Baciću mobilni telefon

Izmaštala sam stotine načina voljenja
kako ti nikad ne bih dosadila.
Napravila sam listu pesama
koje ću ti posvetiti.
Notes mi je prepun stihova
neumorno napisanih
da bi te svako jutro
jedan dočekao na jastuku.
Imam brdo hipoteza
koji delovima tvog tela će najviše prijati
moji prsti, a kojim
moje usne.
Kupila sam novu masku za kosu
kako bi mi kosa bila poput svile
dok svoje prste provlačiš kroz nju.
Bacila sam cigarete! -
- ne želim da mi grozna navika
kvari ukus tvojih usana.
Konačno sam izabrala najmirišljaviji omekšivač
da majice koje ti budem prala budu najmirišljavije
na svetu!
Ponovo treniram bioritam na
četvoročasovno spavanje,
jer spavalica kakva sam postala
ne može uklopiti mene karijeristu
i mene tvoju ljubav,
a ljubav nikako ne sme da trpi.
Važniji si od svih sporednih uspeha
i mobilnih telefona.

Inevitabile

Dugo nisam ništa napisala, još duže nisam pisala na ovakav način. Ne očekujte da će mi stil biti dostojan umetnosti, ali svakako bi trebalo da pročitate misli koje imam, a koje su sve više pod uticajem mira i zadovoljstva koje osećam.

Sinoć sam saznala da će Eros Ramazzotti održati koncert krajem septembra u Beogradu. Prethodni na koji sam želela da idem, bio je otkazan. Ovaj ne sme biti otkazan, takođe ovaj dolazi u pravo vreme. Eros je jedan od limunadica pevača, ali meni je simbol mog mira i dugo je bio moj spas. Kada sam bila mala nisam slušala limunadica pesme, Erosa, Zdravka Čolića, Olivera Dragojevića, Tonija Cetinskog i sličnih muzičara. Moj otac je bio izričito protiv slušanja takve muzike u našoj kući. Ipak, kako sam odrastala, shvatila sam koliko je muzika tih pevača prepuna emocija koje mom srcu prijaju.

U poslednje vreme ne pišem mnogo, ne jer ne želim, prosto ne osećam potrebu, a i život mi je doneo previše obaveza, koje me raduju, zbog čega malo imam vremena da razmišljam o svom životu (srećom!). Dok pauziram od pisanja, često čitam svoje stare tekstove. Drago mi je što sam gotove sve stavove, misli i shvatanja zadržala, a još draže što je bol o kome sam pisala iščezao. Ono što sam pisala pre pet, šest godina bilo je prožeto bolom, nezadovoljstvom, nepronalaženjem...možda je to bila faza u odrastanju, reakcija na ono sa čim sam se u životu susretala i sa čim sam se borila. Sada se borim sa stvarima odrasle osobe, i te borbe mi pričinjavaju zadovoljstvo. Moralo je da prođe vreme, da doživim loša i bolna iskustva, da bih shvatila da je život lep. Na tom putu mi je srce uvek bilo ispunjeno ljubavlju prema ljudima i stvarima koje mi znače. Na tom putu sam gubila stvari koje volim, ali i ljude koje volim. Upoznavala sam ih bolje i prestajala da ih volim. Na sreću! Jer da nije bilo tako, još uvek bih živela u zabludama svoje duše i ti isti bi me snažnije povredili pokvarivši mi najvažnije stvari.

