Bajka o superherojima

Pre nekoliko dana sam u prolazu čula jednu pesmu. Iako, ta pesma nije  jedna od onih pesama, vratila me je svim onim pesmama, svim onim trenucima, svim onim zalascima i rađanjima sunca. Vratila me je nekom prošlom vremenu koje sam izbola do smrti i tako učinila da nestane. Nije do prošlog vremena, niti je do sećanja koja su tokom njega nastajala ono što rastužuje. Tugu donosi to što se isto, niti približno slično, nikada više neće osetiti. Tuga je to što više ne volim ljude koje sam volela. Ako bih rekla da mi nedostaje vreme, ali ne i ljudi koji su to vreme činili, da li zavaram samu sebe, lažno tešim, ili je zaista tako? Pitam se da li može da mi fali neko ko nije mogao da opstane u mom životu... Ne, nije to ono što rastužuje, sigurna sam da nije. 

Tog dana sam poslušala mnogo drugih onih pesama. Otvorila previše onih fotografija. Ležala zatvorenih očiju na leđima, dok su se sećanja odmotavala i razmotavala vraćajući me natrag potisnutom delu života. Čula sam zaboravljeni glas, onaj koji nije poslao poruku od dve reči mesec dana ranije. Želela sam da popijem Zaječarsko uz sladoled i još nešto, na terasi, dok dan nestaje, a noć donosi krila kojima letimo. Nisam to učinila jer terasu još uvek nisam sredila, a otkad je nastupilo novo vreme mog života, noći provodim u snu. Neizrecivo su mi falili ti mali rituali, ali nisam zaplakala, kao ni mesec dana pre toga jer poruka nije stigla. A onda sam počela da sanjam, gotovo haluciniram, svetlo na displeju, imena koja me zovu, inicijale koji šalju poruku. Ni tada nisam zaplakala. Ovako pisanje neće dovesti do otkrivanja da sam plakala, jer više nisam plačljivica. A danas nisam ni tužna.

Nije istina da smo satkani od sećanja, pesama, fotografija, veselih osmeha podeljenih sa drugima. To je ono što nas preplavljuje, prelazi po nama da bi postalo mapa kojom volimo i patimo. Ali to nismo mi, niti su drugi ono što nas čini. Ono što smo zaista je ono osnovno, sakriveno, ono koje čini izbore. Ono što neke pesme čuje, a pored nekih samo prođe. Naše istinsko biće je samo naše, jedino od nas sačinjeno, svi drugi i sve drugo su naš plašt ili naš oklop.  I baš zato što možemo da postanemo superheroji ili zatvorenici, odbacujemo vreme za kojim posle čeznemo. Zato što smo povređeni vadimo ljude iz srca. Kada nismo mi, bežimo dalje ka novom i onome što dolazi praveći novi plašt ili oklop. Te tako, nolstagija, tuga ili svaki dugi đavo nekog prošlog vremena, nije ono što mi jesmo i za čim čeznemo, to je samo jedna uloga koju smo igrali i koju smo, ipak, voleli.

Zbog toga više nisam tužna, jer nisam ono što je bilo –  prošlo vreme sačinjeno od drugih. Ono sam  što mi je dato od mene same. Ono što sam osetila prema drugima, prema njemu, prema pivu, sladoledu, svakoj pesmi. To je moj izbor. Birala sam ga dok je bilo lepo, volela sam dok je bio plašt. Birala sam, kao što sada biram da poštujem to vreme, nekad sa tugom, ali uvek sa znanjem da sve to, ipak, ne čini ono što u biti jesam. Biram neku drugu bajku. Onu bajku gde sam uvek ja, okružena superherojima, a ne onu bajku u kojoj se veštica pojavljuje i mog superheroja odvodi od mene.