Postoji jedna zemlja, jedan narod, jedna kultura i jedan jezik, koji mi dopuštaju da maštam i nađem mir u ovoj političko osakaćenoj i unakaženoj državi. Ta zemlja se zove Španija. Taj narod su Španci. Ta kultura je bogata španska kultura. Taj jezik, ujedno i moj omiljeni, jeste španski jezik.
Ne želim da pišem opisno o Španiji, niti da se trudim da pronađem u geografskim knjigama sve pojedinosti koje o njoj govore. Želim da govorim o njoj i sebi, o jakoj vezi koja čini moj duh potpuno španskim.
Ne znam kada, ni zašto sam zavolela Španiju, toliko koliko je sada volim. Ne samo predele koje sam viđala na slikama i putem televizije, već svaki španski ton, svaki stih napisan na španskom jeziku, španske umetnike, ljude koji pripadaju tom narodu. Jednostavno, ona je za mene ono što zavolite pre nego što ga imate, u ovom slučaju vidite.
Bez obzira na to što još uvek nisam posetila tu zemlju, za mene savršenu, osećam je svakom porom. Nemam tu mogućnost da putujem mnogo, pa tako nisam za svojih osamnaest godina imala dodira sa Španijom, izuzev one vrste povezanosti koju mi donose čitanja dela njenih književnika, slušanje muzike sa njenog podneblja, gledanja filmova i serija iz njene kinematgrafije. Na svoju veliku sreću, za par meseci ću kročiti na njeno tlo, i biti nekoliko koraka bliže svom miru i ostvarenju velike želje – življenju u Španiji.
Kada razmišljam o svojoj budućnosti pored posla kojim želim da se bavim, prijatelja i porodice koji će me, kao i sada, okruživati, sebe zamišljam van granica Srbije. Moja težnja da ne živim ovde nije protivna Srbiji, niti srpskom narodu, to je želja da ne poludim, da idem tamo gde je bolje. Naravno, da je ta zemlja u kojoj bih volela da živim Španija. Svakako da nije samo stanje u državi u kojoj živim jedini razlog te emotivne pojave u meni, već ljubav koju gajim prema Španiji. Iako, političko stanje ni u njoj nije savršeno, koliko može reč ’’savšenstvo’’ politika da dozvoli, ali duboko verujem da je u Španiji moj mir. A mir mi je veoma potreban kako bih mogla da sačuvam i ovo malo zdravog razuma koje mi je ostalo.
Iako više volim noć od dana, u poslednje vreme sam zavolela jutro. Prija mi ustajanje rano, odlazak na jutarnju rekreaciju kada sam raspoložena za istu, a nakon toga kupovina doručka u pekari, ili još bolje, pravljenje doručka. U tome vidim novu draž koju do sada nisam uviđala, sem onda kada sam kod bake i deke, i kada domaći doručak svi okupljeni jedemo. A, sada uz taj jutarnji obred pustim jednu od najdražih španskih pesama, a potom se prepustam mašti koja me vodi u manji, ’’toplo’’ opremljen stan u Madridu.
Volela bih da živim u Madridu, premda po do sadašnjem znanju o Španiji i iskustvima koje sam slušala, imam utisak da je oblast Andaluzije najlepša, što bi se reklo ’’Raj na zemlji.’’ Međutim, pored nestvarne Sevilje satkane od plesa, igre i pesme, ja želim da živim u Madridu, koji je jedan od najlepših evrposkih prestonica, ali po rečima mog omiljenog pisca, Javiera Maríasa on je ,,neotesan i prostački grad i u sebi ne nosi nikakvu tajnu’’. Nikada se ne bih usudila da osporim, niti da sumnjam u reči svog omiljenog, iako ne izgleda tako, upravo takav grad tražim. Uređen kao Madrid, sa ljudima kao što su Madriđani, pun mogućnosti, sa tamnom stranom. Jer, potrebno mi je crnilo koje će buditi nostalgiju za prošlim, zbog koje nikada neću zaboraviti na svoj sadašnji život.
