Jonathan Hull - ''Izgubiti Juliju''

''Zapravo, drago mi je što nisam bogat. Nekako verujem da je teže umreti ako jesi. Ne samo da gubiš svu svoju imovinu i akcije i antikvitete i srebrni escajg i slike i letnjikovce, nego u tim poslednjim danima ne možeš da porekneš da si potrošio ogroman deo života na sticanje i brigu o svem tom posedu, a to vreme si mogao da provedeš sa porodicom i prijateljima ili pecajući ili putujući ili, prosto naprosto, tucajući. Zamisli to, staro momče, mogao si sve to vreme da tucaš! Čuješ li me, staro momče? Tačno, rekao sam tucajući, ne zarađujući ili stičući, već tucajući.''

Kriza identiteta

Često dođu oni dani kada izgubim smisao svih postojanja, koliko mojih, toliko i tuđih, ali iznag svega, gubim spoznaju sveta u kom se nalazim. Sve ono što sam znala, imala, osećala gubi se u beskrajnom Weltschmerz-u, koji me daleko ječeći vodi u skupinu krikova svih mojih strahova i patnji.

To su oni dana kada poželim da nemam nikoga, ni porodicu, ni prijatelje, ni one iz drugih ljudskih grupa, jer me preplavi nesnosan strah od koga mi vrtoglavo misli naviru u glavi, što me dovodi do potpunog ludila. Bezbroj pitanja nižu se jedna za drugim donoseći crne misli i onaj osećaj mučnine od koje ni suza ne može da krene. Tih dana ne postojim...

Noseći sebe u zubima odlazim u predele nepoznatog, ispod vidljivog dela ledenog brega, u, beskrajno hladnu vodu zbog koje mi se svi vitalni organi skupljaju, i tada nastaje bestežinsko stanje. Tokom njega svaki put iznova upoznajem sebe. Svaki put sam druga osoba, drugačija od one sto sam bila. To me potpuno uništava. Ubija u meni svaki deo vec otkrivenog i upoznatog. Strašan osećaj neprepoznavanja sebe. Više nisam ljudsko biće, zapravo nisam biće, već magloviti prikaz nečega što ne znam šta je.

Na kraju tog pakla ponovo se rađam i u trenutku moram da proživim sve ove godine koje imam, i svaki trenutak života. Koliko je samo teško biti živ.

~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~

Evo, priznajem prelaskom iz sofisticirane provalije u direktnu odrvatnost – MRZIM sve koje volim i sve one male stvari koje mi znače, a najviše od svega mrzim sebe, jer me ovaj život potpuno ’’poludeo’’.

~ Za sve one dane kada ne znam ko sam, i za ovaj život koji je ništa do veliko mučenje. Za moje roditelje koji su me doneli na svet uprkos zivotu. ~

NAJDUŽI PUT

''Ako želiš biti srećan, budi.''

Oduvek svi teže da definišu sreću. Kako doći do nje, kako je sačuvati, i najzad, sta je sreća. Sreća je duhovno stanje, neopipljivo, ali ne i nedostižno, koje nema definiciju. Definiše je život koji izaberemo. Svakako da ne možemo uvek potpuno uticati na tok života, on zavisi od mnogih stvari - stvari koje utiču na tugu, bol, žal, ali nikako na sreću. Na sreću možemo uticati samo i jedino MI.  Mi je stvaramo, održavamo i činimo većom u svom značaju.

Sreća je osećanje koje nije univerzalno, niti isto za svaku živu jedinku. Za nezasitog ljubavnika je prikazana u ženskim oblinama, majčina sreća je u obliku deteta, sreća jednog pevača je u njegovom talentu potvrđenom nagradama, za glumca u trenucima provedenim na pozornici, violinisti svaki kontakt za prelakiranim delom drveta predstavlja sreću, za doktora je ona svaki spaseni život dodeljenog pacijenta, za konja sreća su slobodni travnati predeli kojim ce nezaustavno juriti... Ali ono što je isto za sve je duševni mir koji nastaje saznanjem da smo srećni. Samo je mir pokazatelj naše sreće, indikator našeg života. Tek kada spoznamo mir, spoznaćemo i sreću. Jedno bez drugog ne mogu, drugo se rađa iz prvog. Nazovite ovo matematičkom jednačinom, fizičkim zakonom, ja nazivam suštinom života.

