Nikad ne beše kao sada

Nikad ne doznah šta je spokoj. Upoznah mnoga stanja, ali spokoj nikada. Osećah mnoge emocije, ali ovakve, ne imah nijednom do sada. Dok polako padam u otupelost i ravnodušnost, uviđam da upoznajem lice spokoja. Ovaj moj spokoj nije kakvim ga zamišljah. Najpre je bolan, ali je i slobodan. Stojim pred njim ogoljena, hipnotisana, bezbrižna, i na tren uplakana. Izopštena iz života, u begu od stvarnosti, saplićem se o sebe i shvatam da nema više maštanja, niti zamišljanja. Sada je sve sirovo i do-srži. Padam na nos, pričam aoristom. Opsovah. Vrisnuh. Udahnuh. Izdahnuh. Nastavih. Osetih spokoj. A onda besmisao. Za njim i snagu, odlučnost, i konačno – doslednost. Izgubljena u svom spokoju, priznah sebi nešto što vam neću ni šapnuti, potom izmučena zaspah ne baš mirnim snom.

Uplašena priča nazvana Život na staklenim nogama

Dok palim cigaretu nisam sigurna koja su mi osećanja na današnji razgovor. Uostalom nije ni bitno, jer malo marim za onim što se danas dogodilo. Današnji razgovor se ne razlikuje mnogo od hiljade i hiljade prethodnih. Današnji dan se ne razlikuje mnogo od svih dana mog života. A opet, možda nisam svesna da jedan današnji trenutak može trajno izmeniti moj život – onaj koji živim sada, onaj koji ću živeti, a tragično je što može izmeniti onaj koji je iza mene.

Razdvajajući život na tri dela, ja zapravo razdvajam život na bezbroj trenutaka, jer on je ništa drugo nego zbir trenutaka. Onih kada smo bili srećni, kada smo voleli, kada smo jecali, umirali, saznavali, otkrivali... Znam da je život sastavljen od trenutaka, jer u trenutku uvidim, promenim i doživim. A zašto sam onda svesna trenutka bezumlja?! Zbog čeka mi je samo trenutak otrovnog bola trenutak koji svesno doživim?

Možda je to jer svaka diploma je bila početak puta ka sledećoj. Svaka cigareta je bila kalem drugoj, Osmeh je bio rođenje ljubavi. Dvadeseta godina je bila nagoveštaj tridesete. I tako, svaki taj trenutak je bio nešto, samo ne ono što zaista jeste, samo nije bio trenutak. Ali sam s druge strane, uvek u trenutku razbila čašu, pala niz stepenice, u trenutku sam se rodila, u trenutku ću umreti. U trenutku sam saznala, u trenutku se sve okrenulo naopačke. U trenutku sam pala. I tako trenutak postade pojam lošeg, a život od trenutaka, život na staklenim nogama.

Možda me ovog popodneva nagoni na patnju onaj trenutak od pre nekoliko dana. Tada sam mislila da je to samo trenutak istine, a sada duboko verujem da je to trenutak slamanja svega. Slamanja mene, slamanje mog života. Od tog trenutka, život me traži, ja njega tražim, a nikako da se sretnemo. Pomislim da je tako jer više ne postojimo. Jurimo se klizavom kaldrmom kao posrnule zveri. A baš ta Zver mi sada treba. Ona Zver koja će ugristi kako bi sačuvala život koji će tek doći. Ona zver koja se opsovati i nasrnuti na beznađe. Ona moja Zver koja će me voditi. Koja me je vodila sa dvadeset i dve, i koja mi treba sad, par godina kasnije.

Ovaj dan od šarenolikih trenutaka, i ovaj trenutak razmišljanja ne zaslužuje prostakluk, ali Zver i Duša horski vape, vršte i traže da izgovorim, i to upravo činim. „Jebi se! Jebi se! Jebi se!“ Jebi se trenutku one godine, jebi se i ti trenutku od onog dana, jebite se svi vi trenuci mog života od stakla, mog života na staklenim nogama. 

Nastavljam da vrištim dve reči olakšanja... razbijam bocu neotvorenog vina na beli zid. Crveno na belom. Crveno i belo. Omiljena boja umrljala belinu. I onda vrištim osmeh, jer shvatam da nijedan trenutak ne može biti dovoljan da potpuno umrlja belinu mog života. Stoga otvaram prozor i trenutak postaje udisaj. A svaki udisaj je život.