Životu svu brigu

„...Životu svu brigu!“ uzviknu jednom Valeri. 

Neka život brine, a ja ću da živim.  Ali, zar to onda ne znači da je moje življenje odvojivo od Života? Da li je moje postojanje mimo postojanja ostatka sveta? Ili, pak, ja živim svoj doživljaj koji me udaljava od realnosti? Gubim se, nestajem...nepoznata sebi, nepoznata drugima? Usred vrtloga konfizije javlja se postojanije tvrđenje – Živim za sebe i zbog sebe, svesna života koji se događa oko mene i čiji je deo i moje življenje.

Premda, u prvi mah, ovakva shvatanja ne donose jasnoću, a ukoliko su i jasna, ne donose skladnost misli i emocija, ipak u trenutnim okolnostima smatram da je ovo najpoželjniji način prihvatanja Života, svih njegovih delova, vidova i spoznanja. Zbog mnogih sadašnjih strahota univerzalnog života – ali, da li su ikada strahote utihnule? Bar na tren? Nisu... – shvatam da je ovaj Život toliko beznačajan. Danas si tu, sledećeg dana negde drugde... u jednom trenutku si materija, u sledećem bledo sećanje. Sve možeš dobiti i izgubiti tokom delovanja Života kao takvog. I kako dalje i šta dalje? Ili je bolje zapitati se, čemu napred? Životu. Jednostavno Životu. Živim jer moram, moram jer želim, želim jer volim. Volim da živim, iako je jadan, jer kao ljudsko biće imam urođeni nagon za životom, koji mora da se razvija i osnažuje. Ako prestanem da živim, prestaću da postojim, a koliko god moje postojanje bilo nekada nepodnošljivo, ono je jedina potvrda mene i proizilazi i moje ljudske prirode da budem vidljiv i primećen. Ovake misli egzistiraju u svakome od nas, iako mnogi toga nisu svesni. Koliko god omrzeli Život, a življenje nam bilo mrsko, imamo svest da samo putem ova dva pojma mi postojimo. Posle nas ostaju sećanja, uspomene, naš rad i trud, ali mi tada nismo kadri da vidimo tu vrstu našeg postojanja nakon našeg istinskog bivstvovanja, jer više ne pripadamo životu u stvarnom obliku i jer prestajemo da budemo njegov učesnik.

Pre nekog vremena sam se upitala:

Je l' to što ljudski stvor jede prvo ono manje ukusno, a za kraj ostavlja ono najukusnije, ono što najviše voli, zapravo znači, da za kraj ostavlja najlepše dane ovog života, kome više ne mogu ni epitet dodeliti?

Da li nesvesno imamo potrebu da rane godine življenja posvetimo patnji kako bismo napravili ravnotežu i kasnije srećno i mirno živeli? Dobar račun imajući na umu da se snaga osipa godinama. Ili je ovo utešna misao da će jednom biti bolje, pa zašto da najpre ne bolujemo, da bismo kasnije milinu od smeha osećali? Ili je posredi nešto sasvim drukčije? Ono što zasigurno nije slučaj ovde, jeste da može uvek da bude bezbrižno. Iako neobjašnjivo, ovo ostavlja mnogo prostora za razmišljanje i poimanje života. Jedno je sigurno, živimo za sreću, a tako često tonemo.

A sada, šta je sa mojim i univerzalnim Životom. Ovaj prvi je samo moj, ono što jesam, ovaj drugi delimo svi sa svim prethodnim vremenima, zbivanjima, preokretima, zastojima, razaranjima i napredovanjima... Na svoj mogu samo da utičem ja, a na zajednički utičemo svi. Zato nas eto kao individua, i kao socijalno biće. Evo nas i kao utopista i lice sa identitetom. Evo nas u svakom obliku kroz dva različita Života. Koji mi je draži i lepši ne znam. Zbog jednog volim, ali takođe i patim. Zbog drugog znam, ali i propadam. I kako tako sukobljeni dalje da idu do mira...? Isto kao i do sada. Zbunjeno i poznato, katkad svesno i razumno, nekada mučno, nekada zadovoljno. Jednom okrenuto sebi, drugi put stopljeno u masu. U jednom trenu kao vredno biće, u sledećem kao neprimetni broj. U svakom slučaju, življenjem se ide napred. Te, onda zaista, neka sve brige brine Život, a ja ću da živim.

...a možda ništa od ovoga ne postoji, možda smo svi mi sada, svi oni od pre, i svi oni budući samo san, iluzija, izmlaglica, zabluda... Ko to zna.