Imena od milošte - Mila imena

Zamisli sve te reči od milošte. Zamisli kako bismo sve mogli jedno drugo da nazivamo. Dok se volimo, mazimo, svađamo, milujemo, grlimo, vodimo ljubav, umiremo od nedostajanja ili proždiremo u požudi.

Ljubavi – Možda ćeš vekovima čekati dok te ne nazovem tako. Iako ću drugima o tebi pričati „moj čovek“ i „moja ljubav“.

Mili – Vrlo brzo ćeš čuti kako te dozivam „mili“, dok pokušavam da se otrgnem iz tvog naručja, tople postelje, tvojih snažnih ruku... „Mili, kasnim na posao“. „Mili“ kao refleks na svaki tvoj umilni osmeh i onaj pogled za koji mi ni čitava večnost neće biti dovoljna da ga odgonetnem.

Voljeni – dok ti budem pisala. Sigurno ću te u svom pisanju mnogo puta osloviti s „voljeni“, jer najzad – o tebi, zbog tebe i za tebe pišem.

Bebo – Zvaću te „bebo“ ili ću ukrasti ono tvoje „bebić“, svaki put kad osetim tvoju kožu, tvoj miris, tvoj znoj dok ti milujem kosu i svaki deo tela u tami naše sobe.

Mico – jer se iza tvoje siline skriva emotivno biće željno nežnosti.

Lepi dečak – dok te uspavljujem toplim rukama, koje si mi prethodno utoplio ili budim nežnim poljupcima.

Mačak – posle svakog orgazma.

Dečače ljubljeni – svaki put kada budeš padao hvatajući se za moju ljubav kao da je lek, spas i sloboda. Kao da je najlepša stvar koja ti se dogodila.

Heaven’s here for me and you

Svi imamo demone koji nam nagrizaju kosti i truju krvotok, samo je pitanje da li smo smo svesni njihovog postojanja. Kada govorimo o nama, i ti i ja smo oštećeni. Oštećeni i osakaćeni na različite načine i iz drukčijih razloga. Sada je važno samo da odlučimo da li ćemo se jedno drugom prepustiti. Da li ćemo dozvoliti da anđeli, koji takođe postoje u nama, izleče naše boli i umire naše demone.

Tvoji anđeli moje demone, moji anđeli tvoje demone.

And you? What would you do for love?

Ne znam koliko se znamo – možda čitavu večnost, možda iz nekog prethodnog života, a reklo bi se da se znamo sedam ili osam godina, koliko mi se onomad činilo. Onomad...

One noći koja se pretvorila u večnost. Večnost je na mojoj koži, osećam je u svakoj pori, na unutrašnjoj strani kapaka, u snovima. Moj poljubac, tvoj ugriz. Naši pogledi, moja nežnost iskazana kroz milovanje tvojih leđa, ljubljenje tvojih očiju...tvoje slamanje i prepuštanje svemu što mi možeš dati – nežnost, mir, nirvanu! Ti i tvoji poljupci u rame, bezobrazno šaputanje, nežno grljenje i pogledi oduševljenja. Razumevanje mog bića. Pitanja čiji su odgovori dokučivanje moj srca i uma.  Sve ovo je prvo onomad.

Drugo onomad je bilo...mnogo značajnije, snažnije, nežnije, večnije. Katkad se okrenem oko sebe, jer osećam da si mi blizu, a nisi. Mora biti da je to jer te osećam u sebi. Mora biti da je to jer sam...znaš i sam kao nikad do sad.

Univerzum će nas ponovo spojiti. Univerzum će nas ponovo posuti zvezdama, a tada ću sanjati na tvojim grudima, srcu najbliže.

Ponovno/a rađanje/a

~ Šta duguješ sebi? Zapitaj se šta duguješ sebi? ~ Daleko si ti od proseka i tog polusveta! ~ Gde je nestala Teodora Zarić Od mekušca do školjke? ~ Nisi ti mekušac! ~ Nikada nemoj da te zanima šta ljudi pričaju i očekuju od tebe, neko će se zaljubiti u tebe zbog načina na koji vrtiš prsten. Ti imaš nešto posebno u sebi, čuvaj to, jer je retkost. ~ Ti si kao Pedro Almodovar. ~ Pogledaj oko sebe, ti nisi za ovo. Za tebe je i Beograd mali. ~ Da li imaš vremena da trošiš na ono što ti nisi? Koliko bi dugo mogla da se prilagođavaš i praviš kompromise? Pola godine, godinu...teško da bi duže. ~ Osvesti se! ~ Vreme je dragoceno da bi se uzalud trošilo. ~

Stopala mi dodiruju pesak, prsti se koče jer je voda hladna. Postepeno se kvasim kako bih se cela potopila i zaplivala. Treba mi nekoliko minuta i metara za to. Udišem vazduh, ali još uvek ne dišem. I dalje osećam nemir, i dalje je prisutan bol u grudima koji me je, ovog meseca, tri puta prestravio. Proći će, to je na nervnoj bazi. Možda je i od cigareta. Prestaću da pušim. Kapci su mi natečeni od plakanja, a oči me peku. Nos mi je zapušen, možda zato ne osećam miris joda, a može biti da Egejsko more nije toliko slano. Plakala sam prošle noći kako ne pamtim. Neko je povredio moja osećanja.

Zaronila sam.

Po ko zna koji put o svom dragocenom životu vodim sopstvenu psihoterapiju. Ja i Ja razgovaraju. Prvo Ja koje ume da padne, da nestane, da propadne, ono Ja koje je itekako naučeno na bespomoćnost, ali ipak ono koje iz patnje uzima nove lekcije, pouke, raste u svojoj celosti i stiče mudrost za svoje postojanje. Drugo Ja je ona Zver u meni koja mi ne da da potonem, da potpuno posrnem, i dozvolićete, skroz odlepim! Baš to moje drugo Ja je sada bilo ljuto kao nikada pre. Vrištalo je reči opomene, preklinjalo da prestanem, da se vratim sebi. Moje drugo Ja je tražilo nazad Teodoru, a Teodora ga je najzad čula!

