Sedela sam u zadimnjenom uglu onog tako prljavog lokala i pila svoje piće, više se ne sećam kakav ukus sam osećala u ustima, jer sam već previše popila da bih razlikovala jedno od drugog ili trećeg, kada mi je na um pala ta misao. Protresoh glavom, da odagnam te čudne misli koje nikako ne idu uz moju antifeminističku stranu, ali ipak mašta me vukla sve dalje i dalje u svoje, mogu reći, nevino, detinjasto, devičansko poreklo. Nasmejah se, devičansko? Naravno, devojčice su device.
Maštenjem stigoh na početak svega – igru koja budi prve ženske pokrete i razmišljanja u tim malim glavicama načičkanim šnalama. Barbike... Postojala je samo jedna ’’Barbie Girl’’ koju sam volela. Bila je prelepa, srazmerno građena, sa divnom kosom koja se nikada nije mogla ućebati kao što je bio slučaj sa svim ostalim. Ali ono što mi se na njoj najviše dopadalo je bio njen dugi vrat koji se prilikom jednog igranja smanjio usled slučajnog otkidanja njene glave. Kao da je taj trenutak simbolično predstvaljao njeno gubljenje pameti ( ili kako se kaže gubljenje glave ), jer sam je u svim kasnijim igrama stavljala u ulogu mučenice koja će do kraja svog postojanja kmečati za onim što nema i što nikada neće ni dobiti, nekako mi je uz njen izgled sjajno pristajala osobina neborbenosti. No, da pređem na suštinu svojih misli.
Jednog dana sam na poklon dobila Kena. Plastičnu lutku, savršenih telesnih proporcija, crnokosog sa sređenom frizurom, obučenog u belu majicu i uske farmerke koje su s namerom skrojene tako da naglašavaju njegovu muškost koja je u životu najslađa radost za muškarce, a istovremeno najgora nesreća za ženski rod. Njom oduzimaju naše nevine dane, bespovratno ih bacaju u zaborav, njom nam oduzimaju duševnu slobodu, a često i fizičku vezujući nas za svoja na trulež osuđena tela nama najvažnijim bićima, i pružaju nam bezdušne osećaje samo njima jasne.
U tom trenutku sam imala oko desetak Barbika koje su uživale u svom mirnom svetu, divnoj Barbie kućici, sa Babrbie bebom, i ja sam uzivala u igranju...sve do otvaranje kutije prekrivene ukrasnim papirom. Kao što rekoh, bio je to prvi muškarac od plastike kojeg su moje Barbike videle, materijalni prikaz princa iz priča koje sam im čitala iz Barbie stripova, nenadano muško u njihovoj kuci. Jedna je dobila muža, tri su dobile zeta, beba oca, ostale prijatelja.
Mnogi roditelji ženske dece greše pri kupovini stripova. Ćerkama bi mnogo više pomogli u spoznaji života čuveni dečački stripovi uz koje su njihovi očevi odrastali, od roze stripova koji govore o prvoklasnim džentlmenima, svetu lutki i plastičnim ljubavima. Zapravo, nikada nisam volela roze boju, zato sam jednom prilikom jedan Barbie strip ižvrljala crnim flomasterom, i nikada posle toga nisam osetila kajanje. Kajanje je loše, sputava važne životne odluke, odluke da popijemo tabletu protiv mučnine kojom ćemo završiti neprijatne trenutke koje nam stvaraju krivudavi putevi života. Zato se nikada nisam kajala posle donošenja odluke kojom sam skrenula sa krivudavog puta, kojim sam predugo isla, na pravi put mira i spokoja.
Prvi dani igranja sa došljakom u mom kutku igračaka su prolazili dobro i mirno, ali da bih nadomestila nedostatak muških hormona u njemu morala sam da mu dam nekoliko identiteta. Tek mi je posle dugo godina postalo jasno zašto se u manjem broju proizvode Kenovi od Barbika, blago privikavanje devojčica na odrasli život – da muškarcima nije dovoljna jedna ženska jedinka. I tako je moj novi predmet igranja postao plastika jednog oblika koja se odaziva na mnoga imena. Bio je veran momak svojim devojkama, imao ih je desetak, pričao je najdivnije priče, koje samo jedan muškarac može da priča, nastali su prvi kontakti, prve nežnosti... Vremenom su se svi karakteri koje sam mu dodelila, sva imena, stopila u jedno, u plastični kalup kojim je nastala nova osoba. Više nije postajalo mnogo muških imena u mom kutku za lutke, postojalo je samo jedno kog više ne mogu da se setim, sada bih ga nazvala Drkadžija.
Od princa iz priča postao je skot iz života svake devojke. Postao je neveran muž, zet koji je sa sestrama svoje žene, njenim drugaricama, neizlečivi nimfoman sa previsokim stepenom promiskuiteta, rasturač mirnog doma, ludak sa bolesnim pogledom na ljubav, sadista usta punih laži... postao je onaj koji neočekivano uđe u život na belom konju, a ode puzeći za kopitama posle hladnokrvnog ubistva svakog osećanja koje je jedna ona gajila tako nežno, hrabro i blesavo.
Shvativši koliko moje voljene lutke pate, nisam samo ugledala svoju sudbinu koju mi je moj seksualni pol predodredio, već i to da moja omiljena Barbika sa početka počinje da ludi, i gubi lepotu u svom očaju i bolu. To je bio trenutak kada sam igračku kojoj sam se neizmerno obradovala odložila na dnu kartonske kutije u uglu potkrovlja gde se i danas nalazi, i vratila mir u Barbie kućicu. Iako nikada nisam uspela da vratim onu staru nevinu, dečju sreću na lice svoje omiljene plastične lepotice, trenutak odlaska Kena je ujedno bio i prvi put kada sam, nekada dragu osobu, izbacila iz svog života, što sam činila i kasnije kada se više nema gde, niti kuda, i kada je to jedina racionalna odluka, proistekla iz mojih pogaženih osećanja, koja me može odvesti do konačnog i najvećeg životnog cilja i svega što on nosi sa sobom – sreće. U moje dečje razonode su polako ušli pravi muškarci, Betmen, komadant Mark, Konan, princ Valijant... ali je moja Barbika ostala jednako tužna, nije shvatila da su muškarci različiti, da postoje loši i dobri, a da bismo došli do onog pravog, moramo preći put kojim će nas voditi pogrešan držeći nam ruku sve dok je ne istrgnemo kada stignemo na raskrsnicu emocionalnog sazrevanja koja je predstavljena pogrešnim, krivim putem, i ispravnim, pravim putem.
Izlazeći iz lokala krenuh putem tog dobrog emocionalnog sazrevanja noseći novi sjaj u očima koji oslikava neko novo zadovoljstvo.
Za drugu Barbiku u mom životu.