Ako želimo da težimo ka svojoj sreći, što je svakom normalnom ljudskom biću, najvažnija stvar u životu (ogradivši se time da je ona individualna i posebno prikazana pojedincu), moramo uporedo težiti ka svom miru. Mir, kao glavni deo žitova, je povezan sa mnogim drugim osećanjima i odlukama. Nekim ljudima je mir sinonim za beg. Ne! Mir nikako i nikada nije beg od nečega, nekoga, ma šta to i ko to bio, mir je traženje sebe.

Kada se rodimo, nedostaje nam mnogo toga. Reči, što nije veliki hendikep, budući da nam kasnije zadaju velike brige. Nedostaje nam umeće hodanja, toliko stvari je blizu nasih očiju, a za naše male šake su nedostižne. Odrastanjem dobijamo fizičke sposobnosti predodređene ljudima, ali nedostaje nešto duhovno, predodređeno duši. Naziva se srodnom dušom, drugom polovinom... Suludo shvatanje života. Ako nam sreća zavisi od drugih, zašto postojimo, da bismo rekli da postojimo zbog postojanja drugih? Bezumna igra reči u sintaksi, smešna, pomalo sramotna u svojoj ograničenosti. Ne postojimo zbog drugih, niti radi drugih, postojimo zahvaljujući dvema osobama, koji su nas stvorile i donele na svet. Kasnije će naše postojanje biti deo postojanja osoba koje ćemo mi doneti na svet, ponavljajući dela predaka.

Ljudski problem jeste što u nekim trenucima udaljavanja od sebe, postaju lucidni emotivci. Nastupa intelektualna osakaćenost, i romantična teznja da se spoje sa nekim u jedno. Naravno, u tome nema ništa loše, ljubav može jedino da oplemeni, svakom čoveku treba biti elementarna potreba bez koje ne može da živi, kao što su vazduh, hrana i voda. Ali, ne treba zastraniti, i misliti da smo, kada upoznamo osobu prema kojoj ćemo razviti strastvenu vrstu ljubavi, upoznali drugu polovinu sebe, i našli ono što nam je tokom odrastanja duhovno nedostajalo. To nije put ka našem miru i našoj sreći. Jedina srodna duša, druga polovina, jednom čoveku je on sam. Ono što želi da bude, ono što želi da stvori od svog zivota, ono ka čemu teži, i samo kada to postigne moze biti potpun, ispunjen u sopstvenoj celosti.

Pronaći sebe nije lako. Toliko unutrašnjih sukoba, kriza identiteta, prolaska kroz moralne paklove, emotivna lomljenja, veliki gubici, ali i dobici; lepi trenuci, kao i ružni... Život zna da slomi, i da pokaze najgore lice kojim će obrisati sve lepe trenutke, za koje na kraju, nije zaslužan on, već mi. Uprkos njegovoj surovoj podlosti, moramo nastaviti dalje sa ili bez vere u ono u šta smo do tada verovali. Čak i ako treba crpiti snagu iz negativnih osećanja – besa, mržnje, inata, gađenja – moramo je naći. Samo je jedna stvar gora od života – odreći ga se. Put je težak, jako težak, ali dolazak do poslednje stanice briše sve dotadašnje teskobe. Rađamo se ponovo i živimo životom koji sami stvaramo.

Kada se odlučimo da krenemo na put, moramo biti spremni da se bez kajanja odvajamo od mesta i ljudi. Vezivanje je dozvoljeno samo sa samim sobom i srećom. Umor je dozvoljen samo posle momenata smeha i ispunjenja, ne i posle prelaska kilometara i kilometara do mesta na kome ćemo se osećati bolje, kao ni posle svakog eliminisanja osoba koje nam donose nemir i bol. Cena mira nije mala, ali je vredno odreći se svega. Posmatrajući mir, kao primarnu stvar, stavljamo sebe na prvo mesto. Dakle, koliko god voleli nekoga, makar taj neko nas voleo više, ako nam ne pruža spokoj i sreću, ne smemo dozvoliti da ostane deo našeg života. Ljudi i predeli ne smeju predstavljati prepreku u dostizanju našeg cilja. Podrazumeva se da u eliminisanju prepreka nikako ne smemo ići protiv ljdskosti! Jedini način uklanjanja istih je distanciranje i odvajanje.

