Dugo sam se pitala šta je život? A, onda sam prestala da se pitam šta je,
odlučila sam da počnem da živim i da mu se prepustim. Međutim, nesvesno nam ne
da mira, te kada me je zatekao odgovor, uvideh da je moje pitanje i dalje
postojalo. Verovatno se pitate koji je odgovor... Kako sam ga dobila i ko mi ga
je otkrio? Odgovor je došao od života i tako što sam ga živela.
Ljudi su čudna bića koja se neprestano pitaju, bune, katkad zahvale,
zahtevaju i traže od života mnogo, a vrlo malo daju. Kao razmaženko tražimo
sve, a ne pružamo ništa – ni za jedrenje nije dovoljan samo vetar,
moramo mi odrediti pravac. Upravo je u tome bit života, mi mu dajemo
smer, smisao i besmisao.
A, šta je život? Život je...
Život je nalik vozu koji nikada nije zastao, čak ni kada ga je pogodio
kvar. Nekada ide napred, nekada ide nazad. Nekada sporo i dosadno, a nekada
brzo da nam ne ostavi vremena ni da primetimo predele kroz koje prolazimo. Neki
ljudi imaju sreću pa uđu u švajcarske vozove, neki tragediju da „uhvate“
prljave, od gvožđa i fekalija smrdljive kao one na relaciji Beograd-Bar. Neki
izađu na sledećoj stanici i zamene voz, a neki zauvek ostanu u istom. Naravno,
ne možemo reći da je sve naša krivica, ali nekako, zašto umesto da se pravimo
važni i silni, ne bismo bili odgovorni i naprosto povukli crvenu ručicu, koju
uvek obazrivo posmatramo, izašli na svež vazduh, preuzeli odgovornost i kupili
drugu kartu? Zašto – zato što smo ljudi...čudna bića.
Ne možemo birati da li ćemo se roditi, ne možemo izabrati ko će nas roditi,
dalje ne možemo birati ni da li ćemo biti dobri ili loši, lepi ili ružni, i
najzad pametni ili glupi. To je stvar sreće, lutrije ako vam je draže. Ali ako
na lutriji ne osvojimo karte za putovanje, onda nikada ni ne počnemo da živimo,
već samo da postojimo. Ali, šta ako smo dobili karte i nastali kao pametni? – Onda
moramo krenuti. Na samom početku puta teško
da možemo izabrati samo dobro, jer nijedno putovanje nije potpuno ugodno. Ako
su sedišta kao svorena za odmor, uvek će postojati bar jedan davež u kupeu ili
više njih, ali opet kao što možemo kupe i sedište zameniti, tako možemo izabrati
stanice na kojima ćemo izaći. Takođe, možemo birati okruženje i mesta koja nam
određuju život. Nije lako, ali je moguće. Svakako, moguće samo ukoliko smo
dovoljno pametni.
Zapravo taj voz kojim opisujem život je nepredvidiv. Nekada se na putu
između dve stanici desi toliko toga, da jedva možemo biti svesni zbivanja koja
potpuno menjaju smer puta. Nekada se promene oduže, upadnemo u miran deo, kao
kada prolazimo kroz ravnice. A nekada svetlo na kraju tunela izgleda kao nešto
što nikada nećemo ugledati. Priznajem, zastrašujuća je pomisao izlaska u tunel,
pogotovo za nas klaustrofobične.
Na tom putu gubimo ljude, napuštaju nas ili mi od njih odlazimo. Gubimo snove,
gubimo sećanja, lepe uspomene pretvaramo u loše i nevažne... Ništa nije konačno
i ništa nije trajno sve dok ga takvim ne učinimo. Nismo samo mi čudni. Čudan je
i ovaj život koji nam scenira događaje u kojima pokazujemo svoje slabosti i
snagu, a najvažnije, zbog kojih spoznajemo sebe. Čudan je ovaj život jer je određen nekim osobama hteli mi to ili ne, a
uvek hoćemo. I onda opet već pomenuto – do nas je kako ćemo doživeti život,
kao blagoslov ili kao tamnicu.