Nisam od onih koji uzimaju tačnom, svima nam poznat, izreku “Ono što te ne ubije, to te ojača!”. Teško da patnja ojačava, ali svaka kriza koju čovek doživljava na putu svog neprestanog razvoja, ukoliko se zaista preživi, ostaviće ožiljke, ali i osnažiće ga kao bivstvujuće biće, oplemeniće čovekovu egzistenciju iskustvom i snagom, a najvažnije doprineće samospoznaji. Dugo pokušavam da ne pišem o sebi nastojeći da svoja iskustva, emocije, doživljaje ljudi i događaja, shvatanje života, svoje i tuđe misli pretočim u neku vrstu poezije. Ne znam koliko uspevam u tome, neki od napisanih redova su jako dobri, neki solidni, a neki eto, samo da bi se pisalo. Šta je to što se dogodilo sa mnom da sam se u nekom trenutku potpuno izgubila i postala ono što nisam? Zatočenik sebe same, svojih strahova i iluzija… Upravo ove reči pišem sa velikom mukom – ne zato što mi je teško da pišem o sebi, već jer mi je jako teško da napišem smislene rečenice koje će imati ma kakvu vrednost. Na samom početku pisanja ovog teksta sam želela da se oslobodim ljubavi koju sam osećala, a koja se pokvarila stvorivši bljutav ukus i mnogo bola. Krivivši objekt mog voljenja za zamalo gubljenje prave Teodore, nisam shvatala da sam ja jedini krivac. Ipak, ja sam ga izabirala. Već nekoliko dana pokušavam da napišem ovaj tekst po planu iz glave, a onda se sada raspisujem sumnjajući da će ti, dragi čitaoče, bilo šta imati smisao. Ovo ipak neće biti tekst o ljubavi, već tekst o spoznaji sebe. Najzad, šta je ljubav do imanje i poznavanje sebe?

Tokom ovih par dana aganoje zbog osećaja teskobe za vraćanjem sposobnosti pisanja, čitanja, učenja i ispunjavanja svojih ciljeva, čitala sam svoje prve tekstove, odnosno eseje. Bože, oni su toliko dobri! Toliko sam ponosna na tu blesavu malu Teodoru, satkanu od emocije, koja suptilno pljuje po moralnim nakazama, slaveći umetnost, lepotu, ljubav i dobrotu. Gde je ona sada i zašto više ne piše kao ranije? Teodora je tu, vremenom će se vratiti i dobrom pisanju. Pre nego što nastavim pisanje o bitnim segmentima mog, ali i tvog života, dragi čitaoče, dozvoli da ti se još jednom predstavim. Ja sam Teodora, satkana od emocije. Sve što radim radim srcem. Ovo ne znači da sam nerazumna, vrlo sam razumna i nikada svoj razum nisam bespovratno izgubila, no ipak moje srce je toliko snažno i čisto, te uvek prednjači. Ako nije od srca, nisam ja. Ne umem da kalkulišem, ne umem da lažem, nemam vremena za neiskrene osmehe, reči i zagrljaje. Volim da zaplačem, volim da se naježim, volim da dišem, ali stvarno dišem, volim da se smejem tako da mi se oči smeju, volim slobodu, volim…volim…volim da budem ono što zaista jesam. Sve sam to, jer složićeš se, život je prekratak za neiskrenost. Ovo je suština mene, ali ima tu dosta ludila, maštanja i sanjarenja, dosta inata, principijalnosti, prkosa i narcisoidnosti koja se nekada smenjuje sa nesigurnošću. Nisam jednostavna, ali u tome je lepota, zar ne? Tačno je da sam, na neki način, razmažena jer neki dobri ljudi su me razmazili svojim ponašanjem i prepoznavanjem onoga što jesam, čak i onda kada sam na to zaboravila. Ne volim mnogo štošta i mnoge ljude, ne vole ni oni mene, i to je sasvim u redu. U redu je, jer mi je savest mirna i čista, u redu je jer su mi neki dragi ljudi rekli “imaš čisto srce!”, u redu je jer ne gazim svoje principe, u redu je to, jer mi moja doslednost i sistem vrednosti šapuću “ne brini, najvažnije je da sebe bez stida možeš da pogledaš u ogledalo.” Mogu još dosta o sebi napisati, ali bi bilo preterano. Dragi čitaoče, dočekao si suštinu ovog eseja. Udobno se smesti, jer posle još jednog ludila u odrastanju mene, Teodore čije pisanje katkad čitaš, neke misli zvuče ovako.

Ljubav

Kada pišem ljubav, ovog puta mislim samo na jednu vrstu ljubavi. Eksplicitnu partnersku ljubav. Ljubav dvoje ljudi koji se povezuju u psihološkom, emotivnom i fizičkom smislu. Ljubav koja spaja dvoje ljudi u nežnosti, brizi o drugom, požudi… Ljubav koja daje slobodu i jednom i drugom da budu ono što istinski jesu, koja ne guši njihovu prirodu i osećaj pripadanja sebi, a onda i drugom. Onu ljubav koja će možda proći, prestati i nestati, ali će imati smisao. Ljubav je lepa, ali ume da zaslepi, te vrlo treba voditi računa o sebi. Voditi računa da se ne izgubimo u svom tom lepršavom ludilu, ne zveknemo o ledinu ostavljajući krvave tragove, da se ne zarobimo.

“Volela sam nekad nije bilo davno, k’o što dete voli, voli jednostavno.” Imala sam tri živuljke u svom srcu, ako je verovati Toni Parsonsu, mogu da imam još dve. Sasvim sam sigurna da je svaka od tih živuljki dobra duša, iz različitih razloga izgubljena u ovom svetu. Ipak, poslednja me baš zabolela, ne zbog nesrećne ljubavi, već zbog činjenice da sam zbog najlepšeg osećanja sebi oduzela sebe samu. Surovo govoreći, ljubav me zaglupela. Naterala da se nesvesno prilagođavam nekome i nečemu što nisam ja. Privid zdravog se činio kao utočište mojoj ranjenoj duši. Pogrešila sam, ali sam osetila lepe emocije. I bez obzira na sve, ne kajem se. Ne kajem se jer sam na vreme povratila sebe. U suprotnom, možda bi najlepše osećanje postalo nezamislivi pakao. A sada…pa sada…čekam možda ponovo nekog pogrešnog, a možda i pravog.

Posao i obrazovanje

U aprilu punim dvadeset i pet godina. Više od godinu dana mogu da se pohvalim zvanjem diplomiranog pedagoga, kroz koji mesec i zvanjem master pedagog. Kao pedagog, reći ću ti, dragi čitaoče, da obrazovanje nije samo fakultetska diploma. Ima još vrsta obrazovanja o kojima ti ovde neću pisati. Svestan si da je u našem svetu sve manje obrazovanih, u našoj državi je sve otišlo u materinu, zavladale su moralne nakaze, bagra i bolesni umovi. A opet, bez obzira što nam je obrazovni sistem uništen, možeš da se obrazuješ. Imamo dobrih fakulteta i profesora, imamo volje i želje u mladim ljudima za znanjem i obrazovanjem. To je odlično! Znaš i sam da čoveku možeš oduzeti sve, osim znanja. A znaš i da takvi kao ovi naši diktatori, najvole da čoveku oduzmu dostojanstvo.

