Odavno nisam pisala na ovakav
način. Odavno sam prestala da pišem tekstove ovog tipa, jer mi se činilo da u
njima neizbežno oktrivam previše o sebi. Nikako ne mogu da kažem da je moje
pisanje drugima nebitno, jer znam da određen broj ljudi čita svaki moj blog post,
a onda se u mom pisanju pronalaze, razumeju skrivene poruke, osećaju neke svoje
patnje, ljubavi, sreću... No, poslednjih godina moje nastojanje je pisanje pesama
o osećanjima, jer su osećanja ono što najviše volim, a ona koja posedujem – ono što najviše volim kod sebe.
Nebrojano puta sam pomenula
neka imena umetnika i ljudi, te je jasno da su oni velikim delom uticali na
građenje moje ličnosti, na njeno izražavanja, a iznad svega spoznavanje sebe. Da
li sam sebe upoznala potpuno? Nisam, niti ću ikada. Čovek sebe ne može
upoznati do kraja. Iskreno mislim da je to srećna okolnost. Sa nepunih dvadeset
i tri godine bila sam suočena sa prevelikom tugom. Onom tugom koje se rodila 15.
aprila 1993. godine rano ujutru, tačnije u 06:05. Dan i sat mog rođenja. U prethodnih
godinu i po dana je narasla i sada slažem svoj, rasut u vazduhu, život. Iako
uspevam u toj borbi, moja tuga i dalje ostaje, a budući da će uvek biti deo mog
bića, prihvatam je. Svesna sebe i sigurna u ono što jesam, govorim da sam
konstruktivno biće koje svoja osećanja proživljava na plemenit način. Najzad, šta
je plemenitije i lepše od okretanju ka umetnosti, ma koje vrste?
Po završetku osnovne škole, dok sam
spremala prijemni ispit za srednju školu, u kući kod svoje babe i dede, koja
sada predstavlja stecište tuge o kojoj govorim, pronašla sam disk sa dva filma
Pedra Almodovara. Cvet moje tajne i Živo meso. Luda za Španijom, odmah sam
počela da gledam Živo meso. Tada nisam ništa znala o Pedru Almodovaru, osim
onoga što je moglo da se pročita na omotu u kome se disk nalazio. Od sedmog
minuta filma, Pedro je postao deo mog života. Živo meso je bio moj prvi izbor
jer je radnja upućivala na ljubavnu priču, a Penelope Kruz je bila potpisana
kao glumica. Osećanje koje je Pedro tim filmom probudio u meni su bila izuzetna
i vrlo snažna. Od smeha i suza, preko potpunog oduševljenja, razumevanja
ljubomore, žena, ljubavi, besa, tuge, nepravde, voljenja, očaja, nesreće,
stradanja, ludila...do shvatanja da je čin vođenja ljubavi umetnost koja se
samo srcem stvara. Uz to je utisak ostavila i muzika koja prati radnju filma za koju je zaslužena Čavela Vargas.
Zaljubila sam se u um tog čoveka, njegovo srce i način na koji razume ljudska
osećanja, pre svega osećanja žena i njih same. Ubrzo sam odgledala sve fimove
koji su dostupni na piratskim sajtovima, a svaki novi sa nestrpljenjem čekala. Sada,
kao dobar poznavalac Pedra Almodovara, mogu da kažem da su crvena boja, majčinstvo
i, pre svega, tuga, okosnica svih filmskih priča koje je napisao i stvorio.
Pedro je tuga, Čavela Vargas je
tuga, svi drugi meni najdraži umetnici su tuga, moja duša je prepuna tuge...
Tuga i ljubav su osećanja koja najviše osećam i koje na različite načine volim.
Budući da je tako, moji izbori umetnika jesu oni koji o tuzi pišu načinom
prihvatanja, razumevanja i voljenja. Poslednjih meseci doživljavam svoja dva
omiljena osećanja kao nikada do sada. Moje ponašanje je drugačije nego što je
bilo ranije. Smenjivanje njihove prevlasti učinilo je da u prethodna dva dana obuzeto
čitam prvu knjigu Elene Ferante – Moja genijalna prijateljica. U čekanju da mi
u ruke dođe druga knjiga, imam potrebu dan napišem nekoliko redova o svom
doživljaju pisanje Elene Ferante. Ovde ne želim biti književni kritičar, jer to
nisam, ono što želim jeste da povežem tugu koju sam pronašla u filmovima
Almodovara, sa muzikom Čavele Vargas i pisanjem Elene Ferante.
