Ova moja tuga

Ova moja tuga nije moja tuga. Drugi su mi je dodelili, poklonili. Udelili kao kakvom prosjaku. Možda jer to i jesam – prosjak emocija. Od emocija živim.

 

Ta moja tuga, kao što rekoh, nije moja tuga, niti je od mene nastala. Dali su mi je i sada ne znam šta ću sa njom.

Da se smejem – svakako mogu, ali smeh neće oterati tugu.

Da plačem – i to mogu, ali ne želim da plačem.

Možda je rešenje da tugu vratim nazad, kao kakvu pocepanu knjigu, umrljanu haljinu...ali kazaše mi da to ne mogu, ne ide tako...

...Jer... 

Kada jednom dobiješ tugu, ostaje kod tebe zauvek. Zauvek je sa tobom. Uz tebe. U tebi. I kada se smeješ. I kada ljubiš. I kada plešeš. Tuga je takva – ako jednom poseti, nikada više ne odlazi.

Umetnost stradanja

Koliko ti još treba snage za te trzaje srca?

Koliko li ti još treba mira za lepe snove?

Nemoj da se foliraš, pa ti voliš te košmare. Oni su dokaz tvojih osećanja.

Kada si se noćas u znoju, preplašena probudila, umirio te je moj zagrljaj.

Zagrljaj koji si zamislila. Osetila. Volela.

Koliko ti treba dana da se odmoriš?

Vina da se provedeš?

Koliko ti treba svega da bi rekla da je dovoljno, dosta, da ti ne treba više?!

Ti si mala nezasita ljubavi, lepote, slobode i patnje!

Nezasita 22. juna. Nezasita sanjarenja!

Ti si jedna ranjiva budalica!

Eto to si ti.

Prestani da okrećeš život naopačke. Ne preturaj više po rečima koje su ti mrske.

Ne gledaj one koji pate, jer ničija patnja nije tvoja patnja. Uostalom, kako si sigurna da oni istinski pate?!

Naivni mali stvore!

Lažeš ti mene malo. Glumiš da ti je stalo do drugih, a gledaš samo sebe.

Tupi bol osećaš –  kažeš mi da ti tako ojačava duša.

Malo pomalo... hop! –  prešla si na neku drugu stranu.

Ne zadržavaš se nigde, pričaš priče kojih se nećes sećati.

Daješ značaja trenutku, a trenutak ne čuvaš.

Ti si nesigurna i ne treba se u tebe uzdati.

Tvoja ljubav nije bezuslovna. Ne treba te zavoleti, jer brzo prestaneš da voliš.

Beži od mene! Beži jer nisam taj koji će te spasiti...

 ...od tvoje umetnosti stradanja!

Biti odrastao

Neprestano hodam na granici mašte i realnosti. Tražim svoje mesto koje, još uvek, ne uspevam da pronađem. Blebećem u prazno, blebećem ono što želim i volim, blebećem i blenem u plafon. Čekam taj datum, kao svaki drugi do sada. Znam da ni on neće doneti prestanak hoda po čudnovatoj liniji, toj liniji koja deli moju maštu od moje realnosti, ali ga ipak čekam. Budim se u paklu voljenog leta, budim se u bolu nekog dela tela, dane provodim u lutanju kroz sećanja, misli i osećanja. Odlazim od jednog do drugog kraja mog životnog puta, tako shvatam da sam ih nemilice čerupala i kalemila stvorivši mnoštvo čiju svrhu više ne poznajem. Ubijaju me misli rođene pre par meseci, pitam se hoće li nekada proći. Neću im dati da mi oblikuju život, ali da li će nekada proći?! Još uvek nekad zaplačem, a zapravo mi je  potrebno da ispustim vrisak, takav vrisak koji će očistiti svu patnju i užas onoga što su mi nametnuli da sažvaćem, progutam i svarim. Reči i postupci nisu loša hrana koja se svari, i čiji se ukus, ako imaš sreće, vremenom zaboravi. Reči i postupci su život, a život se preživi i nekako prihvati vremenom, ali nikad ne prestaje ukus koji je nagonio na muku. Vraćaju se sećanja, vraćaju se saslušane i izrečene reči, vraćaju se prokleta saznanja, i mada znam da je istina potrebna i jedina važna, ipak je proklinjem. I tako, umesto da opsujem, zaplačem, jer više ne znam koga i šta da psujem, više ne znam koga da krivim što mi je skratio blistava krila, sada kopam po nekom blatu, šetam po mulju, čekajući taj dan kada ću pevati Suncu. Čekam taj dan, kao što sam čekala onaj pre toga, kao što sam čekala odlaske, kao što sam čekala da prestane bol,  kao što sam čekala njega, kao što sam čekala svako leto...a zapravo sam čekala samo sebe. Dočekala sam sebe, ali to nije dovoljno. Nije dovoljno jer i dalje šetam između mašte i realnosti.