Da se dotaknemo malo politike… Ako nisi njihov, nema te nigde. Sve je gore i gore. Ali ipak, postojiš. Živiš. Sasvim dovoljno. Da se ne lažemo, nema nade, nadajmo se samo da se ne zarati! Za tebe ne znam, dragi čitaoče, ali ja ne mogu otići van. Želim da ostanem iz ljubavi prema ljudima koji su ovde, predelima za koje sam vezana, iz inata, iz prkosa, iz bunta, iz sigurnosti u svoje kvaltete. Želim da ostanem obrazovana i dostojanstvena. A kako to učiniti? Tako što ću nastaviti da učim, permamentno učenje, dragi moj! Tako obrazovana. Dostojanstvena tako što ću se voditi svojim moralnim principima – neću ljubiti smrdljive zadnjice kojekakvoj bagri davajući im u ruke svoju slobodu. Neću se prodati za prosečnu platu. Zato što sam dobra u tome što jesam i biću još bolja. Znanje je luksuz koji stičem kako nikad ne bih postala politička kurva.

Porodica

Prošle su skoro dve godine otkako sam postala dete razvedenih roditelja. Bilo je baš gadno, mnogo gadno! Nikada nije pravi trenutak za razvod, nikada nije lako, ali uvek deca ispaštaju. Čak i kada su odrasla kao ja. Ponoviću ti nikada nije lako i dodaću da se nikada ne preboli, ali se prevaziđe. Od takvih stvari se nikada ne oporaviš, ali ih se od njih vremenom oslobodiš. Jedino je bitno sačuvati veru u porodicu. Nikada nisam imala dobru porodicu, normalnu porodicu. Tačno je da savršena porodica ne postoji, ali ova moja je baš bila sjebana, čak mi je drago što više ne postoji. Ipak, verujem u porodicu koju ću jednog dana graditi. Verujem da će biti bolja, ni nalik ovoj iz koje potičem. Samo treba pustiti, preskočiti, otrgnuti se i graditi svoj život.

Ljudi

Celog života mislim za sebe da sam mizantrop, a ja sam jedan naivni filantrop. Pričajući da su ljudi govna, uvek sam se radovala svakom novom poznanstvu, upoznavala ljude, pričala, uzimala od svakoga nešto korisno po sebe i svoj život. Budući da očigledno nemam strah od ljudi i da uživam u njihovom društvu, složićeš se da sam filantrop. Kakva greška! Istina je da su ljudi većinom loši. Takvim su nas napravili. Nikako da prestane da me iznenađuje ta količina jada u nekim dušama. Tužna istina. Srećna sam jer ima i pravih, istinskih, dobrih, verujem u njih, zahvalna sam na njima. Verujem da ima dobrote, samo se molim da me zloba ne povredi i da mi ona moja Zver da mudrost da je na vreme prepoznam.

Život

Za kraj. Samo jedno. Muka mi je da patim i budem nesrećna. Umorna sam od tuge i bola. Dosta mi je da budem loše i neću više da patim. Život je jedan, takav kakav je. Uradiću od njega najbolje što znam, jer imam sve što mi treba – imam sebe. Osim kada dođu dani sete, raznoraznih analiziranja i PMS-a, ali…

Ni ovog puta, nisam planirala ovakav tekst. Premda iste misli, drukčije rečenice su se nizale u mom razumu. Ovo je pokušaj pisanja kao nekada. Da li sam uspela, ti ćeš prosuditi, dragi čitaoče.

Izronila sam pred sobom videvši snove na koje sam zaboravila. Udahnula sam život, osetila sam sebe. Setila se svega, a njega…njega sam izbrisala.

Beba spasenja

Treba mi jedna beba

Koju ću staviti na svoje grudi

Da mi greje srce

I miluje dušu

Treba mi jedna beba

Koja će mi obraze i vrat

Grickati kao da su dojka

Treba mi jedna beba

Koja će mi vratiti sreću

Izlečiti i oživeti me

Treba mi jedna beba

Da mi ruke mirišu na nju

Da mi licu da boju

Treba mi jedna beba

Koja će danu dati smisao

A noći stari spokoj

Treba mi jedna beba

Da me budi

Umara

Probudi najveću ljubav

Treba mi jedna beba

Za moj život

Treba mi jedna beba

Moja beba

Dragi, ovo je naš poslednji dan

Možda te nikada neću gledati

kao što to sada činim,

zato mi dozvoli da te gledam.

Možda me nikada nećeš ovako

dodirivati, zato čini to

kao da je poslednji put.

Verovatno smo poslednji put 

razapeti između ivica kreveta

i svet će sutra nestati.

Voli me za prvi put,

drugi put,

treći put...

Voli me nestašnu,

umišljenu.

voli ovu ženu,

kori ovu devojčicu.

Ne trudi da razdvojiš

naše isprepletane prste, jer

možda baš sada nevidljivi

vilini konjici blagosiljaju našu ljubav.

Ne trudi se da mi pričaš,

jer šta su reči naspram tvog pogleda,

i šta su pesme naspram tvog osmeha?!

Tvoja kosa koju milujem

mirišljavija je od svih beba ovog sveta!

Ljubim ti oko

desno, pa levo.

Gledaš mi usne.

Spremaš se da me poljubiš.

Pazi da se ne opečeš.

Ovo je taj trenutak

kada postajemo najveće ljubavi

i najvoljeniji

a sutra nas neće biti.

Razgovori sa čovekom koji će biti otac moje dece

Oduvek sam želela da mi život bude poput Almodovarovog filma. I jeste jebote, jeste. Pogledaj me, slomljena na kockice, žena na ivici nervnog sloma, depresivna, agresivna, možda alkoholičarka, kada te mrzim onda sam lezbejka – šalim se, ne mogu to biti – kada te volim onda depresivna, još samo da počnem da se drogiram, te da napumpam sise i usne.

Šta ti je? Šta si danas čitala ili gledala?

Nisam ništa gledala, razmišljala sam. I volela te.

Rekao sam ti da prestaneš toliko da misliš. A sama si rekla da se filmovi ne žive, već gledaju. Čemu ta poređenja?

Rekla sam da sam te danas i volela.

