Moje pismo Njemu

Tatjana je pismo započela rečima „Pišem Vam, šta bih znala bolje?“. Ja ću svoje započeti željom.

Želim ti mir i spokoj kada odem. Odlazim da bih napustila sve. Napustila ovaj grad, ovu zemlju, ove ljude i svoj život. Odlazim da bih živela. Dakako da te volim. I neću ti najlepše reči nežnosti pisati, jer sam ih već pregršt napisala i izrekla. Ti si bistar dečak i sve razumeš, te ne moram ništa da ti objašnjavam.

Toliko te volim da me nekada pogodi djavo Dilema, pa se zapitam da li je to ljubav? Negiram je. Onda negiram sebe. Negiram ceo svoj svet negirajući tebe. Smešno je koliko umanjujem značaj tvog postojanja u mom životu, jer je istina da nisi morao da postaneš deo njega, ali ja sam te izabrala. A sada biram nešto drugo, biram svoj život. Volela sam te, volim te i uvek ću te voleti. To je kliše rečenica koju ljubavnici  izgovaraju u svojim naivnim ekstazama. Ali ja te volim u svakom vremenu. Voleću te uvek i svuda. Toliko te volim da mi suze naviru od sreće, jer volim. Ne jer volim tebe, već jer volim. A ne bih mogla da volim nekoga ko nije kao ti. I pronašla sam u tebi ono što želim da volim, ti si tu, niotkuda došao i doneo ljubav i sreću. Zbog tebe se ne plašim sreće, ali je želim potpunu.

Istina je da sam sebično đubre.

Ja te volim sebično i priznajem to. Sebično u odnosu na sebe. Razumi da je to jer se plašim. Katkad sam toliko preplašena zbog težine ovih emocija, značaja ove ljubavi. Katkad te mrzim jer si mi često bitniji od mene same. A to je nedopustivo. Ti si ti, i ja sam ja. Volim te. Ali... da li uopšte postoji romantična ljubav? Na koji način te volim i da li ću te kroz nekoliko godina voleti? Da li ću te svakog dana iznova birati za svoju ljubav? Romantičnu ljubav? To ne mogu znati, a ne možeš ni ti. Budimo iskreni! Jesmo li srećni zapravo? Kada jedno daje više, a drugo brine više o sebi. Toliko sam egoista da sam i dalje u ovom svetu JA, ne MI. Zato odlazim. Tamo gde ću biti potpuno JA, budući da se ovde gušim. I to znaš, o, kako znaš. Primećuješ sve, bistrice! Samo se praviš, i to me ubija! Ljuti me što se praviš blesav! I zbog toga odlazim.

Izgubila sam nit. Svoju nit. U svemu. I prema svemu. Nit o nama, nit o životu, nit ka tebi. Naučio si me da pišem, mislim i osećam. Da istinski budem i verujem. Nikada ne bih mogla ovako da pišem da te nisam volela. Ali nikada ne bih ni upoznala sebe da te nisam toliko volela i bila toliko voljena. Oh, kako sam te volela, ti prevrtljivče. Divno biće moga života. Milo biće moga srca.

Besna sam! Ne mogu osetiti krivicu jer želim sreću, ali sam besna što odlazim od svega, odlazim od tebe, a istinskog razloga nema. Ne daješ povoda. A ipak, odlazim.

Sve je ovo tako glupavo. Ovo je najglupavije pismo ikada napisano. Hah, a započela sam ga pominjanjem Tatjane i Onjegina. Koje nepoštovanje! Sramim se. Sramim se nepoštovanja prema Tatjaninom pismu, a ne sramim se ubijanja tebe?! Ali, ne sramim se. Ne sramim se što te ubijam.

Odlazim tamo gde želim u duhu sebičnosti. Ostavljam te samog. I želim ti...

Želim ti da nikada ne prestaneš da me voliš.

Želim ti da me voliš svakog trena sve jače.

Želim ti da zauvek patiš za mnom.

Želim ti da umireš od tuge dok sam ja opijena srećom.

