~ Ej, mala, šta radiš?
~ Umišljam da me voliš
~ Hehe...a kako se to umišlja?
~ Lepo. Osećam da me voliš. Umislim i zamislim tvoj pogled, izgubljen u mojim očima, koji povremeno potraži usne na mom licu. A kada ih pronađeš, jedva se obuzdaš da ih ne poljubiš. Naročito onda kada ih nehajno grizem - od nervoze, sreće, uzbuđenja, jer su ti mile.
~ Nastavi...
~ Ja te zapravo ubijam s predumišljajem. Moje oči. Moja koža od svile. Moje usne. Moj miris. Moja neposlušna kosa... Ubijaju te. Boriš se protiv njih, protiv sebe, protiv nas. Ta brba se odigrava između krajnosti. Koontinum tvoje ljubavi prema meni. Tvoja bipolarnost me zastrašuje, znaš li to? U jednom trenutku me čvrsto držiš da ti ne pobegnem, dok u sledećem trkom bežiš od mene. Te sada ne razaznajem jurimo li se, bežimo li, niti ko je brži.
~ Mala, luda si. Mnogo si luda! I neću te još uvek poljubiti!
