Volim one
trenutke kada se vraćam svojim mestima,
svojim knjigama, svojim filmovima, svojim ljudima. Smešno je koliko se među
tim ljudima nalaze ljudi koji ne znaju za moje postojanje, ali im dajem moć
nada mnom. Moć da, na nekin način, zavisim od njih.
Prethodni
period je bio jako značajan za mene. Ne bih dalje od ovoga pisala, jer svaka
naredna reč teži onome što ne želim da otkrivam. A, svaki takav period, bio on
težak ili period blagostanja, nas nečemu nauči. Učenje se ne odnosi na odnos
prema teškoćama i blagostima, kako se ophoditi prema njima, to smatram nemogućnim
znanjem, jer to ljudska bića ne umeju spoznati, već mislim na jedino učenje,
učenje koje dolazi po završetku perioda. Ono se uglavnom odnosi na
selekcionisanje, novi izbor ljudi, novi način ophođenja prema njima i rađanje
novih emocija. Neke se uklone, neke se ublaže, a one najvažnije osnaže. Tako je
to, i jako je čudno. Jako su čudne emocije. Emocije su prelepa stvar. Divna stvar.
Upravo zbog njihove prirode, treba ih držati pod kontrolom Zveri, ili neke
druge sile koja mora rukovoditi vama. To je nužno, jer samo tako, one mogu
opstajati u vama načinom koji vam je potreban.
Čini mi
se da sam se udaljila od teme, uvek mi se to dešava. Gubim misli, no da se,
nalik Britancima, vratim sažetijem izražavanju, ako je ikako moguće.
Prethodni
dan je bio jedan od mirnijih i veselijih dana mog života. Bio je obojen
Španijom. Prisustvovala sam susretu sa Huanom Majorgom (Juan Mayorga),
jednim od najcenjenijih dramaturga Španije, u Institutu Servantes, da bih kasnije dobila kartu za premijeru
njegovog komada „Jugosloveni“, koja
je i bila povod njegovog dolaska. Provesti dva sata sa osobom, koje god
zanimanje njeno bilo, a od koje možete čuti mnoge mudrosti je ono što u ovom
životu najviše volim. Da! Zasigurno najviše volim trenutke kada u razgovoru
razmenjujem misli, reči i ideje koje će kasnije uticati na mene. Ti uticaji
mogu da ostanu na skrivenom promišljanju, na pisanju teksta, na razvijanju
emocija; ti ljudi mogu biti bilo ko, moji prijatelji, poznanici ili neko nalik
Huanu.
Osećam
potrebu da sjedinim svoje utiske i misli koje su nastale tokom ovog susreta i
gledanja predstave, odnosno slušanja njenih replika, i podelim ih sa svima vama
koji će ovo čitati. Ali pre toga, moram da kažem koju reč o Huanu, kako biste
shvatili da važnost nečijih reči, u mom slučaju, uvek zavisi od ličnosti i
karaktera govornika. Huan je rođen 1965. godine u Madridu, završio je studije
matematike i filozofije. Ne. Krenimo ponovo. Huan je jedno normalno biće, koje
je izašlo iz sale nakon intervjua, i pogubljenim glasom se pozdravio sa
nekolicinom nas koja su čekala da počne susret. Nosio je iznošene Leviske i jednobojnu
majicu. Sat koji nosi - blesavo, ali nošenje ili nenošenje sata, kao i njegov
izgled, meni govori mnogo o osobi – je bio običan, neprimetan. Zapazila sam i
burmu na njegovoj šaci. Uvek sam smatrala da muškarci ne treba da nose burme,
da je ja ne bih nosila da sam na njihovom mestu, ali u tom zapažanju sam
promislila ponovo o tome, i uvidela neki drugačiji smisao same burme. Takođe
blesavo, ali je neverovatno koliko reči, odevni predmeti i mnoštvo drugih
stvari drugačije izgledaju na različitim osobama. Verovatno je trenutak burme bio propraćen tom mojom osobinom.