Želim ti to kao kaznu jer te ovoliko volim

Los sueños de los muertos

Izusti: „Snovi su za lakoverne.“ Odgovorih mu da su snovi za one koji više ne žele da osećaju. Za one koji zaboravljaju, koji više ne veruju, koji menjaju sebe i svoj život. Snovi su za povređene. Za očajnike. Snovi su podsetnik i karta povratka nazad u pakao istine – najskrivenijh želja. Zbog njih ponovo dodirneš zaboravljenu kožu, čuješ voljeni glas, osetiš tako intezivno miris tela koji vadiš iz svakog dela svog bića. Oni su podsetnik, podsetnik smrti. Snovi nisu život, jer one koji ne podsećaju i ne plaše, ne osećaš toliko dugo, zaborave se odmah. Ali ove, ove nemilosrdne kidače srca, razdirače duše, osećaš, često dovoljno dugo da se sve vrati, pa moraš sve ponovo, ispočetka. A on će na to da ne voli snove. Istina je da ih ne volim ni ja, ali mu tu istinu prećutah.

Ljubavni trenutak

Odbijam tvoj poljubac, ne jer ga ne želim. Odbijam ga, jer ako bih uzvratila, poželela bih da ga imam i sutra, i dan nakon sutra, i narednog dana, čak i onog dana koji dolazi nakon narednog dana...i svakog dana naših života. Poželela bih život prepun nežnosti tvojih poljubaca.

Odbijam tvoj zagrljaj, ne jer mi nije potreban. Potreban mi je mnogo jedan zagrljaj. Potrebno mi je sklonište od čamotinje, i želim da sagradim to sklonište od nečijih ruku, tvojih ruku. Želim da osetim tvoj miris i dodir...tvoju kožu.

Odbijam tvoj dodir, ne jer mi nije drag. Odbijam ga jer bih se tada od osećanja koja postoje u mojoj srži, naježila toliko da bi mi zubi cvokotali do mere komičnosti. A ne želim da budem komična.

Odbijam tvoj pogled, ne jer nije najlepši pogled koje su moje oči upoznale. Odbijam ga, jer ako me pogledaš, želeću da nikad ne prestaneš da me gledaš.

Najzad, odbijam tebe, jer ako te sad prihvatim, želeću da budeš kraj mene do kraja mog života, a ljubljeno biće se ne sme osuditi na nešto takvo kao što je večnost pokraj nekoga.

Obraćanje Tristanu

Mislima prolazim kroz sve predele

koje je moje oko videlo,

i one koje će tek videti...

Toliko lepote u tako malom oku.

Toliko tuge u tako maloj duši.

„Toliko ljubavi u tako malom srcu.“

Ogromno ljubavi. Neizreciva ljubav.

Misliš li da si rođen pod srećnom zvezdom ako te neko toliko voli? Ne, najmiliji, nisi. Srećna zvezda je najveća podvala iluzije. Još uvek ne znam šta je sreća i gde se nalazi. I kakva je uopšte ta reč sreća?! Sramim se što na ovo pitanje ne mogu da ti odgovorim. Verovatno da je ona sazdana od delova naših želja. Nestabilna je kao i ukroćeni umovi. Ukroti nestabilnost svog uma, ali ne i svoje misli!

Jutros sam udahnula spokoj i radost.

Udisala sam mir.

Stavila sam ruku na srce

Da bih razgovarala sa njim

Osetila sam otkucaje;

Dakle, živa sam.

I na pravom sam putu.

Onda sam letela kroz

uspomene i sećanja

Neuspeh! Nema ih.

Nisu me dotakle.

Duboko sam disala

Dok mi je šaka pulsirala

sjedinjavajući se sa otkucajima srca

Postala je njegov nastavak.

Zamisli to!

Šaka nastavak srca

Šaka kojom sada ispisujem ove redove

Srce je dobilo jos jedan oblik

Moje srce koje ratuje

na svim frontovima

A tako spokojno kuca

Spokojno sanjam

Spokojno dišem

Spokojno osećam

Spokoj...

Zov mira

Strahujem da je ovo pisanje prazno. Zapravo, uverena sam da je neprecizno da se kosi sa svim literarnim zakonitostima. Ali...

Pišem da bih ti pisala.

Volim da bih te volela.

I sanjam da bih o tebi sanjala.

Ja, egoistični, narcisoidni, šizofreničar

Ne zaboravite da pomognete ugroženima, na bilo koji način shodno svojim mogućnostima.

Jako mi žao i osećam neizmernu tugu što pišem jedan tekst, sa namerom da ga pročitaju svi moji fejsbuk prijatelji. Pre svega želim da naglasim par stvari:

1.       Ja nisam uticajni bloger, ili kako se već kaže, jer ja ne pišem za i zbog bloga, ja pišem zbog sebe, jer sam sebični smrad.

