U jeziku postoji previše reči koje nam zadaju
teškoće u izražavanju, samim tim i u razumevanju onoga o čemu pričamo. Svako
umetničko delo nosi svoju poruku koju samo autor zna. Nekada je ona jasna
svima, nekada samo visprenima, a nekada je niko ne shvata. Nekada je toliko
blesava da ni samom autoru nije u potpunosti razumljiva. Nebitno da li se radi
o književnom, likovnom, muzičkom, filmskom delu, jedna stvar je važna, a ona je
najpotrebnija gospa. Utočište. Beg
od stvaranosti. Borba protiv stvarnosti. Izraz unutrašnjeg JA. Ljubav. Želja.
San. Iluzija. Nada. Tuga. Nesreća. Seta. Surovo podsećanje na neuspeh. Neprekidno podsećanje na nepronalaženje. Prosto i jednostavno – umetnost.
Ova uvertira o veličanju umetnosti je mogla biti
napisana prostije i jasnije, a da govori isto, možda i više. Ali, je potrebno
da bude ovako napisana, iako su se druge rečenice prošle noći nizale u mom
mozgu. Potrebno je jer treba shvatiti da ja nisam pisac, bar ne zvanično i ne
još uvek, da ja nisam deo umetnosti, bar ne aktivno, ali ja jesam njen
konzument (već postajem pripadnik buduće mi profesije sa jasnim i egzaktnim
pojmovima) i ja jesam neko ko bez nje ne može. Ovo nije jedno od mojih Coming Back to Life, niti je ovo beg od
realnosti, ovo nije ništa od onoga što sam mislila da je ranije. Ovo je borba i
gledanje u oči duhovne smrti, vraćanje
iz mrtvih u duši, ovo je građenje novog sveta. Mog sveta. Ovo je izazak iz
zabluda ulaskom u druge, gore i veće. One negativne. Ples sa nesigurnošću, igra
sa nepronalaženjem. Ako ne mogu biti to što želim i volim na javi, mogu u snu.
Ne! Ja mogu biti uvek sve što poželim, samo treba da zatvorim oči. I da! Mogu
biti sve što poželim i sada, ja sam ono što želim kada pišem.
Ovo liči na ona – obraćenje autora - na početku
nekog dela. Ovo može ličiti i na stranice dnevnika, ali ne zavaravajte se,
dnevnik, koga sam nazvala Dora, sam pisala jako davno, kao jako mala i jako
blesava. Ovo što sada pišem je deo mog pronalaženja. Moja pohvala umetnosti.
Želeti i hteti nije isto. Ja imam ono što hoću i volim, ali nemam ono što volim
i želim. I više nisam sigurna da li
zaslužujem i mogu to da imam. U tome je nesreća, u tome je tuga. Život je
blesav i ne nadam se razumnosti, ali se nadam ponovnom osećanju pronalaska.
Volim igru duše u sebi koja je započela prvim slovom napisanim posle dugo
vremena, posle prestanka mene. Zato
ponovo počinjem da pišem.
Jedan od glavnih razloga mog prestanka pisanja je
samokritičnost u negativnom kontekstu. Shvatanje da dobar pisac nije svako ko
piše i voli to da radi, misleći, pri tom, da to dobro radi. Pisac je neko ko
može prostim izažavanjem da kaže suštinu svega. Dobar pisac je onaj koji govori
novo, razumljivo, a u svemu tome ima svoj potpis. Stilom pisanja stavlja večiti
žig na svoj rad. Postaje karakterističan. Naravno, ovo mišljenje se može
promeniti, kao i mnoga moja pređašnja, sadašnja i buduća poimanja sveta, mene
same, drugih... ali je sada ovako, i drukčije ne može biti.
Dolaskom u Beograd i početkom dela života u kom
sam student, budući akademik, šta god, u meni se nisu javila osećanja koja sam
mislila da hoće. Beograd više nije kao što je bio pre tri godine u mojim
mislima. Mali je, prljav i nema posebnu čar. Studenstki život više nije ono što
sam mislila da će biti. U meni je probudio osećaj ravnodušnosti. Međutim, ta
ravnodušnost teži ka konstruktivnom, da budem među najboljim što i jesam. Evo, baš
sam se malopre vratila iz čitaonice kao štreber pravi. Imam već nekoliko
pluseva, uskoro i nekoliko poena. Intelektualno nadahnuće se zbiva! Pucam od
hvaljenja, narcionznosti. Naravno da se ne hvalim, niti sam narcis. Samo vam
govorim realnost. Koja bi za svakoga iole normalnog bila nešto najidealnije, no
za mene ona to nije. Ravnodušnost.
Zato me evo ponovo ovde. Ponovo pišem. Ponovo ću
biti ono što volim, a želim. Fakultet je ono što hoću. Umetnost je ono što
želim. Beograd sa pedagogijom i naučnim skupovima hoću i mogu da imam, ali
Beograd sa pozorištima je idealni Beograd, onaj Beograd koji volim i želim.
Zato ću sada pisati kao i pre, ali možda zrelije. Više neće biti eseja
inspirisani ličnim i okolinom, sada će nastajati priče inspirisane nečim samo meni
znanim, vama skrivenim. Počinje borba za konačno pronalaženje. Najzad, pozorišta su uvek tu.
Lj,
hvala!
Beograd,
16. oktobar 2012.
 | |
| duga kosa |
Sreća zbog osećaja da će sve biti pronađeno.
~ Osmeh do neba ~
Beograd, 23. oktobar 2012.