Susret
je bio koncipiran tako da sedimo svi za jednim stolom, postavljamo Huanu pitanjana
na koja on odgovara. Potpuno prirodna, prijatna i spontana atmosfera, kao i naš
gost. Ne želim da navodim detaljno tok razgovora, već ću izdvojiti nekoliko
stvari koje su na mene ostavile najveći utisak. Prva je, koju želim reći,
oprostite na izražavanju, u Španiji je isto sranje kao i ovde, ali ne marim, i dalje je volim. Što bi rek'o
Radovan „kao nismo navikli!“. Šalu na stranu, potpuno je nebitno to, bitno je
da je neko, ko je predavao u srednjoj školi matematiku i filozofiju, odlučio da
se okrene pisanju najmanje plaćenih dela, i sa toliko zadovoljstva, sreće i
ponosa priča o tome. To je Huan. On poredi sve članove pozorišnog života u
Španiji sa psom koji baulja po autoputu. Nesrećno poređenje koje se može
primeniti i na pozorišni svet u Srbiji. Što se tiče samog njegovog rada,
inspiraciju pronalazi svuda, u pričama drugih, njihovim rečenicama, ljudima
koje poznaje, događajima, situacijama, prizorima. Matematičku stranu svoje
ličnosti koristi kao izvor sposobnosti da na što jednostavniji način predstavi
slojevite misli (možda je trebalo da studiram matematiku!), filozofiju kao
inspiraciju za sva životna pitanja kojima se bavi... impresivno! Genijalan lik,
zaista! Žao mi je što gubim smisao svog pisanja, plašim se da će biti zamorno
za čitanje, ali toliko toga mogu da kažem o njemu, da se plašim da će se ovaj
tekst pretvoriti u rad o liku i delu Huana Majorge, no ono što je meni bitno,
kao mladoj osobi koja želi da se bavi umetnošću, i već neko vreme to čini,
nastoji i trudi se da radi pisanjem, jeste da je to moguće i bez određene
škole, ali svakako radom, iskrenom emocijom, promišljanjem i trudom. Ljubav koju
Huan oseća prema pozorištu i opise koje posvećuje njemu su neverovatni. Divljenje
koje osećate slušajući osobu koja toliko savršenih reči uputi pojmu koji toliko
volite je neizrecivo! Veliki dan, velika inspiracija, velika nada... i sve to,
na neki način moje, jer sada egzistira u mom srcu.
Shodno
mojim upozorenjima, da ne želim da se pisanje pretvori i drugačije oblik od
onog kom težim, želim da završim redovima koje će oslikati moje misli nakon
jučerašnjeg dana.
Kako Huan
kaže da reč može da ubije i izleči. Reči su
lek, a i oružje. Neverovatno je kolika je njihova snaga. Zato ih toliko i
voli, kao i ja. Reči sam oduvek volela, možda sam zbog toga oduvek smatrala
glupavim i neosnovanim insistiranje na delima, a ne rečima. Zaboga, dela su
jedno, a reči nešto sasvim drugo. Reči nose toliko snage u sebi. Baš tako, one
su i lek i otrov. Ali su predivne. Razgovori, prepiske, to su uz poglede ono
što ostaje u najdubljim sećanjima. Neverovatno koliko ih samo divnih ima. Koliko
ih snažnih ima. Reč je smisao, bila pisana ili izgovorena.
Dalje,
opisao je divno osećanje nostalgije. Kazuje
ono što svi mi, zapravo, znamo, ali niko možda nije nikada o tome razmišljao,
niti je pokušao da definiše svoje osećanje nostalgije. Ona se odnosi samo na
ono lepo i drago, usled nje zaboravljamo na loše trenutke. Selektivno sećanje
je najaktivnije tokom nje, jer svako vreme nosi i lepo i ružno. Nostalgija se
okreće lepom, i u tome ne postoji ništa pogrešno, naprotiv. Nostalgija nije
tužno osećanje, ona je podsećanje na lepe trenutke.
Ono što
nije samo nastalo juče, već duže vremena postoji u mom umu je sledeće. Život nije
podnošljiv, niti blag i prijatan, ali ne mora, i ne sme, biti nepodnošljiv. Svakako
da dođu trenuci nepodnošljivosti, ali prođu, samo je potrebno vreme. Ne toliko srećna uteha, ali je tako. Drugo
nam ništa ne preostaje. Umeće življenja
je naučiti kako nepodnošljivo osetiti podnošljivim.
Jedna
od mojih omiljenih ličnih odrednica, a i reči je nedovoljno. Uvek nešto fali, uvek je nedovoljno. Prokleto osećanje
nedovoljnog! Ono je tu, kod mene, kao i kod Anhele,
ali se treba saživeti sa njim, prihvatiti ga. Tu je, neće otići, učini ga podnošljivim.
Svi neprestano
tragaju za svojim mestom, konačnim mestom. I vi i ja. Tragamo. Žao mi je što
vam moram reći ono što sam se plašila sebi da priznam, ali je juče Huan rekao
umesto mene i vas. Ne postoji takvo mesto. Ne
postoji naše mesto. Ne možemo ga pronaći, večno ćemo tragati za njim. Ako ga i
pronađemo možda neće biti pravi trenutak, možda smo zakasnili ili došli
pogrešnim putem. Možda ne bude onakvo kakvim smo ga zamišljali. A, i ako bude, onda to nije
naše mesto, jer naše mesto postoji samo dok tragamo za njim. Baš zbog toga
što mesta ne postoje, moramo vršiti selekciju o kojoj sam pisala na početku,
selekciju ljudi. Jer sve dok imamo prave
ljude oko sebe, imaćemo svoje mesto.
I tako
dođosmo do kraja ovog teksta. Nemojte misliti da sam sve napisala, neke misli
čuvam za sebe, ali znajte samo jedno! Ne plašite se ničega. Ni snova, ni tuge,
ni radosti, ni patnje, ni nepronalaska, ni beznađa, niti odlaska i eliminisanja
osoba...ne plašite se nijednog osećanja koje dolazi iz srca, potpuno iskreno, jer
ako je tako, onda ne grešite! A sada krenite u nedostižnu potragu za svojim
mestom, sami ili sa pravim osobama, svejedno. Samo krenite! Ja već jesam.