Nakon početka pisanja ovog teksta, upoznala sam nekoliko Španjolki. To su bili prvi ljudi španskog porekla koje sam upoznala, ujedno i prvi put da sam pričala španskim jezikom sa nekim ko nisam ja.
Naime, u moj grad, Požegu, su došle četiri rukometne selekcije sačinjene od devojaka ’91, ’92. i ’93. godišta, koje su se borile za odlazak na Evropsko prvenstvo. Detalji niti pojedinosti turnira nisu važne, sem toga da sam poslednje veče turnira, par sati pre nego sto će se sve one vratiti svojim kućama, bila pomoć svom drugu, Marku, koji je volontirao kao vodič Španjolkama. Obzirom na to da on ne zna španski jezik, a one engleski, gotovo da, do tada, nisu imali nikakvu komunikaciju, sem osmeha i prijatnih pogleda.
Kada sam tek došla bila sam vidno nervozna i uplašena, što su one primetile, ali kako je vreme odmicalo i kako sam sve više pričala, moja nervoza je potpuno nestala, a moje druženje sa njima postajalo sve bolje i prijatnije. Tako sam stekla dve jako dobre drugarice – Nekane i Africu. Ubrzo nakon mog dolaska sam bila pohvaljena rečima da bih nakon dva meseca boravka u Španiji govorila španskim kao prava Španjolka. Što mi je svakako jako prijalo i znači mi mnogo, jer sam samouka, i sve svoje znanje crpim iz filmova, serija, muzike, i literature tog divnog jezika.
Sa Nekane sam najviše razgovarala, koliko o običnim stvarima, toliko i ozbiljnim, o istoriji i političkom stanju naših zemalja. Ona je divna, ozbiljna, svesna sveta i sebe, otvorena za razgovor, i divan sagovornik. Zapravo, sve su dobre, samo što je Nekane sticajem okolnosti bila najviše uz mene, pored Africe, koja je takodje divna. Ona je plavuša sa velikim španskim srcem, stvorena za zabavu i smeh. Kada smo se pozdravljale jako me zagrlila i rekla ’’Teodora, amiga!’’, možda je to smešno, ali ja sam bila presrećna, jer sada imam dve drugarice, prave Španjolke.
Sa Nekane sam se dopisivala, pozvala me je da dođem kod nje u njeno selo na severu Španije kada budem u septembru išla na put koji čekam čitav život. To samo govori o njihovom gostoprimstvu, a tih nekoliko sati su mi potrvrdili ono što sam već znala, da su Španci nacija koja živi za zabavu, i da je u Španiji sve zabava, smeh i ples, naročito na jugu, u najlepšoj Andaluziji, i da u njoj nema mesta za depresiju. Sutradan sam rekla u šali da sam do te večeri bila Španjolka osamdesetopostotnim delom svog bića, a od tada je to količina od devedeset i devet posto, tih jedan posto će se pojaviti kada odem u Španiju, iako u tom trenutku šala, posle dva dana je to činjenica koja me raduje.
Koliko neverovatno zvučalo voleti jednu zemlju jačinom kojom ja volim Španiju, toliko želim da odem odavde i živim u njoj. Moj život je u poslednje vreme mierda, potrebno mi je da odem daleko odavde, sa sobom ponesem uspomene koje želim, i počnem život iznova, a Španija je najbolje mesto za to. Kukavičko razmišljanje, ali od nekih stvari prosto morate pobeći, a ako Vas i dalje prate, morate ih ubiti. Ja želim da ubijem nezadovljstvo i neispunjenost koje su svakim danom sve veći.
Divni Manu Chao kaže – ’’ ¡Pase lo que pase, sea lo que sea, próxima estación esperanza!’’. Zaista je tako, nada uvek treba da bude sledeća, a moja nada je Španija.
