Razumem kako se osećaš. Odlučna si, ali i
preplašena. Uzimaš da si sentimentalna jer neprestano premotavaš sećanja,
prelistavaš fotografije i čitaš omiljene knjige slušajući najdražu muziku. Ali nisi
ništa od toga. Svesna si da donosiš važne odluke koje ti menjaju život, te se
trudiš da ih prihvatiš. Nestvarno ti je da više ne želiš svoje snove. Nestvarno
ti je kako te ubija samoća. Usamljena nisi, telefon ti se usijao od korišćenja,
ali kako je moguće da ti toliko smeta samoća koju si najviše volela? Pitaš se
neprestano, a ne moraš od mene tražiti odgovor, pošto ga znaš. Smeta ti jer ti
više nije potrebno utočište koje je ona bila. Potrebno ti je da živiš, smeješ
se, voliš i grliš sve što ti je drago.
Ne plači bleso! To je život. Nije ti drago ono što
si nekada mislila da će zauvek to biti. Nisi izdala svoje snove, počela si da
živiš, a da bi živela morala si ih uspavati. I nemoj da se praviš naivna, jer
neki od njih nisu ni bili tvoji. Delila si ih. To dobro znaš. A znaš i da je
sreća moguća i bez njih.
Bez...
Glume. Bez glume
u Narodnom pozorištu u Užicu. Bez kuće na Zaovinama. Bez Ahila, koga ćeš ipak
jednog dana imati, kao i Gasa, dok je U-U ipak nemoguć – žao mi je. Bez restorana
u Madridu. Knjižare u Parizu. Vinograda u Toskani. Odluke da ostaneš u Peruu. Bez
onog Nepala (sna kojeg si prisvojila). Bez bezbrižnog pisanja daleko od svih. Bez
najdražih prijateljstava za ceo život. Bez gledanja zvezda. Slušanja ploča na
podu tvoje sobe. Sin ti se neće zvati Tristan, i to znaš, jer ko bi normalan na
to pristao? Živećeš, a da te neće pogađati oni
filmovi, pesme, knjige... lažem te! Naravno da će ti srce biti dirnuto tim
filmovima, pesmama, knjigama i fotografijama koje duže ostaju otvorene. Ipak, u
jedno veruj – sve nabrojano i mnogo više od ovoga neće oduzeti ono što ti je
mnogo pre dato...lep život.
