zbivanjima,
preokretima, zastojima, razaranjima i napredovanjima... Na svoj mogu samo da
utičem ja, a na zajednički utičemo svi. Zato nas eto kao individua, i kao
socijalno biće. Evo nas i kao utopista i lice sa identitetom. Evo nas u svakom
obliku kroz dva različita Života. Koji mi je draži i lepši ne znam. Zbog jednog
volim, ali takođe i patim. Zbog drugog znam, ali i propadam. I kako tako
sukobljeni dalje da idu do mira...? Isto kao i do sada. Zbunjeno i poznato,
katkad svesno i razumno, nekada mučno, nekada zadovoljno. Jednom okrenuto sebi,
drugi put stopljeno u masu. U jednom trenu kao vredno biće, u sledećem kao
neprimetni broj. U svakom slučaju, življenjem se ide napred. Te, onda zaista,
neka sve brige brine Život, a ja ću da živim.
...a možda ništa od ovoga ne postoji, možda smo svi mi sada, svi oni od
pre, i svi oni budući samo san, iluzija, izmlaglica, zabluda... Ko to zna.
Danas osećam tugu zbog svih Preverovih stihova, svih odgledanih filmova,
svih divnih melodija, svih mudraca, naučnika, zbog svake kapi popijenog vina,
pojedenog sira... Tugu i brigu za sve divne ljude koje sam upoznala, tugu za
jedinu zemlju koju sam doživela mimo ove svoje, tugu zbog zemlje koju sam
osetila u srcu i zbog svih ljudi koji su učinili da francuski duh bude ono što
dušu umiruje.
Danas osećam tugu zbog svih krvoločnih stradanja svake nedužne duše u
svakom delu naše ukaljane planete, u svim državama, među svim narodima. Danas osećam
tugu što je religije i postoje. Danas osećam tugu što je došao kraj, čovek je
postao potpuna hijena!
Ranije su me globalne brige mnogo više morile i opterećivale moj um,
stvarajući preveliki strah. No, prošlo je to vreme, a realnost sve surovija, pa
opet kažem „Zašto se brinuti? Stegni zube i nastavi dalje sa osmehom ili bez,
jer biće šta će biti...“ Biće šta će biti, jer to nije do mene...
Ali do mene jeste da budem čovek i da osećam. Do mene jeste da imam izbor
da budem pacifista i gnušam se politike i svih njenih bludnih igrarija. Imam pravo
i izbor da žalim životnu tragediju svake nevine osobe. Imam pravo da žalim
svakog Francuza, Parižanina, jer, najzad, jedne od meni najdražih osoba su sada
tamo. Imam pravo da žalim taj Pariz opisan rečima i delima blistavih umova koji
su deo mog stvaranja. Imam pravo da žalim sve nastradale, ne samo one od
pokolja u Parizu – žaleći bar jednu nedužnu žrtvu, žalim svaku nedužnu žrtvu u
svakom vremenu i na svakom prostoru. Imam pravo da budem čovek koji oseća i
razlikuje krivce od nedužnih.
Ali iako imam pravo na žal i tugu, i pravo da budem čovek, nikako nemam
pravo da merim i upoređujem žrtve, da se sećam nekih drugih stradanja kako bih
ih uporedila sa današnjim. Svako stradanje je jednako, pri stradanjima nevinih
ne postoji razlika, ni u broju, ni u boji kože, ni u bogu u kog veruju, postoji
samo bol i najveća sramota našeg pokvarenog roda. Zato nastavljam da žalim
svaku nevinu žrtvu, svakog naroda, bilo kog vođe, jer ako ne bih žalila njih,
ne bih žalila ni vrstu kojoj pripadam, ne bih žalila ni to što postajemo ono
čega se gnušam...Najzad, ako bih prestala da žalim, prestala bih da žalim što
sam svedok kraja svega.
I nakon svega, život se nastavlja, mnogo mučniji, ali se nastavlja, pa dok
traje, ne dozvoljava nam da ne osećamo, ne pokažemo osećanja i ne zagrlimo. Jer
nikada ne znamo kada će stati, onda bar da ga živimo najiskrenije i
najčovečnije.
Ako bismo se zavoleli, volela bih te više nego što samu sebe volim,
Ako bismo se zavoleli, volela bih te više nego što ova čaša voli vino koje pijem.
(Ako bismo se zavoleli, volela bih te više nego što obala voli more.)
Ako bismo se zavoleli, volela bih te više nego što Almodovar voli crveno i Trir depresiju.
Ako bismo se zavoleli, volela bih te više nego što koža voli kišu.
Ako bismo se zavoleli, volela bih te više nego što noge vole livadu, a stopala pesak.
Ako bismo se zavoleli, volela bih te više od Bakionice, Hesea, Pink Flojda.
Ako bismo se zavoleli, volela bih te više od svih gluposti ovog sveta i svih uteha ovog bola.
