Teško da ijedan april može proći, a da ne napišem tekst koji je baš moj, deo moje duše, simbol mog nastavka puta
i opis mog bića. Ovog aprila shvatam da je upravo on moj omiljeni mesec.
Ove prestupne godine shvatam da je 15. april najznačajniji dan u mom životu. Tog dana pre 23 godine sam se rodila.
Odluku da se rodim nisam birala, niti sam uticala na način svog stvaranja.
Stvorena sam, rasla sam u nečijoj utrobi, rodila sam se i zaplakavši počela da
živim. Zaista je čudnovato plakanje po rođenju. Kažu da je to najveći bol koji čovek može
osetiti, ali ga se ne seća...nažalost. Pišem nažalost, jer koliko bi život bio
podnošljiviji da od prvog njegovog trenutka znamo šta nam sprema u potonjim
godinama.
Prethodne 23 godine plakala sam nebrojano puta, da sam plakanje zavolela.
Ljubim suze koje mi teku niz lice kada se duša raspada, jer su one duši melem.
Iako mi namera nije da jadikujem za svoj dan, treba biti iskren. Iskren prema
sebi, svojim osećanjima, prema drugima i prema životu. Ukoliko smo iskreni,
onda smo i svesni, ako smo svesni, tada smo i odgovorni, a odgovornost je nužna
za dobro stanje uma. Stanje mog uma je dobro uprkos ovoj prestupnoj godini. Pre godinu dana sam mislila da će značaj ovog aprilskog dana sve više bledeti,
sada uviđam da sam se prevarila. Ova godina je donela mnogo toga što ovaj 15. april
čini najznačajnijim ikada.
Kao što prethodno napisah, odluku da se rodim, nisam donela ja. Ono što
jeste moja odgovornost je način mog života. Odluke koje donosim postaju moj
život i postaju ja. Stoga, one moraju
biti dobre, jer želim dobar život i dobru sebe. – to sam oduvek znala, ali
nisam znala da će put do životne autonomije biti tako mučan. Zato i uzimam ovu prestupnu godinu kao simbol rođenja
sebe, ali onog rođenja koje sama biram. Rođenja koje je poteklo iz moje odluke,
moje odgovornosti, potrebe i želje. Samo moje i samo zbog mene. Ovog puta se
rađam sama, bez pomoći drugih. Ovo rađanje počinje od prvog dana ove godine, a
završava se ovog (rođen)dana. Sada se broj 23 pretvara u broj 1. Sada ožiljci
na mojoj koži predstavljaju smežuranu kožu novorođenčeta, bora nastala
posledicom smanjenog vida, sada je dokaz mog intelektualnog razvoja. Plač i
vapaj koji je pratilac mom rođenju je
najsnažniji bol koji sam ikada osetila, ali i nikad snažniji udisaj. Zbog svega
ovoga nemam više iza, sada imam samo
ono što sledi. Izgubivši sigurno ognjište, dobijam priliku da sagradim mirnu kolevku prema svojoj meri. I
najzad, plakanje volim još više, jer njime oslobađam sebe perući svu gadost
ovog života.
Umesto kraja pišem odlomak iz dela Lusije
Ečevarije „Ljubav, znatiželja, prozak i sumnje“ zbog kog sam toliko
zavolela Kinkse.
Srećno mi rođenje!
„Ako te ono što te ne ubije
učini jačom, onda smo otporne kao lutka koja se uvek ispravi i raskrčićemo put
preko svojih ožiljaka.
I bar smo žive. Imam to u
vidu svakog dana. I moram da zahvalim, ne znam kome, nevidljivoj ruci božanskog
proviđenja, anđelima čije postojanje poričem, što su mi omogućili da ostanem. I
tako, dok sam ovde, ići ću dalje, uz teškoće, posrćući, klizajući se, spotičući
se, ako je potrebno, ponovo se dižući kada padnem.“
