Nekada
davno, u jednom malom kraljevstvu se rodilo jedno maleno biće. To biće je
izraslo u naočitog mladića, načitanog mladog čoveka, najmudrijeg starca i
najplemenitijeg živog stvora. O njemu se pričalo, njega su voleli, poštovali i
uvažavali. On nije bio plave krvi, niti iz loze nekog plemstva, on je bio od
božanstva.
Njegova smrt
oplakana je tihim jecajem, njegova duša se vinula u nebesa ispunjena mirom. Moralna
načela i principi koje je postavljao nastaviše da žive kroz priče o njemu. I tako
nastade Tulova pesma, ona koju je pevao živeći, voleći, poštujući i prkoseći.
Nikada nećeš voleti nikoga kao nju.
Nikoga nećeš moći da želiš kao nju.
Majku svoje dece nikada nećeš moći da
zameniš.
Svoju ljubav nikada nećeš moći da
preboliš.
Nikada ne možeš biti srećan ako si
nekoga unesrećio.
Nikada ne smeš vređati, uvrediti, lajati
kao ker.
Ti si čovek, a ne pogano biće još
poganijeg jezika.
Tvoja snaga ne leži u pesnicama, niti
kočijaškom rečniku.
Tvoja je snaga tvoj intelekt.
Tvoja savest je tvoj sudija.
Nikada nećeš spoznati mudrost,
Ako nisi spoznao slovo.
Nikada ne možeš
izgovoriti slovo R,
Ukoliko nisi jeo iz
tanjira sa likom ribe.
Nikada nećeš verovati,
Ako nisi bar jednom poverovao u Boga.
Nikada nećeš biti čovek,
Ako si uzvratio šibom
Na onog koji te je išibao.
Nikada ne možeš zaštiti svoje,
Ako nisi napadaču učinio čast,
Popio kafu i pojeo slatko u njegovoj
kući.
Nikada ne možeš znati,
Ako ne gledaš i ne slušaš.
Ne možeš preživeti
Ako nikada ne prećutiš,
Ali i ako nikada ne vikneš.
Zapamti, da je čast najvažnija.
Zapamti da se čast ne prodaje.
Poštenje je tvoje blago.
Obrazovanost je tvoja snaga.
A ljubav je tvoje oružje.
Čuvaj sebe,
I čuvaj ostale.
Dedi Matorom od Todore