Moja genijalna prijateljica je
knjiga koja neverovatno uspešno prikazuje dečju psihologiju, žensku
psihologiju, psihologiju i um devojčica koje postaju devojke i iskustvima koja
stiču tokom odrastanja. Baš zato što je prožeta dubokom tugom, neprestano sam
se sećala nekih scena iz filmova Pedra Almodovara. Takođe, imala sam snažnu
potrebu da slušam Čavelu Vargas dok čitam ovo književno delo. Muzika Čavele
Vargas mi nije samo pomogla da dočaram tugu koju likovi osećaju, već i Napulj
iz pedesetih godina prošlog veka. Čavelin Meksiko i Elenin Napulj spojeni u
osećanju tuge. U trenutku kada je odzvanjao Čavelin glas „Paloma negra“, čitala
sam jedne od najsnažnijih reči koje sam do sada pročitala. Ovo pisanje ću
završiti upravo tim delom iz knjige bez objašnjenja zašto su me te reči toliko
pogodile. U nadi da ćete čitati dela Elene Ferante, stavljam vas u melodiju
Čaveline muzike i želim vam prihvatanje tuge koju osećate.
P.S. Ako budete u prilici da
razgovarate sa Pedrom, recite mu da sledećem filmu dodeli naziv Tristeza de verano, jer složićete se,
najteže su tuge koje leto donosi.
„Lenú, ti i dalje gubiš vreme na te stvari: mi letimo iznad užarene
lopte. Deo koji se ohladio pluta po lavi. Na tom delu gradimo kuće, mostove i
ulice. S vremena na vreme, lava izlazi iz Vezuva ili izazove zemljotres koji
sve uništi. Mikrobi od kojih se razboliš i umreš svuda su. Postoje ratovi. Siromaštvo
je svuda oko nas i čini nas zlim. Svakog sekunda može se desiti nešto što će te
naterati da patiš toliko mnogo da nećeš imati dovoljno suza. A ti, šta radiš? Tečaj
veronauke tokom kojeg pokušavaš da shvatiš šta je to Sveti duh? Pusti, đavo je
izmislio svet, a ne Otac, Sin i Sveti duh.“
Nisam sigurna da se sećam trenutka kada sam
prestala da volim. To se jednostavno dogodilo. Ustala sam jedno jutro i
shvatila da više ne volim. Da ne volim čoveka sa kojim živim, čiju kožu do
najsitnijih detalja poznajem, u čijim očima sam se utapala, u čijim rukama sam
spavala, od čijih usana sam živela... Više ga nisam volela, ne jer sam zavolela
drugog, ne jer sebično volim sebe, ne jer sam imala novi hir, novi plan koji
nije i njegov plan. Nisam ga volela.
Gledala sam nekoga koga poznajem, ko mene
poznaje toliko da me zastrašuje, a više ga nisam volela. Ljubav je otišla. Napustila
nas. Pobegla od mene, od njega. Okrenula nam leđa. A ja je nisam jurila, niti
preklinjala da se vrati. Pustila sam je da ode u tog trenutka kada sam shvatila
da više ne volim čoveka koga sam volela.
„Ne volim te.
Jebote, ne volim te!“
Ljudi greše pri pomisli da je lakše onima koji
ostavljaju. Nekako mislim da se tuga ne meri, kao što se ne meri ni ljubav. Volela
sam ga svim srcem. Onako kako se voli. Ali nisam uspela da sačuvam to osećanje
najdublje nežnosti. Nije uspeo ni on da ga sačuva. Nismo uspeli, možda jer
nismo umeli, jer nismo dovoljno smeli, a možda jer nismo dovoljno želeli. Ko će
ga znati! Najzad, nije ni važno. U svakom slučaju, nisam ja ta kojoj je bilo
lako. Tada nikome nije bilo lako. Jednako me je bolelo kao i njega. Tog jutra
nisam izgubila samo osobu koju sam volela, izgubila sam osećanje koje me je
činilo onim što jesam. Ne voleti više je jednako tragično kao i ne biti više
voljen. Odlaziti od nekoga je jednako teško kao i biti ostavljen. Mnogo je
teško ne osećati ljubav koja je živela godinama u srcu. Ali je još teže ostati
pored osobe koja više nije osoba kakvom je znate, kakvom je osećate i koju više
ne volite onako kako ste je voleli.
Do svega toga nije došlo odjednom. Došlo je jer
nisam dobila ono što mi je trebalo. Od mene je traženo, ali nije bilo upućeno
pitanje šta želim, ni šta mi je potrebno. Bila sam jedro koje nas vuče kroz
nemirno more, a on je bio sidro koje stoji u mestu preteći da nas potopi. Iako slični,
nismo bili suština. Nismo imali ono što parovi koji traju imaju – zdravu ljubav.
