O tekstu…
Nakon uspešnog prijemnog ispita
na Filozofskom fakultetu, po prepurici svog profesora filozofije, pročitala sam
Volterovog Kandida. Do ovog saveta je
došlo nekoliko meseci pre toga u razgovoru o mom novom shvatanja o tumačenju
religije, odnosno o onome što me jako zbunjivalo, jer nisam mogla potpuno da
definišem svoj stav, niti da se svrstam u bilo koju vrstu vernika osim verujem u boga, ali na svoj način. Što je ostalo do danas. Sada sam
mnogo bliža definisanju svoje vere, pa ipak nastavljam da se predstvaljam u
razgovorima o veri na opisani način.
Razlog zbog kog sam navela vreme čitanja ovog
dela jeste taj da biste uvideli koliko su ti dani bitni, i uvek će biti oni
koje ću izdvajati iz svoje vremenske putanje, i da je Kandid savršeno mogao da se sjedini sa njima. Najpre, jer sam tada
imala devetnaest godina, što je sasvim dovoljno da razumem delo na pravi način,
iako je bibliotekarka smatrala da nije tako. A, onda jer je to bio početak
zasigurno najvažnijeg perioda mog života, početak istinske borbu sa sopstvenim
demonima. Budući da ne postoji ni jedno delo koje sam pročitala, a verujte ima
ih na desetine, a da nisam ispisivala njegove delove (nekad i čitave strane) u
svoje sveske, ili podvlačila grafitnom olovkom kada su moje vlasništvo (a i
tad, ponekad, ispisivala, jer volim da pišem), Kandid je poseban jer to nisam činila. I kada sam pre nekoliko dana
želela da se podsetim Volterovih misli,
shvatila sam da ih nema u mojim sveskama, a onda, da ih nema ni u mom mozgu.
Znate, stanje mog mozga je tada bilo jako čudno, to je bio početak…početak
svega. U naredne skoro dve godine, ono se menjalo shodno događajima,
saznanjima, emocijama, i mojim sazrevanjem. Sada se teško sećam šta je Volter kazao Kandidom, izuzev da sam i ja bila kao on, bila sam naivko. A, možda
i nisam! Možda sam samo bila čovek, kvalitetno ljudsko biće.
U ovom tekstu ću izneti nekoliko svojih
misli, ne bih mogla da kažem da su one skorije tvorevine mog uma, već da su
oduvek bila tu negde, u nesvesnom, spremne da isplove svakog trena. Među njima
će i biti nešto o mišljenju, njegovoj prirodi i mom viđenju njega, uostalom,
mišljenje je ključni pokretač mog pisanja, i verovatno mog bića.
Delim mišljenje sa onima koji smatraju da su
najvalitetnija književna dela ona koja razmatraju tri teme – prijateljstvo, život i smrt, ljubav i
religiju. Smatram da su ovo osnovne teme ne samo u umetničkim delima, nego
i u čovekovom životu i temelji svih konflikta unutar njegove psihe. Ovo pisanje
neću posvetiti svakoj od ovih tema, niti ću one o kojima bude reč iscrpno
analizirati, jer takva naliza iziskuje mnogo temeljniji pristup pisanju.
Jednostavno ću izneti obrise i osnove svojih misli.
O religiji…
Otkako sam pre nekoliko godina pročitala
jedno delo, koje ovog puta neću pomenuti, jer sam to već mnogo puta uradila,
svaki put kada razmišljam o bogu i religiji, prvo u svojoj glavi ponovim taj
citat – Bolje je da bog ne postoji, jer
ako postoji onda je ludak pušten na slobodu. Nesreća je što sam ovaj citat
u nekim situacijama neprestano ponavljala, te situacije su bile one nepodnošljive,
kada se suočavam sa velikim tragedijama, srećom, ne previše bliskim meni.
Dalje, moram reći da je Heseov Demijan, bio
ključan za slobodu mog javnog govora o religiji, jer u trenutku kada sam ga
čitala, začetak tih misli mi nije davao mira. I tako sam vremenom dozvolila
sebi da bogu katkad kažem “Jebi se,
Bože!”, jer kakva je razlika da li ću izgovoriti ili samo pomisliti, on će
i jedno i drugo čuti.
U poslednje vreme idem u još veće krajnosti.