Teodora, čuo sam. Da, čuo sam. Nekada si takva napast. Volela si me danas, sutra ćeš me isto voleti mada ćeš reći suprotno. Ja tebe volim svaki dan, zato ne moram da ti ponavljam.

Moraš!

Ne moram i to znaš. (moj čovek me poljubio i zagrlio)

Hoću da ti budeš otac moje bebe!

Hehe, ja sam to odavno isplanirao.

Je l' misliš da ćeš moći da me voliš čitavog života, baš ovakvu kakva jesam? Ludu?

Ti nisi luda, ti si ranjiva budalica i baš zato te volim.

A da li ćeš me voleti?

Da li ćeš ti mene voleti ceo život?

Prva sam pitala.

Izbegavaš da odgovoriš jer odlično znaš da ti meni ne možeš garantovati večnu ljubav, a takođe znaš da ću ja tebe voleti čitavog života.

Zašto misliš da ja tebe neću voleti čitavog života?

Zato što te odlično poznajem, otvorena si knjiga, a u toj knjizi piše da greške ne praštaš.

Mnogo tu ima mog umišljanja da neko greši.

Naravno. To je jer si razmažena i želiš potpunu ljubav, što i nije tako loše, ali ljudi greše, svi mi, i ti i ja.

Ja bih tebi oprostila svaku tvoju grešku.

Osim u trenucima kada me mrziš.

Da, osim tada. Ali baš tada te najviše volim.

Takva ljubav boli samo da znaš.

Znam. Mene boli još više, ali moraš da mi daš vremena da naučim sve ono što nisam ranije. Sputaj moju želju da budem filmska diva kojoj se svaki hir ostvaruje!

Volim te i voleću te. Tako ću te sputavati u tom tvom ludilu. Nego, zamisli našu bebu… Kakva će biti?

Umišljena ljubav

~ Ej, mala, šta radiš?

~ Umišljam da me voliš

~ Hehe...a kako se to umišlja?

~ Lepo. Osećam da me voliš. Umislim i zamislim tvoj pogled, izgubljen u mojim očima, koji povremeno potraži usne na mom licu. A kada ih pronađeš, jedva se obuzdaš da ih ne poljubiš. Naročito onda kada ih nehajno grizem - od nervoze, sreće, uzbuđenja, jer su ti mile.

~ Nastavi...

~ Ja te zapravo ubijam s predumišljajem. Moje oči. Moja koža od svile. Moje usne. Moj miris. Moja neposlušna kosa... Ubijaju te. Boriš se protiv njih, protiv sebe, protiv nas. Ta brba se odigrava između krajnosti. Koontinum tvoje ljubavi prema meni. Tvoja bipolarnost me zastrašuje, znaš li to? U jednom trenutku me čvrsto držiš da ti ne pobegnem, dok u sledećem trkom bežiš od mene. Te sada ne razaznajem jurimo li se, bežimo li, niti ko je brži.

~ Mala, luda si. Mnogo si luda! I neću te još uvek poljubiti!

Beg od straha

Uvek sam se pitala zašto me nikada nisi

poljubio, zašto si ono veče istrgao ruku

iz moje ruke umesto da kreneš sa mnom

u naše zajedno.

Pitala sam se zašto svoje poglede nisi

pretočio u reči, a svoje pozdrave u

pozive i pisma.

Uvek sam se pitala zašto si mi pogledima,

a ne rečima kazivao ljubav. Zašto si nemo 

brinuo o meni dok sam prepuštena

stradanjima bez povika "tu sam" i "imaš

me".

Uvek sam se pitala šta bi se dogodilo da si

još jednom provukao svoje prste kroz

moju kosu. Da li bi tada rekao "volim

te!"?

Uvek sam se pitala i uvek znala odgovor.

Želeo si, ali nisi smeo.

Kao što i ja sada nekoga volim, a ne 

smem.

Tristeza de verano

Odavno nisam pisala na ovakav način. Odavno sam prestala da pišem tekstove ovog tipa, jer mi se činilo da u njima neizbežno oktrivam previše o sebi. Nikako ne mogu da kažem da je moje pisanje drugima nebitno, jer znam da određen broj ljudi čita svaki moj blog post, a onda se u mom pisanju pronalaze, razumeju skrivene poruke, osećaju neke svoje patnje, ljubavi, sreću... No, poslednjih godina moje nastojanje je pisanje pesama o osećanjima, jer su osećanja ono što najviše volim, a ona koja posedujem –  ono što najviše volim kod sebe.

Nebrojano puta sam pomenula neka imena umetnika i ljudi, te je jasno da su oni velikim delom uticali na građenje moje ličnosti, na njeno izražavanja, a iznad svega spoznavanje sebe. Da li sam sebe upoznala potpuno? Nisam, niti ću ikada. Čovek sebe ne može upoznati do kraja. Iskreno mislim da je to srećna okolnost. Sa nepunih dvadeset i tri godine bila sam suočena sa prevelikom tugom. Onom tugom koje se rodila 15. aprila 1993. godine rano ujutru, tačnije u 06:05. Dan i sat mog rođenja. U prethodnih godinu i po dana je narasla i sada slažem svoj, rasut u vazduhu, život. Iako uspevam u toj borbi, moja tuga i dalje ostaje, a budući da će uvek biti deo mog bića, prihvatam je. Svesna sebe i sigurna u ono što jesam, govorim da sam konstruktivno biće koje svoja osećanja proživljava na plemenit način. Najzad, šta je plemenitije i lepše od okretanju ka umetnosti, ma koje vrste?

Po završetku osnovne škole, dok sam spremala prijemni ispit za srednju školu, u kući kod svoje babe i dede, koja sada predstavlja stecište tuge o kojoj govorim, pronašla sam disk sa dva filma Pedra Almodovara. Cvet moje tajne i Živo meso. Luda za Španijom, odmah sam počela da gledam Živo meso. Tada nisam ništa znala o Pedru Almodovaru, osim onoga što je moglo da se pročita na omotu u kome se disk nalazio. Od sedmog minuta filma, Pedro je postao deo mog života. Živo meso je bio moj prvi izbor jer je radnja upućivala na ljubavnu priču, a Penelope Kruz je bila potpisana kao glumica. Osećanje koje je Pedro tim filmom probudio u meni su bila izuzetna i vrlo snažna. Od smeha i suza, preko potpunog oduševljenja, razumevanja ljubomore, žena, ljubavi, besa, tuge, nepravde, voljenja, očaja, nesreće, stradanja, ludila...do shvatanja da je čin vođenja ljubavi umetnost koja se samo srcem stvara. Uz to je utisak ostavila i muzika koja prati radnju filma za koju je zaslužena Čavela Vargas. Zaljubila sam se u um tog čoveka, njegovo srce i način na koji razume ljudska osećanja, pre svega osećanja žena i njih same. Ubrzo sam odgledala sve fimove koji su dostupni na piratskim sajtovima, a svaki novi sa nestrpljenjem čekala. Sada, kao dobar poznavalac Pedra Almodovara, mogu da kažem da su crvena boja, majčinstvo i, pre svega, tuga, okosnica svih filmskih priča koje je napisao i stvorio.

