Juče je dan bio jedan od neprijatnijih u mom životu. U stvari, juče je dan
bio kao i svaki drugi dan. Postaknuta dešavanjima, nimalo lepim, ali nikako ni
tragičnim po ljudska tela ili zdravlja – dobro...po psihičko da – skrojila sam kratku
mudrost koju ću napisati. Tokom neočekivanog puta do Požege iz, od skoro
obožavanog Beograda, potpuno oslobođenih misli, postah Radovan III iz dela o
zavičaju. I tako govoreći da sam sama sebi najveći neprijatelj, shvatih da
jeste tako. Te je kratka mudrost sledeća:
Za sve loše što mi se desi,
sama sam kriva. Direktno – svojim postupcima i ponašanjem. Čak i kada nisam kriva svojim delanjem, kriva sam jer sam loše prizvala pesimističkim mislima. Čak
sam kriva i kada apsolutno nisam kriva za loše koje mi se desi, jer su i loše i
dobro jednako moji. A, kada je nešto moje, onda samo JA imam odgovornost za to,
i zato „sam sam sebi najveći krivac!“.
U zdravlje!
