Loyal to no one

Naravno da sam kao i svako drugo biće razmišljala o smrti. Više o tuđoj, nego svojoj. Počinjala i da pišem o njoj, ali uvek sam se zaustavljala plašeći se njenog dolaska svojim pominjanjem. Prepuštala sam se neosnovanom sujeverju u strahu da ću je prizvati. Ali, nikada nisam razmišljala načinom na koji sam juče to učinila. Nikada. Da jesam možda bi moj strah nestao i o njoj bih govorila i pisala. Zbog jednog jučerašnjeg razgovora sam jedno književno delo najvoljenijeg Marijasa, kog sam nebrojana puta pomenula, smrt shvatila na još jedan način. Juče nisam o smrti razmišljala povezujući je sa dragima i sobom, razmišljala sam o njoj kao o nečemu što je uvek uz nas. Nakon prvih misli koje su protutnjale mojim umom smrt se iz nečega pretvorila u nekoga. Sada je posmatram kao biće, koje ne postoji svojom voljom, koje je tu jer tako mora da bude. Kao o biću koje, na morbidan način, najviše brine o nama, jer je jedna, a uvek je uz svakoga od nas. Svoje lice pokazuje u trenutku kog se plašimo, u poslednjem, na samom kraju.

„Oni koje govore o meni ne poznaju me, a kad govore vređaju me. Oni koji me poznaju ćute, a kad ćute ne brane me. Tako... Svi me proklinju dok me ne nađu odmaraju se i mene spasavaju, mada se ja nikada ne odmaram.“ – Smrt

Nije mi namera da o Smrti govorim kao srećnoj, prijatnoj stvari, jer to nikako ne msilim, ono što ne zavisi od mog mišljenja je činjenica da je ona prirodna, da je deo života, iako se njom on završava. Nesreća je u tome što je tragična, često nepoštena i nikada prihvatljiva. U bolu i svojoj prirodi smo nepravedni prema njoj, jer ona ne odlučuje kada će biti naš poslednji čas, ona ne odlučuje ni kako ćemo otići, to ne odlučuje ona, ne odlučujemo ni mi, odlučuje nešto ili neko drugi kog ne znam. Tog nekoga ne mogu nazvati Sudbinom, jer u nju ne verujem. Ne mogu nazvati Bogom, jer iz nekog razloga ne mislim da je do njega, premda ga uvek krivim za onaj osećaj praznine čijeg se sećanja plašim, onog koji se širi kao otrovni korov u grudima kada se Smrt pokaže. Dalje, ne mogu zaslugu za kraj pripisati ni Đavolu, jer njegovo postojanje ne priznajem. Ne znam do koga je, ali znam da do nje nije. Smrt je samo dželat koji izvršava svoj posao. Najzad, ona je jedina u tom trenutku uz nas, jer jedina zna šta dalje sledi.

Prvi put mi je teško da pisanje nastavim, prvi put ne znam kako to da uradim. Nikada je nisam pominjala koliko sam sad to činila, jer se uvek na samom početku javljao osećaj stege u grlu. Onaj osećaj koji nije zbog neprijatnosti, niti zbog strepnje, onaj osećaj čiji je uzrok strah. Oborila sam svoj lični rekord staloženosti, ali se obruč u grlu steže, svakim sekundom jače. Nemam hrabrosti ni da je oslovim sada na kraju, ne smem. Strah je tu. Zato ću završiti jednim stihom i pesmom koja me iz nekog razloga uvek asocira na nju. Na gorepomenutu.

„You said we die alone, in this case you were right
No friends by your side or family in sight
There'll be no talking your way out this time
So don't count the cash ‘cause you leave it behind”