Od onih misli da nam se svemoćni podsmeva, sprda sa nama, do toga da možda on i
nije onakav kakvim ga smatramo. I ono čuveno pitanje od kog uvek osetim bol
glave, još od detinjstva, a verujem i vi, a to je Ako je bog stvorio nas, ko je stvorio boga? Nadajući se da će mi
majka svih nauka dati odgovor, nisam postigla smirenje svojih misli, jer u njoj
odgovor još nisam pronašla. Sada ne znam mnogo o prirodi boga, sem da su Crkva
i crkveni ološi (neka mi daju veliki oprost izuzeci koji to nisu!)
izmanipulisali sve što se moglo izmanipulisati izmišljenom snagom boga.
Oteravši nas u neznanje oni su postigli kontrolu naših umova, koristeći
nelogiku, lukavstvo, sujeverje…
Želim da kažem nakon ovoga, da ja nisam ateista.
Verujem u postojanje boga, i njegovog sina Isusa Hrista i Svetog duha. Premda,
ne verujem u bezgrešno začeće, već imam drugo shvatanje o kome sada ne bih
pisala.
Dakle, shvatam boga kao najveću silu, ali ne
onako kako je opisano. Shvatam ga kao tvorca svega, jer poslednje što mogu
jeste da poverujem u Darvinovu teoriju, ali se nikako ne slažem sa svim
opisanim u Zavetima. Biblija je
knjiga mudrosti, i baš zato što je takva, ne treba je uzimati “zdravo za
gotovo”. Meni nije potrebna Crkva, niti verski spisi da bih verovala. Nije mi
potreban preskupi mermer na kome ću stajati da bih zborila sa bogom, nije mi
potreban posrednik sumnjivog poštenja.
Kontrolu, koja je uspostavljena davno, davno…
svim verskim pravilima i Božjim zapovestima, sada tumačim kao suzbijanje
animalnog u čoveku. Šta bi bilo da nikada
nisu napisane? Priroda čoveka je morala da se sputa, zbog toga je uvedeno
toliko ograničenja pod kapom pretećih autoriteta, kojima će se svi prikloniti.
Ali, svim tim nije postignuto mnogo. Čovek je očuvao animalno, a u svojoj moći
prosuđivanja nije mnogo napredovao. U prilog tome govori manjina genija, i
velika grupa životinja. No, moram da kažem da norme moraju postojati. Granice
su dobra stvar, a ono što u verskim granicama nije dobro jeste što su dovele do
mnoštva nuspojava.
Ovde ću stati, ova tema je previše opširna i
nemoguće je staviti u okvir u koji želim da je stavim ovim radom, a i ne želim
da budem pogrešno shvaćenja, te prelazim na druge teme.
O izborima…
Kada govorim o izborima, govorim i o
sujeverju. Što je, u nekom vidu, nastavak prethodnog razmatranja. Mnogo puta
sam pominjala sudbinu, njen značaj, da li verujem ili ne u nju. U jednom takvom
tekstu sam napisala da sam počela da verujem, ali nije bilo tako. Ta misao mi
se stilski dobro uklapala sa čitavim tokom pisanja tog rada, međutim istina je
da nemam potpuno mišljenje, ali mnogo više ide u pravcu neverovanja. Napisaću
zbog čega to mislim posmatrajući sudbinu kroz samo jedan primer, naše izbore.
Kada govorimo o našim izborima, mislimo na
izbor fakulteta, mesta stanovanja, orkuženja…svega onoga što će odrediti naš
život, i retko ćemo reći da je to deo sudbine. Ako nam se dese neverovatne
stvari koje će ove izbore odrediti, onda ćemo se pozvati na sudbinu, mada ću ja
biti previše racionalna i reći da je to slučajnost. Sa druge strane, kada
govorimo o izborima ljudi koji će biti ili jesu deo naših života, gotovo uvek,
ćemo se pozivati na sudbinu. Smatram da je to romantična priroda ljudskog bića.
Međutim, nema tu sudbine, ima malo slučajnosti, ali sudbine nema. Dozvolite da
objasnim…
Ljudi koji su deo
naših života su ništa drugo do naši izbori. Koliko smo samo ljudi upoznali, a nismo ih
izabrali za deo nas… I eliminisanje ljudi i prekidanje veza sa njima su naši
izbori. Mi biramo! Ne postoji viša sila, izbor je naš, bio svestan ili nesvestan;
sve je izbor koji mi činimo.
