Nešto moje

samoća - najstrašnija stvar na čitavom svetu
nedostajanje - još strašnija stvar na čitavom svetu
nepronalaženje - umiranje mog sveta
nemanje tebe - umiranje mog bića

Mile misli

Preostaje mi da pišem poruke u boci, jer ko bi mene podneo?

A tako je lepo pisati poruke u boci. Lepo je pisati po zidovima duše. I lepo je čitati srca.

Želje su želje da bi se uvek imale. I želi se mnogo.

Lepo je biti ovde, lepo je biti onde, ali je najlepše biti kraj.

Osmeh.

Za njim... ozbiljan pogled.

A onda opet osmeh!

Gde si, si, gde si konačnosti moja...kraju mog bića?

Tu si, tu si...lepršaš kao i ja...između snova i jave.

Želim da umrem na prihvatljiv način. Želim da umrem od ljubavi.

Želim snove. Želim slobodu. I ovo stanje uma zauvek!

Srećne bile mile reči, srećni bili koraci.

Hodanje po mozgu. Ups! Hodanje po nebu, dodirivanje zvezda.

Misli od kristala.

Osećanja od čokolade.

Sećanja od magle. Sećanja od divote!

Budućnost od htenja i budućnost od sreće!

~ Mali čovek upoznaje svet ~

Kada sam pre skoro dve godine napisala tekst, koji se mnogima dopao, verovatno jer govori o prostim stvarima koji nisu proistekle iz mojih umnih odaja, već iz želje za upoznavanjem sveta, nisam očekivala da će jedna na ovakav način biti ispunjena. Upoznavanje Francuske!

Moj odlazak u Francusku, preciznije u Alzas, je posledica spleta divnih okolnosti koje je diktirala sudbina. O novom shvatanju sudbine ću se dotaći kasnije. I ovaj tekst će biti protkan TeodoromErnestom, te nemam nameru da opisujem slike koje su snimljene mojim očima, jer me takva vrsta pisanja ne zanima. Ono o čemu ću pisati će biti mišljenja i osećanja koja su nastala, začeta, formirana, oblikovana, preoblikovana...tokom mog trinaestodnevnog boravka tamo.

Volfgancen (Wolfgantzen) je francusko selo u kom sam živela tih dana. Kažem živela, jer sam se od prvog trenutka osećala kao kod svoje kuće zbog neprestanog pružanja topline i prijatnosti svojih kumova. Taj deo boravka bi bio sasvim dovoljan da budem srećna što sam tamo, ali jednostavno neizbežno je osetiti  tamošnji život i prepustiti mu se. Upravo se to dogodilo. Živela sam Francusku, živela sam Alzas, živela sam svakodnevni odlazak u Nemačku, povremene posete Cirihu...živela sam i uživala!

Prvi i jedini kulturološki šok je bio već prvog jutra kada sam sa kumom i kumicom otišla u nabavku, dakle u prodavnice. Zašto je ovo jedini kulturološki šok? Zato što sam zbog toga shvatila, da iako imam predstavu kako se negde van Srbije živi, moja srpska percepcija nije nikako mogla da zamisli da se baš tako živi. Jer kada shvatite samim odlaskom u samo jednu kupovinu, da postoji sistem koji brine o svim građanima i njihovim ljudskim potrebama i pravima, i da kada otvorite frižider onog ko ima najmanja primanja, koja su u Francuskoj pod brojem 1200 (evra, naravno) i onog sa najvišom platom, možete videti iste stvari, onda je dalje „šokiranje“ gubljenje vremena i krajnje nepotrebno jer je to početak uživanja. Ono što je za njih normalno, za nas je luksuz. I to je žalosno, zaista tužna činjenica. E, tu dolazimo do jedne od mnogih stvari koje sam naučila! Nisam tugovala za tim, već sam shvatila da želim takav život. I da strah od lepog više ne postoji. Osveženje mozga!

Ovde treba stati da se pisanje ne pretvori u ono koje sam rekla da neće biti prisutno. O miloj Sofiji, dragoj Emi i divnim kumovima neću pisati, jer te informacije nema potrebe da svi znaju. Kao što rekoh neću opisivati predele koje sam videla i doživela, ali ću, po ko zna koji put, biti sebična i pisati o sebi. Pisaću o onome što sam naučila, shvatila, sebi objasnila i definisala. Naravno da su za to zaslužni sem viđenih mesta i posebni ljudi.

