Ove noći me više nego obično muči stara boljka.
Koliko nas je osetilo nju kao svoju saputnicu u noćima preživljenim uz muziku i
vino? Koliko nas je svoju dušu našlo u tim noćima, da bismo je u narednim
danima iznova gubili. Koliko nas se odmorilo od potrage i otrglo iz kandži
bola?!
Kada bol počne da se širi telom poput kakvog
otrova više nema povratka. Kreće od srca preko pluća, bronhija, atrerija, vena,
da bi uhvatio kožu i oči, a često doveo do poganog jezika. Začuh krik! Uspavah san. Katkad mi se i učini da je sve samo san,
poput onih iz kojih sam se budila vriskom. Taj vrisak je bio živ, život je iz
njega izazio, želja za mnogo i za dobro.
Guše me bol koji
mi ona nanela
Guši me tuga koja
nikada neće proći
Guše me
neodsanjani snovi
Guše me
nedoživljene želje
Guši me ljubav
koju imam i koji mogu da dam
Guši me svaki
udah kada ne znam gde je sada...
Guši me što sam
je izgubila
Gušim se jer sam
je otrovala.
Gušim se jer moja
duša više nije moja.
Ona nije ni tuđa,
ali kakva je to uteha kada više moja nije.