Pored njega sam bila ono što zapravo jesam, ali on je izgubio ono što je bio i jecao
je da mu pomognem da se ponovo vrati. Izgubljena ovčica želi nazad u stado, a
ne ume sama. No, ni ja nisam mogla za njega da živim. Nisam umela, a naposletku
nisam ni htela, da budem snažna za oboje. Da budem ona koja će mu dati vetar u
leđa, jer to nije moj zadatak. Time što sam ga volela, bila sam mu razlog da se
smeje, da ide napred, ali nisam mogla da se smejem i trčim umesto njega. To što
sam ga volela ga je činilo mojom ljubavlju, a ne mojim vlasništvom koje treba da
kontrolišem. Tog jutra sam se probudila i shvatila da ga ne volim, da on više
nije moja ljubav. On više nije moja ljubav, jer sam postala samo njegova. Zapravo nikada nisam bila
njegova ljubav, već njegova i to više nisam mogla da podnesem. Njegove izjave
ljubavi, nisu svedočile ljubavi, svedočilu su njegovoj zavisnosti od mene. Tokom
tih godina, on više nije mogao bez mene.
„Neću da ne možeš bez mene. Hoću da nećeš i ne želiš bez mene.“
Nisam to želela kada sam ga zavolela, jer on
nije bio moj, on je bio moja ljubav sa kojom želim da budem do kraja naših
života tako što ćemo ljubav negovati, istrajati, voleti se davajući slobodu
jedno drugom. Voleti se dogovarajući se, podržavajući jedno drugo, birnući
jedno o drugom, razumeti jedno drugo, nikada negirajući ono što zapravo jesmo,
jer cela filozofija ljubavi stoji u prihvataš osobu takvu kakva je ili stegneš
zube i odeš. Nama nikada nije prihvatanje bilo problem. Nevolja nastala
kada je on prihvatio da bude ono što nije bez mogućnosti da se ikada sebi
vrati.
„Ti misliš da samo tebe boli što te više ne volim?!"
Sve to je razlog što danas sedim poražena, jer
sam osećanje ljubavi izgubila, jer sam veliku ljubav pustila. Sedim sa
sećanjima koja glancam i pakujem u deo srca koji ću zauvek zatvoriti znajući da
su vredela i bila istinska. Ostavljam prostor za nešto novo, drugo, bolje,
trajnije, srećnije.
could be the human race is run
like the moment when your brakes lock
and you slide toward the big truck
and stretch the frozen moments with your fear
and you'll never hear their voices
and you'll never see their faces
Драги
Тристане,
Не знам како можеш тако сам, ту,
без неког конца да те веже. Без некога да те држи „за сидро разума“. Мислим да
смо у томе одувек били различити, ја сам вечни трагач за особом која ће ме
држати састављену. Чини ми се да су сви остали илузија таквих. Само си ти,
драги мој бато, онај који све разуме. Само ме ти чиниш способном да преживим
све оне страшне ствари. Јер ти једини све знаш. Тако ми је тешко! Потребан си
ми!
Поново је наступио период када
осећам неизрециву мржњу према њима. Ах, како их само мрзим! Проклето их мрзим!
Одувек сам видела себе као мајку. А
онда је то нестало. Нестало је онда када сам схватила да ћу бити иста као она.
Да ћу полудети од љубави према овом бићу и да ћу га учинити несрећним као што
смо нас двоје.
Нисам спремна ѕа ово, никада нећу
бити. Плашим се. Дођи! Помози ми. Потребан си ми, Тристане! Мрзим све људе око
себе.
У мени је све, коначно, пукло оним
њеним грозним пијаним речима, оне грозне ноћи. Од тада се осећам тако погано.
Овог тренутка осећам болно тупе
ударце овог невиног бића унутар моје утробе.
Не желим да ми брак буде као њихов.
Не умем да увидим какав је. Дођи да то ти урадиш, молим те. Удаљавам се од
свих. Не уживам. Нестајем. Поново не знам ко сам.
Преклињем те дођи да ми кажеш да
нећу имати оно што што су они имали, нити ћу бити као она. Само теби верујем.
С
љубавњу, твоја Тадеја
Највољенија
Тадеја,
До када ћеш себе мучити непрестаним
враћањем назад?! Мрзиш их, и ја их мрзим, али не мислим о њима.
У праву си, ми јесмо у том смислу
одувек били два света. Мени не треба нико. Не треба ми жена, љубавница свакако
да, али љубав не. Деца ни у лудилу! Тих неколико пријатеља повремено, односно,
онда када сам спреман да се вратим натраг у цивилизацију. Мени треба проналазак
МОГ места на овој планети. Не треба ми нека друга људска јединка, јер имам
најважнију, а то си ти.
Малена, сада не могу доћи. Мораш
сама да се избориш са тим, очекујем то од тебе. Бићеш дивна мајка! Терај у
материну сва проклета сећања! Нисмо као они. Ни ти, ни ја. Да јесмо, живели
бисмо тим устајалим животима. Проклето добро смо проценили своја лудила, и
добро од њих направили. Свакако да сам празан. Олупина без осећања, али ми је
поглед напред ка планинама пуним надања. Буди добра! Не дај се!