Lepo je znati da si vezan za jednu zemlju kojoj uvek želiš da se vratiš. Italija je posebno važna za mene, da li je to što je to prvi odlazak iz Srbije, izuzimajući letovanje u Grčkoj, ili zato što bih najpre od viđenih života njenom mogla da se priklonim, ne znam...ali je činjenica da ona u meni budi nešto što ne mogu da objasnim, bar ne rečima, ali mogu pogledom i osmehom. Zbog toga ću nju deliti samo sa posebnima. Jedina mana Francuske je mentalitet ljudi, ali to nije tako presudno, fini ljudi nikada nisu problem, ako oni ne znaju da žive na pravi način, ne mogu sprečiti ostale da žive kako žele. Problem je taj što tamo ne može da se živi u samoći, hoću reći bez ljubavi, istinske ljubavi. To je „caka“! A moje poznavanje Italije, govori da ona može da samoću pretvori u savršenstvo. Kada smo kod ljubavi, još jedna lekcija naučena! Ne negiraj njeno postojanje, niti njenu važnost! Ne plaši se da priznaš da ti je ona najbitnija stvar u životu! Uvek sam volela da pišem i pričam o ljubavi birajući najnežnije reči koje sam mogla da izaberem, ali sam je potajno iz straha negirala. Nekako je predstavljala mogućnost povređenosti i nesreće, iako to nikako nisam želela da priznam. Ali sada mogu da priznam, jer sam skupila hrabrost da taj suludi strah odagnam, ubijem i ne dozvolim da me smlati! Ljubav je najvažnija i najbitnija stvar u životu, i to sada istinski pišem, od srca, iz dubine duše! I jednog dana ću voleti svoju pravu ljubav, i u Francuskoj, i u Italiji...svuda. A, prava ljubav postoji, naravno da postoji! Postoji jer postoji i sudbina. To je još jedna lekcija!

Dvolično sam iznosila mišljenje da sudbina ne postoji, a priznavala stvari koje se dešavaju, a za koje ne postoje racionalna objašnjenja. Iz straha sam i nju negirala, da ne bih time priznala važnost mnogih događaja i ljudi koji su deo mog života. Ali eto, ponovo postajem heroina i hrabro ubijam strah, shvatajući da i sudbina postoji.

Dalje sam naučila da neko ko ima dvadeset godina mora da bude deo realnosti, a svoje snove bez kojih ne postoji, čuva u svom mozgu. Dakle, da ćuti i dela. Ne da priča u prazno, jer čin je važniji od reči, ali samo one kazane, ne i napisane. Reči koje se pišu po zidovima duše su najvrednije, a ako ih nema, onda se gledaju dela. Srećom one postoje, uvek sam znala da postoje jer ih imam napisane. A sad shvatih da nekim čudom ja imam dvadeset godina, i da uživam što sam devojčica, ali sam i žena. I to stvarno žena. Žena sam, jer uživam u samotnim trenucima tokom kojih se posvećujem sebi. U upoznavanju svojih crta lica, ogledanju, šminkanju, prepuštanju mirisu omiljenog parfema...a iznad svega, jer imam cilj! Ja imam cilj u životu, a taj cilj je pronaći sebe, a sebe imam i pored svih kriza identiteta; i pronaći mir. A mir sam oduvek znala da je tu...negde u svetu, samo ga treba tražiti, jednom će se pronaći. Tako dođosmo do najvažnije stvari koja se izgubila u prethodnom periodu, a bilo je neophodno vratiti je – do samopouzdanja! Drago moje samopouzdanje, dobrodošlo natrag!

Vrativši njega, vratila sam i stari pogled sreće. Oči ponovo sijaju, ali ne tuđom zaslugom. Moje oči ponovo sijaju srećom i ja sam ih takvim napravila! Zver se probudila, i nemam nameru da je ponovo uspavam niti kao ranije skrivam. Ona je tu, a kad je ona tu, ja sam živa. A vremenom ću videti kako je kada joj dam slobodu.

Sve što bi još mogla da napišem bi prešlo granicu kontrole mog uma, zato ovde stajem. Ali ono što želim da vam kažem, a što uzimam kao bitno. Ološi postoje, i bojim se da su u većini. Loše stvari se događaju i lome nas do srži. Neke ne možemo da preživimo, ali to je život, a on je ... Ali, postoje divni ljudi, oni koji inspirišu. Postoje trenuci potpune sreće. Postoje mesta koje pružaju život. Zbog tih malih stvari koje nas održavaju živima, strah treba ukloniti, jer ako se plašimo ne možemo se potpuno prepustiti, a potpunim prepuštanjem lepoti događaja, taj događaj činimo večnim.

A sada moja zver i ja čekamo onaj dan kada ćemo udisati vazduh najvoljenije Španije. I sada moje samopouzdanje i ja odlazimo za životom kojim želim da živim. Sudbini ostavljam pravo da se za neke stvari pobrine, kao što je uvek radila.

Jedna pesma, koja mi pruža osećaj da sam u Italiji... Do sledećeg pisanja...živite!