Kada upoznamo nekoga, posredstvom emocija,
odlučujemo da li će ostati u našoj blizini ili ne, a ta odluka je izbor. Sam
čin upoznavanja je srećna okolnost u čijoj je osnovi slučajnost. U izvesnoj
meri i statistika, u onom smislu koji nas navodi na razmišljanje kolika je
verovatnoća za upoznavanje ljudi različiih osobina. Verujem da tokom života
moramo upoznati određen broj određenih profila ljudi, sem ako nikada ne izađemo
na ulicu. Stoga smatram da su izbori, odnosno ljudi, koje nikada nećemo
eliminisati iz svoje svesti i spektra emocija, najvažnije i najlepše
slučajnosti koje su nam se desila, samim tim najbolji izbori koje smo načinili.
Dalje objašnjenje je tema za neki drugi put. Pod temom za drugi put mislim na
prekidanje prijateljstava ili iluzija o istom. Svi doživljavamo razočaranja te
vrste, ali i ono nije ništa do naš izbor. Serija izbora. Izbor da ga otpočnemo,
da posumnjamo u njega, da ga analiziramo, da ga shvatimo, i da ga prekinemo.
Sada ću napraviti još jedan izbor i preći na
sledeće pitanje.
O razumu i
strastima…
“Mi nismo naša osećanja, emocije, misli, ruke ili noge...mi smo ono što
sve to drži u ravnoteži, pod kontrolom.“
Ovim sam vas uvela u sledeće razmatranje. Napraviću
analogiju sa ličnim. U prethodnom periodu sam više nego ikada uspela da
uspostavim određenu kontrolu nad svojim telom, a zatim i bićem. Iz zdravstvenih
razloga moram da se odričem mnogih zadovoljstava, tako sam naprasno morala da
uspostavim neverovatan stepen fizičke kontrole, mehanizam koji sam pri tome
koristila sam upotrebila i za uspostavljanje psihičke kontrole, kojom ću, što
je moguće više, urediti svoje misli i umiriti svoj izmučeni um. Uz ove promene
su došle i neke druge, ali, kao i uvek, savršeni sklop dešavanja dovodi do
jednog vida mog napredovanja. Tako dok sam se suzdržavala od jedenja voljene čokolade,
ili pijenja omiljenog piva, ja sam vežbala jačinu svoje psihe. I onda sam
shvatila jačinu najvažnije sile u našim životima, a to je upravo kontrola.
Međutim ona je samo oružje kojim ćemo doći do onog suštinski bitnog za
uspostavljanje ličnog mira i ravnoteže, odnosno oslobađanja od strasti i prihvatanje razuma.
Čovek mora da se oslobodi strasti. Da uspostavi,
stvori i učvrsti tu nevidljivu silu svog bića, koja će prizvati kontrolu. Moja sila
se zove Zver. Ne nameravam da
objašnjavam šta podrazumevam pod pojmom strasti. U mom shvatanju je on jako
širok, te vas molim da ga ne shvatate trivijalno. Stoga bih nastavila...
Samo onda kada se
oslobodimo strasti, dolazimo do razuma. Racionalizam je ključ. Tada postajemo svoji i
istinski jaki, jer imamo moć uma i mišljenja, a ima li veće moći od nje?! Naravno,
nešto trpi. Trpe emocije, snovi i iluzije. Ove utehe nestaju, a na njihovo
mesto dolazi, najgrublje rečeno, pragmatičnost. Međutim, novoj snazi utehe nisu
ni potrebne!
Kada shvatimo sebe, ljude i svet oko sebe,
dolazimo na sledeći stepen sazrevanja kojim ćemo osigurati svoje mesto u ovom
svetu. Dve napomene uz ovu, priznajem, nejasnu misao. Prva je da čovek nikada
ne može dostići potpunu zrelost. Razlikuje se visina zrelosti među individuama,
ali u biti nikada ne sazrimo dovoljno, što je sasvim prirodno, budući da se
svakog dana suočavamo sa situacijama koje utiču na naš razvoj. Stoga bismo
morali biti pošteni prema sebi i u samoproceni realni, što opet ne možemo u
potpunosti biti. Ali, ako se ne zavaravamo da smo neko ili nešto što zapravo
nismo, prihvatićemo odgovornost za svoju prirodu i ličnost, čak i za onaj deo
koji nije naša zasluga, odnosno krivica, a onda ćemo doći do stepena psihičke
nezavisnosti, te i napretka. Druga napomena se odnosi na naše mesto u ovom
svetu. Smatram da je nemoguće pronaći svoje
mesto na ovom svetu, ne zato što ono ne postoji, već jer ljudski rod boluje
od jedne nesrećne boljke. Jedan od glavnih problema u čovekovim patnjama je
problem nepronalaženja i neprestano preispitivanje da li uludo trošimo svoj
život. Sasvim je prirodno da se mučimo ovakvim mislima jer imamo samo jednu
priliku da učinimo nešto od sebe i svog života. Nikakvu nameru nemam da sada,
niti bilo kada, dajem mišljenje kako bi neko trebalo da provede svoj život. Ocena
za ovo ne postoji, a samim tim, ni savet. Svako ima pravo da izabere kako će
proživeti svoj život, to je njegova lična stvar, možemo se slagati ili ne sa
odlukom, ali izbor nije naš, te nam
jedino preostaje da ga razumemo, i nikako ne osuđujemo. Onog trenutka kada smo
prihvatili svoj život, prestali da ubijamo sebe razmišljanjima o
nezadovoljstvu, jer smo mu se hrabro usprotivili (svejedno je da li uspešno ili
ne) i time uradili sve što smo mogli, umirili svoju Zver, od nepodnošljivog
stvorili podnošljivo...možemo reći da smo pronašli mesto na ovom svetu.
