Tristan i Tadeja (pisma)

Pink Floyd – “Two Suns In The Sunset”

(одломак)

could be the human race is run
like the moment when your brakes lock
and you slide toward the big truck
and stretch the frozen moments with your fear
and you'll never hear their voices
and you'll never see their faces

Драги Тристане,

Не знам како можеш тако сам, ту, без неког конца да те веже. Без некога да те држи „за сидро разума“. Мислим да смо у томе одувек били различити, ја сам вечни трагач за особом која ће ме држати састављену. Чини ми се да су сви остали илузија таквих. Само си ти, драги мој бато, онај који све разуме. Само ме ти чиниш способном да преживим све оне страшне ствари. Јер ти једини све знаш. Тако ми је тешко! Потребан си ми!

Поново је наступио период када осећам неизрециву мржњу према њима. Ах, како их само мрзим! Проклето их мрзим!

Одувек сам видела себе као мајку. А онда је то нестало. Нестало је онда када сам схватила да ћу бити иста као она. Да ћу полудети од љубави према овом бићу и да ћу га учинити несрећним као што смо нас двоје.

Нисам спремна ѕа ово, никада нећу бити. Плашим се. Дођи! Помози ми. Потребан си ми, Тристане! Мрзим све људе око себе.

У мени је све, коначно, пукло оним њеним грозним пијаним речима, оне грозне ноћи. Од тада се осећам тако погано.

Овог тренутка осећам болно тупе ударце овог невиног бића унутар моје утробе.

Не желим да ми брак буде као њихов. Не умем да увидим какав је. Дођи да то ти урадиш, молим те. Удаљавам се од свих. Не уживам. Нестајем. Поново не знам ко сам.

Преклињем те дођи да ми кажеш да нећу имати оно што што су они имали, нити ћу бити као она. Само теби верујем.

С љубавњу, твоја Тадеја

Највољенија Тадеја,

До када ћеш себе мучити непрестаним враћањем назад?! Мрзиш их, и ја их мрзим, али не мислим о њима.

У праву си, ми јесмо у том смислу одувек били два света. Мени не треба нико. Не треба ми жена, љубавница свакако да, али љубав не. Деца ни у лудилу! Тих неколико пријатеља повремено, односно, онда када сам спреман да се вратим натраг у цивилизацију. Мени треба проналазак МОГ места на овој планети. Не треба ми нека друга људска јединка, јер имам најважнију, а то си ти.

Малена, сада не могу доћи. Мораш сама да се избориш са тим, очекујем то од тебе. Бићеш дивна мајка! Терај у материну сва проклета сећања! Нисмо као они. Ни ти, ни ја. Да јесмо, живели бисмо тим устајалим животима. Проклето добро смо проценили своја лудила, и добро од њих направили. Свакако да сам празан. Олупина без осећања, али ми је поглед напред ка планинама пуним надања. Буди добра! Не дај се!

Грлим те, Тристан