Pedro je tuga, Čavela Vargas je tuga, svi drugi meni najdraži umetnici su tuga, moja duša je prepuna tuge... Tuga i ljubav su osećanja koja najviše osećam i koje na različite načine volim. Budući da je tako, moji izbori umetnika jesu oni koji o tuzi pišu načinom prihvatanja, razumevanja i voljenja. Poslednjih meseci doživljavam svoja dva omiljena osećanja kao nikada do sada. Moje ponašanje je drugačije nego što je bilo ranije. Smenjivanje njihove prevlasti učinilo je da u prethodna dva dana obuzeto čitam prvu knjigu Elene Ferante – Moja genijalna prijateljica. U čekanju da mi u ruke dođe druga knjiga, imam potrebu dan napišem nekoliko redova o svom doživljaju pisanje Elene Ferante. Ovde ne želim biti književni kritičar, jer to nisam, ono što želim jeste da povežem tugu koju sam pronašla u filmovima Almodovara, sa muzikom Čavele Vargas i pisanjem Elene Ferante.

Moja genijalna prijateljica je knjiga koja neverovatno uspešno prikazuje dečju psihologiju, žensku psihologiju, psihologiju i um devojčica koje postaju devojke i iskustvima koja stiču tokom odrastanja. Baš zato što je prožeta dubokom tugom, neprestano sam se sećala nekih scena iz filmova Pedra Almodovara. Takođe, imala sam snažnu potrebu da slušam Čavelu Vargas dok čitam ovo književno delo. Muzika Čavele Vargas mi nije samo pomogla da dočaram tugu koju likovi osećaju, već i Napulj iz pedesetih godina prošlog veka. Čavelin Meksiko i Elenin Napulj spojeni u osećanju tuge. U trenutku kada je odzvanjao Čavelin glas „Paloma negra“, čitala sam jedne od najsnažnijih reči koje sam do sada pročitala. Ovo pisanje ću završiti upravo tim delom iz knjige bez objašnjenja zašto su me te reči toliko pogodile. U nadi da ćete čitati dela Elene Ferante, stavljam vas u melodiju Čaveline muzike i želim vam prihvatanje tuge koju osećate.

P.S. Ako budete u prilici da razgovarate sa Pedrom, recite mu da sledećem filmu dodeli naziv Tristeza de verano, jer složićete se, najteže su tuge koje leto donosi.

„Lenú, ti i dalje gubiš vreme na te stvari: mi letimo iznad užarene lopte. Deo koji se ohladio pluta po lavi. Na tom delu gradimo kuće, mostove i ulice. S vremena na vreme, lava izlazi iz Vezuva ili izazove zemljotres koji sve uništi. Mikrobi od kojih se razboliš i umreš svuda su. Postoje ratovi. Siromaštvo je svuda oko nas i čini nas zlim. Svakog sekunda može se desiti nešto što će te naterati da patiš toliko mnogo da nećeš imati dovoljno suza. A ti, šta radiš? Tečaj veronauke tokom kojeg pokušavaš da shvatiš šta je to Sveti duh? Pusti, đavo je izmislio svet, a ne Otac, Sin i Sveti duh.“

Ti i ja

Od krvi i mesa

Stvarni

Od kože i mirisa naših tela

Oni koji jednim dahom dišu, vole se i ljube

Ti i ja od istine

Stvarni

Oni koji traju

Verni k'o psi jedno drugom!

Oni koji brinu jedno o drugom

Ti i ja koji dišemo kao jedno

Volimo za sve ljubavi

Ljubimo za sve što dolazi

Ti i ja

Stvarni

Od krvi i mesa

Ako odeš

Plašim se da ćeš zauvek otići,

u tom tvom ludilu i svojoj sanjivosti.

Strahujem da ćeš zauvek otići, jer je

odlazak ono što najbolje znaš.

Plašim se da ćeš zauvek otići od mene,

od ljubavi i onoga što ti dajem.

Plašim se da ćeš zauvek otići dok te gledam

nemu, prepuštenu svojim mislima,

svetovima i patnjama.

Plašim se da ćeš zauvek otići iz straha

da nećemo uspeti.

Plašim se da ćeš zauvek otići od mene

ukoliko umisliš da te manje volim.

Plašim se da ćeš zauvek otići od mene

tako izgubljena u svojim detinjim patnjama.

Plašim se da ćeš zauvek otići, jer te

ona tvoja tuga pregazila.

Plašim se da ćeš zauvek otići, jer te

neću grliti dovoljno.

Plašim se da ćeš zauvek otići, jer

ne vidiš moje poglede od nežnosti i

ne čuješ pesmu moga srca.

Plašim se da ćeš zauvek otići od mene, jer je

odlazak ono što najbolje znaš.

Plašim se da ćeš zauvek otići, jer su ti

prerano srce bolno osakatili,

te se sada plašiš sreće.

Plašim se da ćeš zauvek otići od mene

ne bi li me preduhitrila, jer

suludo umišljaš da ću ja otići.

Plašim se da ćeš zauvek otići u nepoznato

tako ranjiva i nesigurna.

Plašim se da ćeš zauvek otići...

Ne idi, jer ako odeš

ne samo da nosiš za sobom našu sreću,

već i čitav svemir koji

gledam u tvojim očima.

Ne otimaj mi te oči,

jer u njima vidim svoj život.

Zato ne idi!

„Ne volim te. Jebote, ne volim te!“

Nisam sigurna da se sećam trenutka kada sam prestala da volim. To se jednostavno dogodilo. Ustala sam jedno jutro i shvatila da više ne volim. Da ne volim čoveka sa kojim živim, čiju kožu do najsitnijih detalja poznajem, u čijim očima sam se utapala, u čijim rukama sam spavala, od čijih usana sam živela... Više ga nisam volela, ne jer sam zavolela drugog, ne jer sebično volim sebe, ne jer sam imala novi hir, novi plan koji nije i njegov plan. Nisam ga volela.