''Neke stvari čovek treba odmah da zna da ne bi ni minut hodao svetom u tako pogrešnom uverenju da je svet drugačiji zbog tih stvari. Nije dopustivo da se pomisli da je sve isto kada je sve već poremećeno ili pretumbano, a istina je da nam vremenski razmak tokom kojeg je čovek bio u zabludi posle postaje nesnosan. ''Kakva sam budala bio'', pomišljamo, a u stvari to ne bi trebalo toliko da nas boli. Živeti u obmani ili biti obmanut je lako, štaviše, to je naše prirodno stanje: niko nije toga posteđen i niko nije zbog toga budala, ne bi trebalo previše da se opiremo, niti da zbog toga sebi zagorčavamo život. Pa ipak, čini nam se nedopustivim kad najzad saznamo. Ono što pada teško, ono u čemu je nevolja, jeste to što vreme u kojem smo verovali ono što nije biva pretvoreno u nesto čudnovato, lebdeće ili izmišljeno, u neku vrstu začaranosti ili sna koji mora da bude uklonjen iz našeg sećanja; odjednom kao da taj razmak nismo ni proživeli sasvim, zar ne? Kao da moramo sebi iznova da ispričamo priču ili ponovo da pročitamo knjigu, i tada pomišljamo da bismo se drugačije poneli ili da bismo drugačije upotrebili to vreme koje odlazi u čistiliste. To može da dovede do očajanja. A osim toga, ponekad to vreme ne odlazi u čistiliste, nego pravo u pakao.'' – Ove reči Havijara Marijasa sam, nakon svakog razočaranja, u sebi ponavljala kao matru. Ipak poslednje razočaranje mi nije donelo patnju, već je probudilo nevericu i sreću što sam na vreme spoznala istinu. Spoznavši istinsko lice osobe koju sam smatrala prijateljem, shvatila sam da je nikada nisam poznavala, da mom životu može samo nesreću da donese svojim lošim namerama i postupanjima. Kada sam to spoznala, tumbajući po sećanjima, uvidela sam da je oduvek tako, ali ja nisam uspevala ili nisam želela to da vidim. Bez obzira na to što istinu znam i što sam prema toj osobi obazriva, još uvek me drži stanje neverice, jer se trenuci otkrivanja nižu. Jednom od svojih jako mudrih prijatelja sam se nakon poslednjeg oktrivanja požalila da mi je žao što sebe dajem toliko, a neke osobe su učinile da se osećam da bisere bacam u blato. Moj mudri prijatelj mi je odgovorio da je problem u meni, u mom shvatanju davanja. Da razočaranje ne treba da utiče na moj tok misli koji će me voditi ka takvom shvatanju, da to radi moja sujeta. Sujeta koje nisam svesna, za koju sam mislila da ne postoji. Da treba pustiti. To je svakako dobar savet, jer sujeta, ukoliko je zaista nosim u sebi u toj meri, može samo moju dušu da jedi.

Da ne bi bilo tako mračno, u mom životu postoje ljudi koje volim i od kojih tu ljubav osećam. Porodica i prijatelji različitih starosnih doba i osobina. Zbog toga sam jako srećna, nema ih mnogo, ali dovoljno da znam da su iskreni. Neki su oduvek tu, neki od skoro, ali zar je to pa bitno? Takođe, sva razočaranja su me naučila prepoznavanju i darivala mi mudrost koja utiče da moju srčanost prati i razum. To je lepota i sreća svih bolnih trenutaka.

Ne bih da se rasplinjujem u pisanju, što imam običaj. Želim da objasnim značaj Erosa Ramazzottija u mom životu. Počela sam da ga slušam pre nekoliko godina dok me jedno razočaranje jako bolelo. U tom periodu sam se suočila sam svojim zdravstvenim problemom, za koje je trebalo da prođe mnogo vremena da shvatim da nije strašno kako mi se isprva činilo, već da će samo uticati da vodim računa o sebi i usvajam zdrave navike. Zbog takvog stanja i usvajanja novih navika, morala sam bitno da menjam i svoj način ishrane. Kako bih ublažila uživanje zbog hrane koju više nisam smela da jedem, pravljenje i konzumiranje mojih tada preterano zdravih obroka, sam začinjavala drugim lepotama. Vinom, muzikom, lepim serviranjem… Baš tada dok mi se srce cepalo jer sam gubila osobu uz koju sam odrastala, koja je tada još bila deo mog života, ali je njeno prisustvo više nisam osećala, sebi sam spremila zdrave špagete uz domaće crveno vino. Sama u stanu, dok je Srbija poplavljena, unakaženog srca od patnje, poželala sam da budem u voljenoj Italiji. Tada sam poželela da čujem Erosa Ramazzottija. Prva pesma koju sam pustila bila je upravo ova.

Neke stvari u životu su neizbežne, neminovne, inevitabile, ali sve te stvari ne umanjuju vrednost i lepotu onih drugih. Kad tad kokcice života počnu da se slažu. Svakako da tada mora postojati i onaj kamenčić koji će nas žuljati, zbog onih koji su sujeverni, zbog svih nas jer tako jačamo i napredujemo. Ne, neću napisati da tako postajemo najbolja verzija sebe, jer se svih motivacionih govornika gnušam, ali da, kroz život moramo rasti, jer drukčije ne valja! Šta je sreća ne znam, dakako da ćemo je često osetiti, kao i bol. Međutim, najvažnije je da u životu osećamo zadovoljstvo pa čak iako je tome razlog muzika zbog koje će vam otac reći “Gasi te gluposti!”.

Eros ne sme da otkaže svoj najavljeni koncert, jer njegova muzika meni predstavlja mir, podseća na samoću kojoj sam se prepuštala dok sam lečila svoje boli, na istinsku mene, moje snove, želje, nadanja, lepotu koja je u mojoj duši. Njegova muzika u meni ne budi sećanja na druge ili na neka sećanja, već samo na ono istinsko u meni i na ono kako sam želela da se osećam, a sada ta osećanja živim.