U drugim krajevima sveta žene je najlepša u maloj crnoj haljini. Ovde, kod
nas, na Balkanu, žena je najlepša u crnoj haljini. Ovde žene nose crno kao deo
sebe. Crna haljina im je u genetskom kodu. Utopljena u polnu svest.
Svuda po belom svetu, žene se ukrašavaju biserima, naše žene nose osveštane
krstove. Često ih, zatim, drže u šakama. Stežu do krvi prilikom utešnih
molitvi.
Tamo negde, žene boje usne jarkim bojama da bi bile što zanosnije, kod nas
žene svoje usne bolno grizu. Ostale žene katkad stavljaju lažne trepavice ne bi
li postigle željeni efekat. Ove naše ne nanose ništa, one kite lice suzama.
Primećujem kako svetske žene koketno njišu kukovima u tim malim crnim
haljinama. Naše žene, iako lepe, to ne čine – one puze ispuštajući bolne
vapaje.
I dok druge žene u malim crnim haljinama zavode ispijajući razne napitke,
žene sa Balkana ispraćaju voljene gužvajući tu parčad crnih tkanina.
Pa, opet...žene sa Balkana vole te svoje crne haljine. Nisu rođene da bi
nosile belo. One od malena znaju da postaju žene u crnom. Eto...takve su vam
žene sa Balkana. Teško dokučive. Neopisive. Lepe. A najviše jake.
