Javier Marías - ''El hombre sentimental'' (''Sentimentalni čovek'')

''Ja ne želim da umrem kao neki idiot, a s obzirom da ću jednog dana ionako morati da umrem, više od svega želim da, da dok još mogu, brinem o jedinoj stvari koja je izvesna i nepromenljiva, više od svega želim da brinem o formi svoje smrti jer forma ipak nije tako izvesna i nepromenljiva.O formi svoje smrti treba da brinemo, a da bismo brinuli o njoj treba da brinemo o svom životu, jer jedino on, koji sam po sebi ne znači ništa kad prestane i kad nestane, može na kraju da nam pokaže da li umiremo kao neki idiot, ili umiremo na prihvatljiv način. Ti si moj život i moja ljubav i jedini život za koji znam, i zato što si ti moj život ne želim pored sebe nikog drugog osim tebe kada umrem. Ali ne želim da se iznenada pojaviš kraj moje samrtničke postelje, kad saznaš da umirem, niti da dođeš na moju sahranu da me ispratiš kad više ne budem mogao da te vidim niti da osetim tvoj miris niti da poljubim tvoje lice, pa čak ni da poželis ili zatražiš da provedeš sa mnom poslednje godine mog života, zato što smo proživeli svoje žalosne i odvojene živote, ono što je bilo moj život, a da bi to bila ti potrebno je da budeš sa mnom od sada pa sve do tog mog poslednjeg časa. Ne bih mogao da podnesem da u tom času ti budeš samo sećanje i da budeš izmešana, i da pripadaš nekom dalekom i zaboravljenom vremenu koje je naše čisto sadašnje vreme, jer su sećanja i daleko vreme i izmešanost nešto što najviše mrzim i što sam se oduvek trudio da poreknem i potisnem, i sahranim onako kako nastaju, čim svaka značajna i uzvišena sadašnjost počne da prolazi i da postaje prošlost, ili je pobedi nešto što ne znam kako da nazovem osim njena vlastita, nestrpljiva budućnost ili njena nesadašnjost. Zato ne smeš sada da odeš, jer ako sada odeš oduzećeš mi ne samo moj život i moju ljubav i jedini život za koji znam, već i formu moje smrti koju sam izabrao.''

RASPRAVA O ZLOBI

"Đavo, ipak, nema rogove."

Rekla je u trenucima svog bola, dok je pokušavala da napravi dimnu kamuflažu ravnodušnosti da su svi ljudi u nekim trenucima zli. Da se u svima nama krije zloba koja uništava svog potčinjenog davaoca tela, i koja uništava sva druga tela oko njenog vlasništva. Nasmejala se, ona nije shvatala tada da nije zla, već povređena i očajna, da traži svaki mali deo nade kako bi nastavila dalje. Tražila je snagu, a svoju slabost je nazivala zlobom. Moram priznati, bila je dobra glumica. Krila je suze, krila je svaki trzaj već umrlog srca.

Dok sam je tada slušala nisam samo razmišljala o emotivnom haosu koji se duboko u njoj odvija i širi svakim dahom sve više, već i o tome, da li su zaista svi ljudi u nekom trenutku svog života zli.

Svaka osoba, čak i ona plemenita, dobra, uzorna, pokorna, u jednom trenutku svog života postaje zla. Zla prema koristoljubivcu, uživaocu njene dobrote, ukrotiltelju jer joj oduzima slobodu samo njoj znanu, slobodu njenih osećanja. Osećaj zlobe radi zaštite od dalje patnje, osećaj zlobe zbog povratka samopouzdanja. Osećaj straha, osećaj otuđenosti, i osećaj žaljenja za oduzetim. To je bilo u njenom srcu. Međutim, nije iz zlobe likovala nad nesrećom svoj neprijatelja, već zbog beznađa u kom se našla. Postoji razlika između zlobe i sujete. Ona čak nije bila ni sujetna, već samo zarobljena u kavezu svojih osećanja.

Ali šta je se dešava kada osvaja prava, iskonska Zloba, koja tera na najveće grehe i zlodela? Da li postoji tok događaja koji njoj prethodi? Ta najgora saputnica, koja tera da joj budemo najverniji družbenik, postoji uvek u nama, ali je pitanje da li će ostati uspavana ili se poput zveri podići i od najmanjeg harmoničnog prizora napraviti divljinu bez koje ne može, kao što rodoljub ne može bez svoje domovine. Divljina je njen dom, tama je njeno skrovište, suze su njena voda, patnja je njena hrana, osveta je njen izgovor.

Preti nam svima, ali napada samo moralne slabiće. Odlično poznaje neprijatelje, njihove karaktere, njihove umove, i najdublje i najskrivenije namere. To je njena prednost nad njima. Kada ih dobro upozna, nije joj teško da ih potčini sebi, uništi ih i ponizi do nivoa najsitnije hulje, a zatim se kao najveći sadista hrani stradanjima njihovih duša, sve dok ih ne odvede u smrt.

Često, na veliku sreću čovečanstva - koje se nažalost svih, teško može potpuno očistiti od nje i zauvek opametiti – ne uspeva u svima da se probudi, upoznavši ih, povlači se, jer pametno vodi ratove, ona ne voli da gubi sve bitke, te je siguran igrač. A količina dobrog još uvek je rasuta svuda, tako je bilo, i tako će ostati, a Zloba napada svakog trena, iako zna da rat neće osvojiti, ponosna ostaje na nogama skrivena u svima... Čovečanstvo treba da se opameti, i izbije moralom klicu Zlobe iz sebe. Da li je to moguće? Ne, ali volim kontradiktornost, stoga verujem u nemoguće. Verujem da će se jednog dana rađati ljudi bez Zlobe u sebi, da će se gledati očima ljubavi i nežnosti, i da će svako naći mesto koje će nazvati svojim rajem.

( Za jednu od onih ''za ceo život'' koja mi je bila inspiracija. )