Dugo sam
razmišljala kako da nazovem ovu priču. Još uvek ne znam, verovatno ću to
odlučiti po završetku pisanja.
Isprva sam želela
da napišem sarkastičan tekst inspirisan novonastalom društvenom grupom – modne
blogerke. Ali, ko sam ja da budem sarkastična, naročito ovih dana, kada je
sarkazam poslednje što želim? Proučavajući društvenu mrežu Blogger, i pokušavajući da se povežem sa ljudima koji vode blogove
slične mom, uglavnom sam nailazila na modne blogerke. Na blogove koje govore o
lepoti, modi, garderobi, svaki dan novi post „ovo sam obukla danas“, i slično.
Neki su jako lepi, i volim da ih povremeno posetim, međutim neki su bez imalo
ukusa i lepote za oko. Moda je jedna vrsta umetnosti, a ja sam na umetnost
osetljiva. Iako, nisam zaslepljeni pratilac mode, volim o njoj da pričam, i
volim da gledam njena dela. Još uvek nisam potpuno posvećena svom blogu, u
smislu aktivnosti na toj mreži, međutim trudim se da sve što postoji na na
njemu bude nešto moje, nešto što će postati deo mene.
Tekstove koje sam
objavljivala dugo nisam prezentovala javno. Blog je postojao ali samo kao neka
vrsta moje relaksacije, umirivanja... Tekstove sam slala, u najvećoj tajnosti,
malom broju ljudi koje volim i do čijeg mi je mišljenja stalo. Kada sam
shvatila da moje pisanje ima kvalitet, i da ne treba ostati skriveno, počela
sam da ga javno pokazujem. Tražeći blogove koje imaju duh sličan mom, one u
kojima može da se vidi deo duše autora. Prvo sam naišla na blog jedne divne
devojke, Jovane, od koje sam
zatražila savete i putokaze u ovom svetu, i koja mi ih je nesebično dala.
Kasnije sam naišla na još jedan blog, jedne divne devojke čije ćete postove
obožavati. Tako su ta dva bloga postala moja omiljena.
Ovaj tekst sam
želela da posvetim jednom posebnom danu u svom životu. Međutim već sam ga
posvetila samom blogu, najzad, to je i zaslužio. Moj „Od mekušca do školjke“ je
zaslužio da ga pomenem, jer mi je mnogo lepih stvari doneo. Taj dan o kome
želim da govorim je za mene značajan na poseban način. Simbolično predstavlja
period školovanja čiji kraj sam jedva čekala. Dalje, predstavlja dan lepote.
Dan kada se samo o lepoti priča. Taj dan je za mene predstavljao maštu da sam
negde, gde najviše želim da budem. Onaj dan kada sam najlepša ikada. Taj dan je
dan mature.
Kao i svaka
ženska osoba, devojka, želela sam da tog dana izgledam savršeno. Da dam sve od
sebe, ne da bi drugi rekli da sam bila takva, već zbog osećaja sreće i
zadovoljstva kada sebe vidim na kraju svega. Želela sam da sebi kažem kada se
pogledam u ogledalo „Fantastična si! To je to!“. Želela sam da u tradicionalnoj
šetnji prođem uživajući, da uživam sa jednom od najboljih drugarica i drugom iz
detinjstva, koji nam je bio pratilac. Da uživamo zajedno u lepoti. I tako je
bilo.
Kako su tekle
pripreme...
O svojoj ideji za
maturu nisam mnogo pričala. Najviše sam pričala sa najboljom drugaricom, koja
je bila moje oči u Beogradu, tragajući za svim potrebnim stvarima. Velikim
delom moj stilista. Pričala sam sa najboljim drugovima, i sa roditeljima.
Najvažniji sud je davao tata. Ne zato
što bi njegova odluka moje želje promenila, već zato što sam na njegovom licu
videla sreću, zadovoljstvo i ponos. I zato što me je to usrećilo.
Na internetu sam naišla na novu kolekciju, savršenog Elija Saba. Zaljubivši u apsolutno svaki komad koji sam videla,
jedna haljina je bila prava. Prava za taj dan, prava za mene. Ona koja je baš JA, koja me najbolje opisuje. Suptilno
upadljiva, bez detalja, savršenog kroja... Haljina koju ću nositi uživajući.
Naravno da nisam
originalnu haljinu mogla sebi priuštiti ni u snovima, ali zato je Tvorac svega
za nas obične smrtnike stvorio jednu posebnu ženu koja svojim talentom svaki,
pa i moj san, može da pretvori u javu. Koviljka
- šnajderka koja, osim što mi je te dane ulepšavala svojim radom, ulepšavala ih
je i svojom pozitivnom energijom. Ne sumnjajući u njen kvalitet i znanje, bez
ikakvog straha sam joj uspeh svog dana poverila.
