Pričam ti o ljubavi

Jurimo se čitavog života.

Nekad ja tebe, nekad ti mene.

Jurimo se čitavog života.

I pre nego što smo se sreli.

Jurimo se čitavog života.

Da bismo se sreli u zagrljaju.

Jurimo se čitavog života.

Nežno gledajući jedno drugo.

Jurimo se čitavog života.

Kroz oluju poljubaca.

Jurimo se čitavog života.

Dozivajući se milim rečima.

Jurimo se čitavog života.

Zbog mog volim te i tvog osmeha umesto i ja tebe.

Jurimo se čitavog života.

Malo više ja tebe, nego ti mene.

Jurimo se čitavog života.

Jer jurnjava kroz ljubav je neprestano trčanje ka sreći.

Jurimo se čitavog života.

Jer tako letimo.

Jurimo se čitavog života.

Jer oboje verujemo u vernost i večno ljubljenje.

Jurimo se čitavog života.

Jer smo od ove veselosti skroz pošašavili.

Jurimo se čitavog života... i ovde ću stati.

Jer ovog jutra pišem ove reči i ostavljam ti ih na jastuku.

Za dobro jutro.

Za današnju jurnjavu.

Pa da vidimo ko je brži!

“Oni” razgovori

Bolje je da ne pričamo

Bolje je da ne pričamo, ako ćemo pričati o hrani

Bolje je da ne pričamo, ukoliko ćemo pričati o vremenu

Bolje da me ne pitaš, kada znaš da nemam odgovor

Bolje je da me ne zoveš, kada već ne znaš šta da mi kažeš

Takođe je bolje da me ne pitaš kako sam, jer da nisam dobro, saznalo bi se

Mislim da je bolje da više ne razgovaramo

Nemam ton za prazne razgovore, one radi reda

Nemam vremena za te istrošene teme

Nisam gladna, niti ću od gladi umreti.

Nije mi hladno, jer je zima prirodna stvar.

Nisam loše, naprotiv dobro sam.

Srce mi je puno ljubavi, ništa mi ne može biti.

Zato, nemoj, nemoj mi te razgovore radi reda.

Nemam za njih ton i nemam vremena.

Bolje je da ne razgovaramo.

Izađi na sunce, rasteraj mi oblake

Koliko puta nas je život demantovao? Koliko puta smo koristili narodne umotvorine i izreke? Najzad, koliko puta smo rekli sebi da smo jaki, toliko jaki da nikada nećemo pasti? – Svakog puta kada nas je život klepio rušeći nam čitav svet na glavu.

Bliži se kraj godine, ove prestupne 2016. Ne znam kako je vama, ali meni je bila najznačajnija godina ikada. Toliko značajna, da potpuno smelo, pišem ove redove ne trudeći se da budu dubokoumni, niti umetnički. Ono što želim jeste da osetite energiju koja me nosi poslednjih dana. Energiju koja viče da će sve biti u redu, pozitivnu energiju, osmehe od srca, hodanje na krilima života, i onu koja nagoni da sam od zakletog pesimiste postala večiti optimista. Prilagođavajući se životu, shvatila sam da se sve kategorije brišu, jednostavnost zamenjuje duboku „tminu“, osmeh suze, a sve što ne prija držim iza sebe ili daleko od sebe. Biti svoj i nasmejan, uvek i kada nije sve kako treba, i kada se štošta uruši. A svoja sam baš tada, kada sam nasmejana. I zbog svega toga, nije bitno ono što sam sanjarila, nije bitno ono što je bilo i što drugi očekuju, bitan je trenutak koji sada imam, mogućnosti i prilike koje sada postoje, čak i problemi i nedaće, sve ono što je sada, a najviše od svega, pogled koji nabrojanom upućujem! Pogled koji ne uništava već osnažuje. Shatanje koje donosi snagu za dalje. Želja za boljim i srećnim. Jednostavnost života, bliskost sreće, osmeh za dobro jutro i udisaj za dobar dan. Te sada...

Izlazim na sunce da rasteram oblake,

A kada sunca nema, pevušim da ga pozdravim!

Ispucali kraj(evi)

Kada bih te rečima milovala, ništa te ne bi bolelo. Dodirima bih te volela, a usnama ljubila.
Toplila bih te zagrljajima dok ne prestaneš da drhtiš na ovom tako hladnom vetru.

Kada bih te ovim mislila čuvala, nikada ne bi otišao od mene, nikada ne bih otišla ja od tebe. Zajedno uvek i zauvek.

Ali...te reči i misli zameniše gorčina i praznina, i sada niti te ljubim, niti te čuvam. I tako nikad i nijednom...