Upravo je period odvajanja ključan za naš život. U njemu dokazujemo zrelost i samopoštovanje. Bol je prisutan, nekada nepodnošljiv, ali ako ga potiskivanjem izbacimo izvan, pokazujemo pomenutu snagu koju smo vremenom stekli. Jako je važno pravilno razumeti izraz potiskivanjem izbacimo. Represija, u ovom slučaju, nije poželjna . Bolna osećanja ’’guramo’’ u sebe i taložimo negativnu energiju koja moze da dovede čak i do fizičkim oboljenja, a iznad svega mentalne nestabilnosti. Stoga, svako nezadovoljstvo, neraspoloženje, stres, bol treba izbaciti iz sebe. Bržim putem principom ’’sto na um, to na drum’’, ili dužim, pozitivnim čuvanjem unutar sebe sve dok ne stvori pometnju, a onda eksploziju koji ide van. U izbacivanju je sve dozvoljeno – suze, vrištanje, jaukanje, psovanje, skakanje, odvajanje...

Ono najteže je, već nekoliko puta pomenuto, odvajanje. Postoje neke osobe koje volimo, i koje nas vole, bez kojih ne možemo da zamislimo svet. Međutim, nekada odnos sa njima postane nenormalan, na neki način bolestan, a život sa njima stecište emotivnog ludila, jer ljubav počinje da se iskazuje uzajamnim povređivanjem. Tada treba početi razmišljati o odvajanju u korist sopstvene sreće. Takvo razmišljanje iziskuje visok stepen hrabrosti, staloženosti i razumnosti. Onog trenutka kada se odlučimo na ovaj korak, ne smemo gledati iza sebe, niti se vraćati natrag. Moramo koračati sigurno ka cilju. A, kada stignemo do samog kraja puta shvatićemo koliko su sve trzavice i patnje vredele. Tada nećemo žaliti ni za čim, jer nam ništa neće nedostajati, uživaćemo u sebi samima.

Kada govorim o mestu mira, ne mislim o njemu samo kao figurativnom pojmu, vec o gradu, mestu, državi u kojom smo oduvek želeli da živimo. Ukoliko postoji mogućnost odlaska u najvažnijem trenutku našeg postojanja, na mesto o kome smo oduvek sanjali, treba je iskoristiti. Ako, pak, ne postoji, treba je stvoriti.

Predeli su oduvek bili važni za čoveka. Krojili su najbolje godine života; svaki za sebe priča drugu priču i vezuju osobe putem osećanja zauvek za svoje ulice i gradske kutke. Mogućnost da nam grad, za koji smo mislili da je mesto naših snova, donese razočaranje lebdi u sferi realnosti, ali nikako ne smemo biti ljuti ako se to dogodi, jer smo možda previše očekivali. Takođe, ne smemo gubiti nadu da na svetu postoji mesto koje će ga zameniti i pružiti nam dugotraženi mir. Potrebno je lutati, i nastaviti tražiti... Reći ćete da je ovo neozbiljan, iracionalan savet, zbog kog, ako ga prihvatimo, postajemo vagabundo. Pogrešno mislite. U traženju i lutanju ne smemo zanemariti ostale nama važne stvari – karijeru, stvaranje porodice... ili nesto drugo sta god to bilo – potreba je naći mir, ali umeće je stvoriti ravnotežu između traženja i ostalih stvari koje su deo naše sreće. Važno je znati šta želimo, i da ka tome težimo. Upravo je to znanje deo početka putovanja ka miru.

Ako želite da posedujete sreću, ne plašite se krenuti u njeno osvajanje. Nije ludost napustiti sigurnost ako ona nije deo nje. Ludost je nastaviti živeti u bezličnoj monotoniji sa pritajnim bolom koji povremeno izvire na površinu. Ludost je nemati želje, i ne potruditi se imati ih, a ako su prisutne nije ludost slediti ih, čak ni kada su nedostižne. Nije ludost voleti, ali je ludost predati se ljubavi zaboravljajući sebe. Ludost je odreći se stvaranja svoje sreće, jer ona zaista jeste samo u našim rukama. Sve može biti oduzeto i izgubljeno sem želje da nam bude bolje, a dobro smo kada smo srećni.

Sledite sreću samo vama znanu, i na kraju ovog sramnog života, dok bude odlazio iz Vas s mišlju da je još jednog jadnika pojeo iznutra, moći ćete sa osmehom da mu kažete: ’’Tornjaj se! Nisi mi mogao ništa, ipak sam bio srećan.’’. Imate pravo da želite mnogo, ali jedina želja koja zavisi samo od Vas je želja da budete srećni, zato budite srećni.