Gledala sam nekoga koga poznajem, ko mene poznaje toliko da me zastrašuje, a više ga nisam volela. Ljubav je otišla. Napustila nas. Pobegla od mene, od njega. Okrenula nam leđa. A ja je nisam jurila, niti preklinjala da se vrati. Pustila sam je da ode u tog trenutka kada sam shvatila da više ne volim čoveka koga sam volela.

„Ne volim te. Jebote, ne volim te!“

Ljudi greše pri pomisli da je lakše onima koji ostavljaju. Nekako mislim da se tuga ne meri, kao što se ne meri ni ljubav. Volela sam ga svim srcem. Onako kako se voli. Ali nisam uspela da sačuvam to osećanje najdublje nežnosti. Nije uspeo ni on da ga sačuva. Nismo uspeli, možda jer nismo umeli, jer nismo dovoljno smeli, a možda jer nismo dovoljno želeli. Ko će ga znati! Najzad, nije ni važno. U svakom slučaju, nisam ja ta kojoj je bilo lako. Tada nikome nije bilo lako. Jednako me je bolelo kao i njega. Tog jutra nisam izgubila samo osobu koju sam volela, izgubila sam osećanje koje me je činilo onim što jesam. Ne voleti više je jednako tragično kao i ne biti više voljen. Odlaziti od nekoga je jednako teško kao i biti ostavljen. Mnogo je teško ne osećati ljubav koja je živela godinama u srcu. Ali je još teže ostati pored osobe koja više nije osoba kakvom je znate, kakvom je osećate i koju više ne volite onako kako ste je voleli.

Do svega toga nije došlo odjednom. Došlo je jer nisam dobila ono što mi je trebalo. Od mene je traženo, ali nije bilo upućeno pitanje šta želim, ni šta mi je potrebno. Bila sam jedro koje nas vuče kroz nemirno more, a on je bio sidro koje stoji u mestu preteći da nas potopi. Iako slični, nismo bili suština. Nismo imali ono što parovi koji traju imaju – zdravu ljubav. Pored njega sam bila ono što zapravo jesam, ali on je izgubio ono što je bio i jecao je da mu pomognem da se ponovo vrati. Izgubljena ovčica želi nazad u stado, a ne ume sama. No, ni ja nisam mogla za njega da živim. Nisam umela, a naposletku nisam ni htela, da budem snažna za oboje. Da budem ona koja će mu dati vetar u leđa, jer to nije moj zadatak. Time što sam ga volela, bila sam mu razlog da se smeje, da ide napred, ali nisam mogla da se smejem i trčim umesto njega. To što sam ga volela ga je činilo mojom ljubavlju, a ne mojim vlasništvom koje treba da kontrolišem. Tog jutra sam se probudila i shvatila da ga ne volim, da on više nije moja ljubav. On više nije moja ljubav, jer sam postala samo njegova. Zapravo nikada nisam bila njegova ljubav, već njegova i to više nisam mogla da podnesem. Njegove izjave ljubavi, nisu svedočile ljubavi, svedočilu su njegovoj zavisnosti od mene. Tokom tih godina, on više nije mogao bez mene.

„Neću da ne možeš bez mene. Hoću da nećeš i ne želiš bez mene.“

Nisam to želela kada sam ga zavolela, jer on nije bio moj, on je bio moja ljubav sa kojom želim da budem do kraja naših života tako što ćemo ljubav negovati, istrajati, voleti se davajući slobodu jedno drugom. Voleti se dogovarajući se, podržavajući jedno drugo, birnući jedno o drugom, razumeti jedno drugo, nikada negirajući ono što zapravo jesmo, jer cela filozofija ljubavi stoji u prihvataš osobu takvu kakva je ili stegneš zube i odeš. Nama nikada nije prihvatanje bilo problem. Nevolja nastala kada je on prihvatio da bude ono što nije bez mogućnosti da se ikada sebi vrati.

„Ti misliš da samo tebe boli što te više ne volim?!"

Sve to je razlog što danas sedim poražena, jer sam osećanje ljubavi izgubila, jer sam veliku ljubav pustila. Sedim sa sećanjima koja glancam i pakujem u deo srca koji ću zauvek zatvoriti znajući da su vredela i bila istinska. Ostavljam prostor za nešto novo, drugo, bolje, trajnije, srećnije.

Tristan i Tadeja (pisma)

Pink Floyd – “Two Suns In The Sunset”

(одломак)

could be the human race is run
like the moment when your brakes lock
and you slide toward the big truck
and stretch the frozen moments with your fear
and you'll never hear their voices
and you'll never see their faces

Драги Тристане,

Не знам како можеш тако сам, ту, без неког конца да те веже. Без некога да те држи „за сидро разума“. Мислим да смо у томе одувек били различити, ја сам вечни трагач за особом која ће ме држати састављену. Чини ми се да су сви остали илузија таквих. Само си ти, драги мој бато, онај који све разуме. Само ме ти чиниш способном да преживим све оне страшне ствари. Јер ти једини све знаш. Тако ми је тешко! Потребан си ми!

Поново је наступио период када осећам неизрециву мржњу према њима. Ах, како их само мрзим! Проклето их мрзим!

Одувек сам видела себе као мајку. А онда је то нестало. Нестало је онда када сам схватила да ћу бити иста као она. Да ћу полудети од љубави према овом бићу и да ћу га учинити несрећним као што смо нас двоје.

Нисам спремна ѕа ово, никада нећу бити. Плашим се. Дођи! Помози ми. Потребан си ми, Тристане! Мрзим све људе око себе.

У мени је све, коначно, пукло оним њеним грозним пијаним речима, оне грозне ноћи. Од тада се осећам тако погано.

Овог тренутка осећам болно тупе ударце овог невиног бића унутар моје утробе.

Не желим да ми брак буде као њихов. Не умем да увидим какав је. Дођи да то ти урадиш, молим те. Удаљавам се од свих. Не уживам. Нестајем. Поново не знам ко сам.

Преклињем те дођи да ми кажеш да нећу имати оно што што су они имали, нити ћу бити као она. Само теби верујем.

С љубавњу, твоја Тадеја

Највољенија Тадеја,

До када ћеш себе мучити непрестаним враћањем назад?! Мрзиш их, и ја их мрзим, али не мислим о њима.

У праву си, ми јесмо у том смислу одувек били два света. Мени не треба нико. Не треба ми жена, љубавница свакако да, али љубав не. Деца ни у лудилу! Тих неколико пријатеља повремено, односно, онда када сам спреман да се вратим натраг у цивилизацију. Мени треба проналазак МОГ места на овој планети. Не треба ми нека друга људска јединка, јер имам најважнију, а то си ти.