Bajka o superherojima

Pre nekoliko dana sam u prolazu čula jednu pesmu. Iako, ta pesma nije  jedna od onih pesama, vratila me je svim onim pesmama, svim onim trenucima, svim onim zalascima i rađanjima sunca. Vratila me je nekom prošlom vremenu koje sam izbola do smrti i tako učinila da nestane. Nije do prošlog vremena, niti je do sećanja koja su tokom njega nastajala ono što rastužuje. Tugu donosi to što se isto, niti približno slično, nikada više neće osetiti. Tuga je to što više ne volim ljude koje sam volela. Ako bih rekla da mi nedostaje vreme, ali ne i ljudi koji su to vreme činili, da li zavaram samu sebe, lažno tešim, ili je zaista tako? Pitam se da li može da mi fali neko ko nije mogao da opstane u mom životu... Ne, nije to ono što rastužuje, sigurna sam da nije. 

Tog dana sam poslušala mnogo drugih onih pesama. Otvorila previše onih fotografija. Ležala zatvorenih očiju na leđima, dok su se sećanja odmotavala i razmotavala vraćajući me natrag potisnutom delu života. Čula sam zaboravljeni glas, onaj koji nije poslao poruku od dve reči mesec dana ranije. Želela sam da popijem Zaječarsko uz sladoled i još nešto, na terasi, dok dan nestaje, a noć donosi krila kojima letimo. Nisam to učinila jer terasu još uvek nisam sredila, a otkad je nastupilo novo vreme mog života, noći provodim u snu. Neizrecivo su mi falili ti mali rituali, ali nisam zaplakala, kao ni mesec dana pre toga jer poruka nije stigla. A onda sam počela da sanjam, gotovo haluciniram, svetlo na displeju, imena koja me zovu, inicijale koji šalju poruku. Ni tada nisam zaplakala. Ovako pisanje neće dovesti do otkrivanja da sam plakala, jer više nisam plačljivica. A danas nisam ni tužna.

Nije istina da smo satkani od sećanja, pesama, fotografija, veselih osmeha podeljenih sa drugima. To je ono što nas preplavljuje, prelazi po nama da bi postalo mapa kojom volimo i patimo. Ali to nismo mi, niti su drugi ono što nas čini. Ono što smo zaista je ono osnovno, sakriveno, ono koje čini izbore. Ono što neke pesme čuje, a pored nekih samo prođe. Naše istinsko biće je samo naše, jedino od nas sačinjeno, svi drugi i sve drugo su naš plašt ili naš oklop.  I baš zato što možemo da postanemo superheroji ili zatvorenici, odbacujemo vreme za kojim posle čeznemo. Zato što smo povređeni vadimo ljude iz srca. Kada nismo mi, bežimo dalje ka novom i onome što dolazi praveći novi plašt ili oklop. Te tako, nolstagija, tuga ili svaki dugi đavo nekog prošlog vremena, nije ono što mi jesmo i za čim čeznemo, to je samo jedna uloga koju smo igrali i koju smo, ipak, voleli.

Zbog toga više nisam tužna, jer nisam ono što je bilo –  prošlo vreme sačinjeno od drugih. Ono sam  što mi je dato od mene same. Ono što sam osetila prema drugima, prema njemu, prema pivu, sladoledu, svakoj pesmi. To je moj izbor. Birala sam ga dok je bilo lepo, volela sam dok je bio plašt. Birala sam, kao što sada biram da poštujem to vreme, nekad sa tugom, ali uvek sa znanjem da sve to, ipak, ne čini ono što u biti jesam. Biram neku drugu bajku. Onu bajku gde sam uvek ja, okružena superherojima, a ne onu bajku u kojoj se veštica pojavljuje i mog superheroja odvodi od mene.