Okidači sa svih strana.
Ovde. Onde. Svuda. Tamo.
Jedan pukne.
Drugi me slomi.
Treći me histerično nasmeje.
Okidači mog života.
Okidači mog nezadovoljstva.
Sledeći put kada mi budete pričali o sreći,
Ujedite se za jezik da vam prokrvari!
Jer, ako to ne uradite sami, ja ću.
Sa zadovoljstvom.
Dvoje ljudi su dovoljni da jedna civilizacija
nastane. Adam i Eva su bili dovoljni da se mi stvorimo, ali nedovoljni da se
humano držimo. Kada bih ja stvarala svet, stvorila bih ga po svom nahođenju.
Koristeći umetničke čestice Kosmosa, crpeći energiju iz prijatnih stvari. Ovo
je priča o tome…
A, možda ova priča nije o svetu, ni o
ljudima, a naročito nije o ljubavi, kako se može u prvi mah učiniti, ovo je priča
o životu. Onom neizbežnom. Ovo je priča o tome da, koliko god bežali, od života
ne možemo pobeći. Svaki beg je neprirodan, i jedino je moguć ako smo sami. Ali oni
nisu bili sami…
Upoznali su se očima.
Dodirima su se voleli.
A ljubili su se rečima.
Zavoleli su se snovima.
I živeli su pesmama.
A onda su otišli.
Da stvaraju…
San,
Dan,
Noć,
Tristana.
Njih dvoje
su predstavnici srećne ljubavi. Lucidne sreće koja se retkima desi. Bili su
jednaki u svojim umovima i svojim srcima. Kada su dostigli granice uzvišenog
spajanja, nisu više bili on i ona, nego su postali oni. A kada su shvatili da
su se vezali večno, uhvaćeni u vrtlog emocija, verovanja, povezanosti koja je
neraskidiva, odlučili su da odu. Da sačuvaju njih, da se sačuvaju od sveta i
njegovih jedinki. Odabrali su svoju smrt, odabrali
su da umru na prihvatljiv način, da umru od ljubavi.
Bilo im
je potrebno da nađu skriveno mesto. Ono mesto gde će biti sami, nikada
pronađeni. Shvatate da im nije bilo teško da ga nađu, jer su jedno. Našli su ga…
udaljeno od najudaljenijeg pogleda. Izgubljeno od najizgubljenijeg blaga. Skriveno
od najskrivenije tajne. Pronašli su konačno mesto, pronašli su mir. Konačnost i
večnost.
Tu su
otpočeli novi život, živeli su svojim mislima i svojim osećanjima. Voleli su se
neprestano, pevali su svakim dahom, i plesali su svakim pokretom. Mogli su
danima da ćute pričajući mislima. Mogli su noćima da budu budni slikajući
zvezde željama. Verovali su u želje i bezbrižnost. Voleli su jedno drugo. Živeli
su za sadašnjost i istu budućnost.
A onda
je jednog dana stomak porastao i iz njega je nastalo malo stvorenje. Nazvali su
ga Tristan.
Tog dana se rodio Tristan.
Tristan
je bilo najvoljenije dete u Univerzumu. Svi svoju decu vole, ali oni su svoje
dete voleli najviše, jer mesto gde su se skrili nije remetilo roditeljsku
ljubav. Tristan je rastao u divno biće. Nazivali su ga princom, životom i
blesavim stvorom. Tristan nije spoznao plač i strah. Bio je hrabrost i
radost.
A oni
su bili mladi, srećni, izgubljeni…
Sve je
bilo u najboljem redu.
Sve…sem
zaborava na satelite. Te vražje naprave koje sve vide. Ispod površine Zemljine
kore, duboko u morskim vodama, i tamo gde nikako ne sme da se gleda…u njihov
svet.
Sateliti
opomene, sateliti donosioci života.
Povratak
nazad, sumorni povratak.
I sad
su tu. Kao i svi ostali, među nama. Vole se i ne vole kad prigusti. Vaspitavaju Tristana, Tristan
strada. Postaje degradirana čestica realnosti. Postaje čovek gubeći ono
pređašnje stvorenje.
Živote, hvala što svu svoju decu držiš pod
svojim okriljem. I što vraćaš izgubljene ovčice nazad u svoje stado.