Малена, сада не могу доћи. Мораш сама да се избориш са тим, очекујем то од тебе. Бићеш дивна мајка! Терај у материну сва проклета сећања! Нисмо као они. Ни ти, ни ја. Да јесмо, живели бисмо тим устајалим животима. Проклето добро смо проценили своја лудила, и добро од њих направили. Свакако да сам празан. Олупина без осећања, али ми је поглед напред ка планинама пуним надања. Буди добра! Не дај се!

Грлим те, Тристан

Kada te volim

Kada voliš, moraš malo i da mrziš.

Mrzim te što sam te toliko volela.

Mrzim te što te volim.

Mrzim te zbog svih poruka koje nisam poslala.

Mrzim te zbog svih poruka koje nisam primila.

Mrzim te zbog svih rođendanskih torti koje nisi probao.

Mrzim te zbog svih zagrljaja koje nismo imali.

Mrzim te zbog svih košmara iz kojih me nisi probudio.

Mrzim te zbog svih uskraćenih osmeha drugima koji su me zasmejavali.

Mrzim te zbog svih usamljenih noći i slomljenih snove.

Mrzim te zbog omiljene iluzije.

Mrzim te što si bio lepa ljubav.

I mrzim te jer mi ljubav više nisi.

Pozivnica za ples

A da mi dođeš da ti naslonjena na rame celu noć šapućem o davno srušenim snovima na čijim ruševinama moja ljubav počiva?

Ne mogu više da hvatam poglede u vazduhu, niti reči u vetru. Koliko jaki behu moji snovi, toliko snažni su tvoji zagrljaji.

Ako bi ova nežnost, koju osećam nestala, nestalo bi i moje srce. Ne mogu više da te tragom mirisa tražim, jer kadra za to nisam.

Nestaje mi daha od onog osećanja u stomaku. Zastajem. Padam.

Predajem se.

Nečemu. Ničemu.

~ LOVE ~

Znaš...ne slažem se sa pojmom bivša ljubav. Ljubav je uvek ljubav, nikada ne može biti bivša, može samo promeniti oblik u kome postoji, mogu se jedino izmeniti osećanja. Ta ljubav o kojoj sada pričamo može se preobratiti u prijateljstvo, brigu o nekome, nežnost, ili pak u ljutnju, gorčinu, bes, a onda u ravnodušnost. Ali to su osećanja i upravo zbog toga ne priznajem reči bivša ljubav.

U svemu ovome se nalazi jedna caka. Ljubavna lutrija. Koliko čovek može imati sreće dok voli. Ljubav je poput lutrije - ne biraš koga, koliko i kako ćeš zavoleti, ako imaš sreće biće ti uzvraćeno ili će ljubav dobiti oblik koji prethodno opisah - prijateljstva, iskrenog odnosa prepunog brige i nežnosti. Opet, možeš loše proći. Izgubiti. Poraziti srce bolnim i gorčine punim osećanjima. Nikad ne znaš kako će biti dok se ne dogodi.

U svakom slučaju, kada razmišljam o tebi, shvatam da sam imala sreće.

Come find me

Tražim te svuda.
U vetru.
Kapljicama kiše.
Novom danu.
Mesecu.
Lavežu pasa.
Pucketanju gramofona.
Mirisu knjiga.
U tami noći.
Tražim te svuda.

A nalazim te samo
u snovima.

Wish you were here...

Ragazzo solo

Dimmi ragazzo solo dove vai,
Perché tanto dolore?

Vremeplov

Vreme radi za mene,
Život radi za druge,
A srce radi za tebe.

Kada se uloge dodele,
Predstava počinje.
Najlepša predstava sećanja

Sad su to.
Na čas nestanu
Uspomene pogrešno sačuvane.
Voleti i mrzeti,
A gde je tu ravnodušnost?

Lebdi glavo puna slika!
Lebdi dalje, dalje...
Gde je moja zver, uspavana lepotica
moga krhkog bića?
Uspavana energijo mog zverstva?

Duša se kolje zubima.
Srce se čupa noktima.

Mrzi se animalnim... Voli se dodirima.
Kožom.
Prstima.
Rečima.
Pogledima.
Voli se usnama.
Zagrljajima.

Biram da volim!
Biram mir.
I biram sreću.
Biram sebe.
Biram lutriju.

Čuj dobro!

Ako ne znaš šta da joj kažeš,
kazuj joj poeziju.

Ali molim te,
neka ne bude Antić!

Neka ne bude ni
kvazi pesnik Balašević.

Kazuj joj Prevera
od krvi i mesa.

Još bolje da joj kazuješ
Kanjevca nasmejanog od bola,
jer ona je mala i
ne zna s kim ima posla.

Kazuj joj Miljkovića,
voleće njegovu iluziju.

Ili pak Dilana,
voleće njegovu surovu istinu.

Nemoj da joj prećutiš Nerudu,
zavoleće tako tvoje nežno srce.

Budi taman kao Pesoa i
pusti je u svoj svet.

Zar ne vidiš da treba da joj pričaš?
Ali ne bilo sta!
Pričaj joj ono
što je milo njenom uhu,
jer samo tako će te ljubiti.

Pesma o ljubavi - Ljubavna pesma

Ti si beskrajna tama
moje svetlosti.
Kontradiktornost tvoja
je lepota.
Tvoje biće satkano je
od supotnosti.

Voliš me izvinjavajući se.
Mrziš me uživajući.

Nikako da me oslobodiš.
Držiš me na labavom
koncu težeći begu
od mene.

Kuda bežiš?
Stvoren si u mojim očima.
Stvoren si lep.
Lepo dobar.
Lepši i lepše dobar
nigde ne možeš biti.
Zato ne beži.

Čovek satkan od emocija

Najlepše redove o ljubavi napisao je HavijerMarijas. Možda je moj doživljaj njegovog pisanja bio naročito intezivan u trenutku čitanja, ali nijedna druga izjava ljubavi moje srce nije toliko dotakla do onih koje sam sama izrekla ili napisala. Pretpostavljam da kada si čovek satkan od emocija, kako sebe davno opisah, razlog stradanja i oživljavanja srca jednako leži u radosti i patnji. Čini mi se da ne bih mogla da živim ne osećajući obe.

Da li je blagoslov ili tragedija mog bića što svaku svoju emociju ljubim? Ako kažem da volim patnju, zvučaću mazohistički, a i pored svoje normalne ludosti, ne naginjem ka psihičkim devijantnostima, te zato kazujem da svoju patnju nikada ne odbacujem. Odbacivanjem svoje patnje, odbacujem emociju koju osećam, deo sebe, te onda i svoje srce i dušu. Patnju prihvatam, proživljavam i prevazilazim. A one koje nikada ne odu, kako kaže moj drug, čuvam u delu srca, ali uvek ostavljajući prostora za novo, dobro i radosno.

