''Ja ne želim da umrem kao neki idiot, a s obzirom da ću jednog dana ionako morati da umrem, više od svega želim da, da dok još mogu, brinem o jedinoj stvari koja je izvesna i nepromenljiva, više od svega želim da brinem o formi svoje smrti jer forma ipak nije tako izvesna i nepromenljiva.O formi svoje smrti treba da brinemo, a da bismo brinuli o njoj treba da brinemo o svom životu, jer jedino on, koji sam po sebi ne znači ništa kad prestane i kad nestane, može na kraju da nam pokaže da li umiremo kao neki idiot, ili umiremo na prihvatljiv način. Ti si moj život i moja ljubav i jedini život za koji znam, i zato što si ti moj život ne želim pored sebe nikog drugog osim tebe kada umrem. Ali ne želim da se iznenada pojaviš kraj moje samrtničke postelje, kad saznaš da umirem, niti da dođeš na moju sahranu da me ispratiš kad više ne budem mogao da te vidim niti da osetim tvoj miris niti da poljubim tvoje lice, pa čak ni da poželis ili zatražiš da provedeš sa mnom poslednje godine mog života, zato što smo proživeli svoje žalosne i odvojene živote, ono što je bilo moj život, a da bi to bila ti potrebno je da budeš sa mnom od sada pa sve do tog mog poslednjeg časa. Ne bih mogao da podnesem da u tom času ti budeš samo sećanje i da budeš izmešana, i da pripadaš nekom dalekom i zaboravljenom vremenu koje je naše čisto sadašnje vreme, jer su sećanja i daleko vreme i izmešanost nešto što najviše mrzim i što sam se oduvek trudio da poreknem i potisnem, i sahranim onako kako nastaju, čim svaka značajna i uzvišena sadašnjost počne da prolazi i da postaje prošlost, ili je pobedi nešto što ne znam kako da nazovem osim njena vlastita, nestrpljiva budućnost ili njena nesadašnjost. Zato ne smeš sada da odeš, jer ako sada odeš oduzećeš mi ne samo moj život i moju ljubav i jedini život za koji znam, već i formu moje smrti koju sam izabrao.''
Нема коментара:
Постави коментар