Da bismo sve ovo učinili, i sve ove stepene
dostigli, nužno je da se oslobodimo strasti i približimo razumu.
O
mišljenju...
Zbog svog neprestanog i preteranog razmišljanja
sam dolazila u velike probleme, kako sama sa sobom, tako i sa drugima. Više ću
tumačiti drugi problem, sa drugima.
Naime, osoba sa autoritetom mi je, na pitanje
zašto ne mogu da iznesem svoje mišljenje, odgovorila da ne mogu, jer drugi ne
prihvataju tuđa, individualna mišljenja. Ali to nije moj problem, već njihov. Ja
volim da razmišljam i često nemam određeno mišljenje o nečemu, a razlog tome
nije jer nemam sposobnost misli, ona je vrlo prisutna u mom umu, već jer je to
posledice prirode misli.
Mišljenje je retko zbog svoje prirode, kao i
zbog toga što mnogi nemaju sposobnost da misle, nisu je stekli. Dakle,
mišljenje je promenljivo, jer je pogrešivo, samim tim je i rizično, a ljudi se
plaše rizika. Ja se ne plašim rizika, niti pogrešaka, samim tim ni svog
neznanja. Sve dok sam svesna svog neznanja i svojih grešaka, sposobna sam da
težim ka napretku.
Ono što treba uspostaviti je kontrola misli,
kako ne bi remetile sklad unutar nas. Moja tragedija što nikada neću dostići
sklad unutar sebe, ali, opet, to je moj izbor za koji prihvatam odgovornost. Međutim,
mogu nastojati da održavam kontrolu, jer samo tako ostale produktivne misli
mogu očuvati.
Svojim primerom nisam želela da pišem o sebi,
nije mi stalo da me upoznate, već da shvatite da ako ne mislite, vi ne
postojite. Moram vam to reći. I ovo pitanje se može razmatrati mnogo duže i
opširnije, jer nije svako mišljenje kvalitetno. Pa, ću završiti time da treba
iznositi i ona mišljenja, koja su obično, drugima neprijatna za čuti jer govore
o negativnoj realnosti, ali to nije vaš problem, već njihov. Imate oči da
vidite stvari oko sebe, imate um da ih analizirate i kritikujete, i imate
sposobnost govora da produkt svojih misli iznesete. Sve dok se ne plašite da
mislite, pogrešite, govorite iskreno, niste u problemu, oni suprotni vama jesu.
Za
kraj…
Već sam napomenula da nešto mora trpeti pri
ovakvom stavu. Naime, desilo se ono čega sam se oduvek plašila...izgubila sam snove i neka emotivna shvatanja, ali proces racionalizacije jača i otkriva prirodu onih emocija koje su zaista emocije. One postoje i samo ih treba sagledati na pravi način, kada to uradimo postaju trajne i jake, tada ih razumom čuvamo od drugih, kao i od nas samih. Sve dok možemo da održavamo
ovakav stepen snage i ravnoteže, i dok čuvamo opstale emocije, možemo osećati
visok stepen mira.
Ovaj u velikoj meri sterilni tekst ću završiti
rečima da ipak na kraju sami sebi najbolje možemo pomoći, i sami sebe najbolje
oblikujemo. Naravno, da je za to potrebna osnova i pomoć koja je zasluga
drugih, ali konačni oblik sami stvaramo.