Ovo pisanje ne želim da dužim opisujući patnju, jer već su ispisani najlepši opisi nje. Ono što želim da kažem jeste da nije sva patnja proistekle iz sreće, neke oduvek postoje kao patnja. Nije svaka patnja ona koja nas menja, koja nas sputava, neka nas oslobodi i učvrsti na sopstvenom putu. Ipak, postoji ona koja je večna, koja uvek ostaje. Neka je rođena iz sreće, a neka iz sebe same. Patimo za različitim mestima, vremenima, osobama, patimo i patićemo. Neku patnju ćemo nekome ispovediti, neku pak nikada nikome, ali uvek ćemo znati koja je najveća. Kao čovek satkan od emocija, koji ljubav uzima kao najveću vrednost i radost, ljubavne jade uzimam kao najveću patnju. Jer ne patim samo za njim i onim drugim, već patim za onim mestima, vremenima i ljudima koji smo mogli da budemo. Patim baš za njim koji može da ukloni sve druge patnje darivajući mi nikada odsanjan san, normalna buđenja, naša buđenja, buđenja srećne porodice, porodice ljubavi.

Pisanje ću završiti dužim citatom sjajnog Orhana Pamuka. Iako deluje da je od tada prošla večnost, krajem avgusta sam počela da čitam Muzej nevinosti. Ovo delo sam dobila za svoj osamnaesti rođendan i ubrzo počela da ga čitam. Nakon prvog poglavlja, Muzej sam odložila na policu, jer mi se ono što sam pročitala nikako nije svidelo. Srećom! Davno sam pisala kako je moj život jedna velika koincidencija – možda moje želje ne idu ruku pod ruku sa vremenom, ali u pravom trenutku mi se dešavaju prave knjige, pesme, filmovi i pravi ljudi. To je bio slučaj sa Orhanom i njegovim Muzejom. Pre četiri meseca, čitanje Muzeja nevinosti je donelo patnju, prizvalo moju ljubav, donelo je k meni, a onda me iste oslobodilo, da bih novu ljubav i novu patnju osetila. Kao osamnaestogodišnjakinja nisam mogla da razumem Kemalov najsrećniji trenutak u životu, jer svoj još uvek ne doživeh, ali sa dvadeset i tri godine i osećanjima nežnosti u srcu, ovi redovi obuzeše moj um, moje srce, da bi na kraju učinili da ponovo osetim svoju dušu. Moja duša je živa kada volim, moja duša je živa kada zbog toga i patim. Svako od nas ima jedinstven najsrećniji trenutak u životu, ali svi jednako osećamo patnju, zbog toga citat koji prilažem početak je dela kog Orhan nazvaše Anatomsko središte ljubavne patnje.

„Izlažem, ovde, u muzej, reklamni plakat za paradison, analgetik koji je tih dana privukao moju pažnju u izlozima istanbulskih apoteka. Na njemu je šematski prikaz čovekovog tela i unutrašnjih organa. Poslužiće mi da muzejskom posetiocu pokažem žarište u telu u kojima se ljubavna patnja tih dana javila, izoštrila i proširila. Za čitaoca, koji ne može da vidi naš muzej, želim da istaknem da se bol intezivno javio u gornjem levom delu trbuha. Kako se pojačavao, proširio se bi se na šupljinu između grudi i želuca, kao što se može pratiti na šemi. Tada bi se zadržao ne samo u levom delu tela nego bi prešao i na desnu stranu. Imao sam osećaj kao da mi neko zavrće šrafciger ili da mi zeludac pali usijanim gvožđem. Bilo mi je kao da mi se od želuca po celom stomaku razliva ljuta kiselina, kao da su mi se za unutrašnje organe svojim otrovnim kracima zalepile male morske zvezde otrovnice. Bol se širio svuda po telu i narastao, a kada bi dobio na silini, udarao bi u čelo, potiljak, leđa, u misli, i pretio da će me ugušiti. Ponekad bi dobijao oblik zvezde i, kao što sam pokazao na slici, skupljao se na sredini trbuha, oko samog pupka, i odatle se širio sve do grla ispunjavajući mi usnu šupljinu resko-kiselom tečnošću. Plašio sma se da se ne ugušim od tog straha koji je dotle po celom telu izazivao žiganje i probade. Udarci pesnicama o zid, gimnastika, sportski pokreti i naprezanje tela, za trenutak bi činili da zaboravim na bol, ali, i kad je bivao najslabiji, osećao bih da mi kaplje u krv poput kapi vode iz slavine koja ne može da se zavrne. Ponekad bi me stezao za gušu i otežavao mi gutanje, ponekad se širio leđima, ramenima, rukama. Ali uvek je bio u želucu, centar mu je bio tamo.“

Orhan Pamuk „Muzej nevinosti“

Kad hoću da se setim

...sećaš me na nešto, al'
ne mogu da se setim na šta.

...sećaš me na ljubav, al'
ne mogu da te volim.

...sećaš me na tugu, al'
ne mogu da plačem.

...sećaš me na radost, al'
ne mogu da se smejem.

...sećaš me na mir, al'
ne mogu da te grlim.

...sećaš me na iluziju, al'
ne mogu da te stvaram.

...sećaš me na kraj i
neću novi početak!

Bez mane!

Drama u tri lica, a u jednom minutu.

I: Nije gledala Brazil.
II: Jesam.
I: Nije čitala Uliksa.
II: Nisam, ali sam čitala Portret umetnika u mladosti.
III: Još bolje od Uliksa.

KRAJ

Volim te više od svega što najviše volim

Toliko volim Francusku
Još više volim tebe
Zbog toga sam ti ime
načinila francuskim
Zbog toga ti čitam
Prevera za
laku noć i dobro jutro
Čitala bih ti mnoge druge
Ali znam da bih ti
bila dosadna
Čekam te u crvenom džemperu
praveći se Ana Karina
Ujutru ti kuvam
jaku kafu i
serviram kroasan
koji sam napravila
dok si spavao
A onda te budim poljupcima
jer ne mogu više da te čekam
dok sanjaš
to te nervira
Pravim se Francuskinja
Stvaram nam Pariz
i to te nervira
ali se praviš da ti ne smeta
sve to...jer me voliš
A zbog toga ja tebe
volim više od svega što najviše volim!