Izgubiti Dušu

Ove noći me više nego obično muči stara boljka. Koliko nas je osetilo nju kao svoju saputnicu u noćima preživljenim uz muziku i vino? Koliko nas je svoju dušu našlo u tim noćima, da bismo je u narednim danima iznova gubili. Koliko nas se odmorilo od potrage i otrglo iz kandži bola?!

Kada bol počne da se širi telom poput kakvog otrova više nema povratka. Kreće od srca preko pluća, bronhija, atrerija, vena, da bi uhvatio kožu i oči, a često doveo do poganog jezika. Začuh krik! Uspavah san. Katkad mi se i učini da je sve samo san, poput onih iz kojih sam se budila vriskom. Taj vrisak je bio živ, život je iz njega izazio, želja za mnogo i za dobro.

Guše me bol koji mi ona  nanela

Guši me tuga koja nikada neće proći

Guše me neodsanjani snovi

Guše me nedoživljene želje

Guši me ljubav koju imam i koji mogu da dam

Guši me svaki udah kada ne znam gde je sada...

Guši me što sam je izgubila

Gušim se jer sam je otrovala.

Gušim se jer moja duša više nije moja.

Ona nije ni tuđa, ali kakva je to uteha kada više moja nije.