2.       Dalje, ja nisam uticajni bloger jer moj blog ne čitaju mnogi, nije zanimljiv i, uglavnom, se svodi na moje stvari, koje govore o mojoj sebičnosti.

3.       Nisam nimalo ironična kada ovo pišem jer je tako.

4.       Najzad, želim da kažem da OVAJ POST OBJAVLJUJEM PRVI I JEDINI PUT U NADI I ŽELJI DA ĆE GA SVI ŠEROVATI, PRIČATI O NJEMU I CITIRATI GA. Iz više razloga, a prvi je: kako je ko zaslužio, tako će mu biti. (pritom ne mislim na poplave!!!)

Prevelika tuga koju osećam poslednjih dana nije tema mog pisanja, jer ne želim da budem kao oni koje pljujem, a najzad jer je više ne osećam. Ono što osećam je bes, ogroman bes.

Taj bes je nastao iz više razloga. Iz svih događaja u mojoj jadnoj državi, iz svih posmatranja zamagljenih umova, iz svih razočaranja u čoveka i svih prizora nedostojnih mojih principa. Shvatite ovo na pravi način, a taj način je sledeći... Budući da sam večeras dobila analizu svojih tekstova, nazvanih kolumni, sa kojom se slažem, shvatam da sam jedno egoistično, šizofrenično đubre. I jesam takva. Želim da se izvinim što ću to i ostati iz više razloga. Slede argumenti.

Za sve ove godine svog mladog života, upoznala sam mnogo ljudi koji su me povredili i razočarali na razne načine. Kao i svi, videla mnoge strašne prizore, međutim ja sam njima posvetila svoju omiljenu aktivnost – razmišljanje. Te shvatih da postoje ljudi koji nisu prijatelji, sa kojima mogu popiti vino, ali nisu to, nisu prijatelji. Oni koji koriste iskrene emocije, koje mogu pogledati, a ne osetiti ništa. Oni koji zbijaju šale i glume urbanost, a zapravo su bledi prikazi. Svi oni koji mi ne prijaju, jer se kose sa mojim mišljenjem i principima. Ja imam principe i svoje mišljenje, i nemam problem da to iskažem, samo se trudim da unapredim svoju mudrost i znam kome treba šta da kažem. I ovo pišem radi prezentovanja svog bića. I jer sam narcis koji želi da dokaže da vi nikada nećete biti kao ja. Znate ono...niko, nikad, kao ja!

Jer sam ja pažljivo slušala na času lekcije kao što je bila ona iz srpskog kada smo radili Radoja Domanovića i „Vođu“ i jer sam svesna svog neznanja i stidim ga se, te težim njegovom smanjenju. I da jer sam čovek, premda sam se uplašila da to nisam, a onda je došla ova nesreća. I jer mi je muka zbog svih vas ološa, podvlačim ološa, i jer me za ovu namučenu, a ipak divnu zemlju, vezuje jedva deset osoba. Moja kuća će uvek biti gde jeste, neće pobeći, jer materijalno ne beži, jer, u biti, i ne postoji, ali nestaju iluzije o ljudima, a onda i uspomene. Zbog svega toga, pišem još jedan u nizu narcisoidnih i šizofreničnih tekstova...

DA!!! Želim da odem da odem iz ovog pakla što državnog, što ljudskog, ovog pakla dvoličnosti i isfoliranih, n-ličnih i odvratnih ljudi koji je ne znaju gde im je mesto. Da, želim da odem tamo gde je bolje, gde ima više razumevanja, gde je UČENJE I OBRAZOVANIJE i gde je razumnije. Tamo gde neću biti luda i šizofrenična jer ću se pridržavati svojih principa i načela, koji su me konačno potpuno obuzeli. Tamo gde ću moći svoj razum da otvorim bez straha. Ja ne pišem svoj blog zbog drugih, već zbog sebe, jer ne mislim da ga neko i čita. Ja ne čitam Ničea zbog drugih već zbog sebe. I ne čekam jedva časove engleskog jezika jer oskudevam znanjem istog, zbog drugih, već zbog sebe. I zbog svega toga što je ovde sve tako kako jeste, i što ste svi takvi (ČAST IZUZECIMA!) ovde, i što sam vas takve spoznala, rađaću male katolike nekome ko ume, hoće i želi da RAZUME, a samim tim i voli.

Laku noć Srbijo, dobra i slepa mi bila!