Kada smo
najvažniji problem rešili, trebalo je razmišljati o sledećim. Maturu sam uvek
videla kao priliku da iskoristim mogućnosti onih malih ženskih žadovoljstava –
tretman lica, profesionalno šminkanje... Iskreno uživanje. Kozmetičar kod koga
idem od kada sam krenula da svom izgledu posvećujem pažnju te vrste, je jedna,
takođe, posebna žena. Žena koja je majka troje deca, a kojoj svaka devojka može
da pozavidi na izgledu, žena koja je prirodno lepa i različita od svih ostalih
koleginica, jer nije pokretna reklama asortimana svojih ponuda. Žena koja je
organizovana, nestvarno organizovana. Žena koja je pametna, stručna u svom
poslu. Ona vrsta osobe o kojoj loše pričaju samo ljubomorni. I najvažnije, ona
je neko ko je takođe, jako pozitivan. Oljga, ali ja volim da je zovem Ruskinja.
Na kraju,
frizura. Moj frizer je od skoro postao jedan divan dečko. Moja mama ga obožava!
Riči! Riči, sem što je fenomenalan
frizer, je neko ko može od najgoreg dana da napravi lep i poseban. Osoba koja odiše
pozitivnom energijom, sa kojom nije nikada dosadno. Neko koga ne mošete ne
voleti. Naravno, moja frizura je bila savršena, kao i sve.
Možete primetiti
ono što je meni najvažnije, da su svi oko mene tih dana bili pozitivni i dragi
ljudi. A, bez lažne skromnosti, i najbolji u svom poslu. Najvažnije je da uvek
oko sebe imamo zrele ličnosti, drage koje nam mogu pokazati lepu stranu lošeg.
Ovim se treba voditi uvek, ne samo u ovom slučaju ili nekom sličnom, već u
svakom drugom.
Izgled za maturu
nije samo haljina, šminka, frizura, postoji još detalja koji su jednako važni,
a oko kojih sam se neočekivano mnogo pomučila. Marija i ja smo već na sajtovima raznih brendova pronašle
odgovarajuće cipele, nakit, o čijoj ću kupovini kasnije pričati, jer je više
ličila na potragu za blagom nego na običnu, normalnu kupovinu. Ono što nisam
nikako mogla naći jeste bila torba. Nikako nisam želela da na torbu dam mnogo
novca koji ona ne bi zaslužila, ne zbog kvaliteta, niti njenog lošeg izgleda,
već zbog svoje namene. Razmišljajući o detalju koji nedostaje, a koji je
upotpunio celu kombinaciju, slučajno sam pronašla dve divne sestre. Kreativne i
maštovite dame koje uživaju da usrećuju. Sigurna sam u to, jer su se oko boje
moje torbe posebno pomučile, a da im to nisam tražila, sada sam im jako
zahvalna na tome. One su MM Fashion Team.
Ne kupujem mnogo,
ali kada kupujem uvek znam šta, zašto i zbog čega želim. Verovatno zbog toga ne
uživam posebno u kupovini jer je uvek teško naći nešto što si planirao, ali
srećom, uvek budem zadovoljna, mada uz dosta muke. Tako je bilo i sada.
Materijal za haljinu i cipele, koji su bili primarni, su pronađeni odmah. Ono
što je nama trima, majki, Mariji i
meni, bilo najteže jeste nakit. To je bio potpuni haos, koji je mene izmorio do
granice potpune ravnodušnosti. Srećom, moja ratnica, sa snagom i energijom do
neba, ne samo za ove banalne stvari, već za svake druge, je sve za mene
uradila. Marija je bila prava
deveruša kako je kasnije nazvaše. Pustolovina se završila sa srećnim krajem i
ja sam mogla da uživam u svoj lepoti tog dana potpuno. Rekoh potpuno? Pa, ne
baš.
Tri dana pre
mature sam se, zbog kišovitog poslednjeg dana škole, razbolela kako odavno
nisam. Uzimajući lekove mnogih vrsta, uspela sam da saniram prehladu. Slomljena
potpuno, ipak sam uživala. Opet, zbog svih posebnih ljudi oko sebe. Uživala sam
u sebi, u konačnom izgledu, uživala sam u izgledu Ljubice i Teodore, u izgledu drugova, u izgledu svih drugih.
Uživala sam u pohvalama, osmesima i pogledima... A najviše sam uživala u svojoj
mašti. Najviše sam uživala u Kanskom
festivalu koji je postojao u mojoj glavi. Uživala sam potpuno u svemu što sam
nosila. Uživala sam u lepoti.
Na kraju, shvatam
da ovaj tekst nije kao ostali, nije umetnički, nije ozbiljan, dubokouman.
Takođe, nije onakav kakav sam planirala da bude, ali je važan. Važan je jer
govori o lepoti, jer govori o pozivitvnim ljudima. Jer govori o nekim snovima.
Neka on predstavlja veliko hvala
svima koji su bili deo mog dana.
