Sabrane misli, sabrane reči...davnih dana.

O samoći

Postoje dani kada sam posebno usamljena. Ta posebnost rezultira nekomuniciranjem sa određenim ljudima, a u poslednje vreme, sa ostatkom sveta. Ostajem zagledana u jednu tačku koju moj pogled fiksira. Predmet. objekat ili osoba koja dobija mogućnost da poseduje tačku kroz koju ću provući čitav svoj život.



...

Nikada nisam volela one fraze koje su posle nekog vremena postale ništa drugo do puko sujeverje. Koriste se da bi se opravdao neuspeh, kukavičluk ili neki drugi đavo. U svakom slučaju, na kraju se tešimo bednim rečima uteha kako je tako moralo i trebalo biti. "To je sudbina, i protiv nje se ne može.". Bedno poimanje svoje ličnosti, ceo svoj život i svoje biće podrediti imaginaciji.



O ljubavi

Kakva suluda pomisao da "U ljubavi i ratu je sve dozvoljeno" može biti prihvatljiva! Meni prihvatljiva! Rata i svake vrste nasilja se gnušam. Dobro, ne svake vrste nasilja, mojih nasilja se ne stidim, ljubim ih. Ali, porediti rat i ljubav samo može neko ko je skrenuo sa umskog života. Ljubav je najčistija i najhumanija stvar na ovom sumornom svetu. Kada je ona prava, iskrena i čista, jer takva jedino može i biti, ona u sebi nosi ono što dozvole ne traži. Sama ljubav mora biti dozvoljena jer je u svojoj biti moralna. Ona može nagnati na nemoral, ali to je u posmatračevoj percepciji, ono što je niklo iz ljubavi nije nemoral, već eterično ulje života. Ljubav je tu, predaj joj se...


Svojatanje ne priznajem. Ne želim svojatanje. Ropstvo ukinuti. Srce pustiti. Biti svoj. Zauvek, a najviše pored nekog. Pored ili uz. Mada ni to nije isto. Sinonimi su često varljivi. Svoj jer te prisustvo nečije čini takvim. Ne njen ili njegova. SVOJ. BITI SVOJ. SAM SVOJ GOSPODAR.

Moj Sančo Pansa

Poverenje je bitna stvar u čovekovom životu. Kad čovek prestane da veruje u nešto, umire. A kad prestane da veruje nekome, taj neko umire. – misli koje su nastale pre par dana, svakako da imaju nastavak, a nastavak dalje sledi…

Preumornog tela i mozga pokušavam da se oduprem fizičkom umoru i pohvatam svoje umirujuće misli. Zabeležim ih, ovekovečim, da kad utihnu, sebe podsetim da ipak postoje. Danas je već devetu jun, ali budući da počinak nije usledio, jučerašnjim danom smatram šesti jul. Toliko je straha bilo zbog tog datuma, a prošao je neprimetno. Zahvaljujući pomenutom telesnom zamoru. Prošao je kao i svaki drugi, zaslugom umirujućeg književnog dela koje trenutno čitam. Prošao je tako jer sam umorna od svog umora.

Moje misli su izmučene, to nikakva tajna nije. Tajna je ta da iako se trudim da njihovu prirodu promenim, osećam bol što tako mora biti. Saživela sam se sa njima i zavolela ih. Nije to mazohizam, to je prihvatanje sebe, svojih osećanja.

Ali...

Nije problem u prihvatanju ili neprihvatanju sebe. Nikada ne boli takvo stanje koliko boli kada postoji nepoverenje u sebe. Neverovanje. Ako izgubimo veru u sebe, zaboravljamo ko smo zapravo i kakvi smo. Tada smo izgubljeni. A kada smo izgubljeni teško je vratiti se natrag, jer istinska izgubljenost je izgubljenost duše. Ako se duša izgubi, a sa njom vera u sebe, šta nam preostaje?

Bol...

Mučenje...

A gde je onda mir koji je svrha življenja?

Listajući pismene zadatke koje sam pisala čitavih dvanaest godina svog obaveznog i srednjeg obrazovanja, shvatih da su moje misli rođene davno. Sada su samo stasale. Na trenutak se uplaših, a onda se trgoh priznajući sebi da sam to ja. Ali ja ne znam ko sam više jer u sebe ne verujem. Jedan pad je povukao lavinu drugih. Pad u kraj.

Želim let u konačnost!

Najveća je nesreća neverovanje u sebe. Ko ne veruje u sebe, ne može verovati u nešto, a onda umire. Ko ne veruje sebi, ne može verovati drugima, a onda drugi umiru. A...”ja znam da je čovek sazdan tako da mu je potreban drugi čovek, ali...stidim se.”.

Strah... Hrabrost.

Zbog svega ovoga, želim da ponovo VERUJEM, želim da ponovo poverujem u čuda i snove. Želim da verujem u sebe i snove. I želim da verujem ljudima, ne svim. Samo onim bitnim. Ja sam kao Petra, nisam sazdana da budem sama, nisam na svetu da bih patila i mučila sebe. Ovde sam da živim i da volim. Da volim ono što volim i želim ono što želim.

Prija ovaj mir. Godi mi ova noć… Znači ova pesma.

Pesma

Pala je u tminu
Mračno je bez svetla
Samo osećaj kao zvuk
Poziva na snagu
Ima nešto u budućem vremenu
Nešto što tera napred
Vuci se natrag mračna slotinjo
Zavoli život ponovo
Zavoli misao sjajnu
Voli ono što voliš
Želi ono što želiš!

6. jul 2011.

Omiljena iluzija

Ponovo je noć. Moja ljubljena noć. Mračna kao prošlo. Mračna tiho. Spokojna tmina. Samo moja.

I dalje je tu. Zajedno smo. Opstali u ljušturama svojih života. Bežeći od drugih tragom spasenja do konačnog postojanja. Do pronalaska mira, pronalaska sopstvenog bića. To smo mi, nas dvoje. Dva tela u jednom. Njegova koža se stopila sa mojom. Usne imaju istu boju, a u očima je isti sjaj.

Sreća... možda jeste. Ali, trenuci pripadanja predajući se samo jednoj osobi su ono što jedino ima smisla. Ne postoji glad, žeđ... postoji samo potreba, najjača od svih – voljenje. Nije do ljubavi, nije do zaljubljenosti, ima tu još nešto, značajnije. Nešto naše. Pronalažanje. Pripadanje. Predavanje. Poklapanje.

Tu je. Tu sam. Tu smo.