Čudan je ovaj život jer mislimo da sreća ne postoji i da je ne možemo
definisati, a ona postoji i itekako je možemo definisati. Samo smo nesigurni da
bismo to glasno kazali i priznali sebi. Lakše je biti nesrećan nego srećan, jer
ako izgubimo sreću započećemo borbu za preživljavanjem, a najlakši način
preživeti jeste negirati da smo je ikada imali i da je moguće ikada je imati.
Duboko verujem da preživljavanje možemo izbeći tako što ćemo živeti. Da,
prosto naprosto živeti. A kako se živi? Čini mi se da se živi
tako što se živi van, slobodno i bez robovanja trivijalnostima i sopstvenim
duhovima koji nas sputavaju. Živi se tako što se moralno vlada, voli, oseća i
obrazuje... Živi se tako što se sluša vetar, oseća miris godišnjih doba, sluša
smeh beba. Živi se tako što se čuju najvažniji glasovi – glas srca, uma i tela.
Zato
slušajte svoje telo, srce i razum i živećete!
Nije bolno biti živ, bolno je ono što čini život. Nije sâm život tragičan,
tragični su postupci ljudi. Nije tačno da sreća ne postoji, i da se ne može
pronaći ponovo ako smo je izgubili. Ali, treba biti pažljiv u pogledu vremena! Uvek
nam je u mislia da će nekada biti bolje, jednog dana... a onda prođe prvi dan,
drugi, ceo mesec, prva godina, druga godina, prođe život u čekanju. Zašto je
tako? Zato što smo čudna bića, kukavice kada je najpotrebnija hrabrost. Treba
biti dovoljno mudar i saslušati najvažnije
glasove, zatim delati, a ne čekati. U čekanju možda neće proći ceo život,
ali njegovo najlepše vreme hoće, pa onda neka oni drugi budu kukavice koje ne
mogu da stisnu zube i bore se za bolje. Mi drugi, mi pametni znamo šta želimo i
šta je moguće, te je nedopustivo čekati.
Ovaj tekst želim da završim jednim citatom iz knjige koju sam čitala u prethodnom
periodu i koja mi je mnogo pomogla da se postavim prema životu i ljudima na
mnogo srećniji način nego ranije. Reč je o delu Džona T. Kasiopa i Vilijama
Patrika „Usamljenost“. „Usamljenost“ sam želela u svojoj skromnoj
biblioteci otkako je izdata od strane izdavačke kuće Clio. Naslov je bio
razlog zbog koga sam je toliko želela, jer su samoća i usamljenost ono čega se
najviše i jedino plašim. A trenutak kada sam je kupila je bilo zadovoljstvo
koje sam sebi želela da priredim posle dobijanja najviše ocene iz omiljenog
predmeta kod omiljene profesorke. Ove detalje smatram nužnim za pomenuti, jer moj
fakultet, moj Filozofski fakultet i moja voljena pedagogija predstavljaju
prihvatanje sveta i života, kao i saznanje da postoje želje za koje ne znamo, a
mogu da donose jednaku sreću kao i one ka kojima težimo, a često su nedostižne.
Stoga, ne čekajte, nego živite! I ako nekada stignete, pročitajte „Usamljenost“,
kao način da se odbranite od najveće boljke savremenog doba.
„Pa, ako bismo bili poput onog usamljenog hodočasnika koji pokušava da se
popne na vrh visoke planine, koji se pojavljuje u bezbrojnim stripovima
časopisa Njujorkera i ako bismo mogli
da pitamo gurua koji sedi na vrhu, „šta je ključ za bogatstvo, zdravlje i
sreću?“, guruov odgovor, sudeći po našim podacima, glasio bi otprilike ovako: „Ti
si suštinski društveno biće. Ključ za sve navedeno jeste da formiraš jake
društvene veze koje su smislene i zadovoljavajuće, kako za tebe, tako i za
druge oko tebe, bilo da su blizu ili daleko.“
