Kada nedelja prestaje da bude nedelja i postaje savršen dan

Sunce na koži. Toplota koja obavija. Zatvorenih očiju udišem vazduh koji podseća na leto. Ulicom idem nasmejana, jer je tu, konačno je tu. Proleće! Pravo proleće. Nalik letu. Drugo ime sreće. Moje, baš moje. Po mojoj meri. Skrojeno za mene. Vreme kada ne moram da budem sama da bih bila ja. Sunce – moj životni pokretač, važniji od vode i hrane. Vreme kada mogu da budem musava od sladoleda, jer ne znam da ga jedem, niti želim da naučim. I ta čokolada na licu boji sreću. Ovaj vikend je bio obojen mojim bojama. Ovaj vikend je bio baš za mene. Obojen prolećem, obojen mirom i osmehom.

Do pre nekoliko meseci sam živela za vikend. Sve je počinjalo u petak, a završavalo se nedeljom ujutru. Da li je to do podele dana u sedmici – oni kada idemo i kada ne idemo u školu – na koju smo naučeni kao mali, od prvog školskog dana, ili do toga što volim da izlazim, ne znam. Ono što sada znam, jeste da moje vreme ne traje samo vikendom, i danima koji ne pripadaju njemu, a značajni su po nečemu, već sada traje stalno, jer tako hoću. Neprekidno se vodim onim Tolstojevim „Ako želiš da budeš srećan, budi.“ Želim da budem srećna, jesam i biću. Jer ja tako želim, jer je sreća u malim stvarima koje sebi svakodnevno poklanjam. Jer je moja sreća u osmehu koji imam poslednjih godinu dana, jer je moja sreća u muzici, knjigama, filmovima. Jer je moja sreća u mojim ljudima. Ona je i u suncu. Ona je u danima koji su iza mene. Ona je tu uvek kada hoću, jer imam sebe, pravu sebe.

Počelo je sve spontano. Izlazak sa jednim od najboljih drugova u grad. Umetničko-klošarski izlazak. Onakav koji se pamti, jer je imao dušu. Jer je imao nešto što nama znači. Jer nije zavisio od novca, od skupog mesta. Jer je zavisio od nas dvoje, od tople noći, od atmosfere na žurki koja je nastala uticajem male grupe raspoloženih ljudi. Jer je zavisila od muzike. Od svega onoga što oslobađa ono istinsko u nama. Veče koje je zavisilo od nas. Zbog toga ono i jeste bilo takvo, savršeno.

Nastavilo se u prvim jutarnjim časovima. Odlaskom na moje sveto mesto. Na doručak koji nigde nije ukusniji kao tu. Na onaj doručak koji naručujem prethodnog dana. Onde gde sam stvorena, onde gde su moje omiljene osobe.

Ceo taj dan je bio za odmor, uživanje, opuštenje. Završen jako rano, da bi se naredni iskoristio potpuno.

Ova nedelja. Jedna od najlepših. Neobična. Neverovatno lepa. Stvorena za uživanje. Sunčano i toplo od samog početka dana. Rano ustajanje. Priprema doručka, takvog da on nije samo hrana za telo, već je hrana za dušu. Taj deo dana je postepeno postao moj ritual. Kada dan počne tako, uvek je dobar. Uvek je ovakav kakav je bio. Ovaj dan je potpuno iskorišćen. Bio je onakav kakvog sam ga osmislila veče pre, i još bolji. Nijedan njegov momenat nije bačen i izgubljen. Svaki sekund iskorišćen. Na korisno – na učenje. Na hedonističko – uživanje u omiljenim jelima i omiljenom piću. Na neizbrisivo – na lepe trenutke sa dragim ljudima.

Nesvakidašnja nedelja. Nedelja koja dokazuje da je potcenjena, da nije sumorna sama po sebi. Da je kamen spoticanja u redosledu dana zbog čovekovog shvatanja nje. Nedelja koja mi je rekla da može biti divna samo ako to želimo. Ako se potrudimo.

Vikend. Sunčan. Prijatan meni, velikom meteoropati. Vikend koji je još jednom stavio na test moju snagu. Moje nevidljive kandže kojima se branim od loših. Još jedan vikend koji me uči, budi, veseli, vikend koji mi daje život. Mnogi žive, ali nemaju život. Ja imam svoj život. Nije savršen, ali njegove nesavršenosti ne dolaze do izražaja tokom ovih dana. Život koji volim. Onaj koji ide visoko, koji me uzdiže. Život po mojoj meri.

Rođendan

Ovo je prvi tekst koji posvećujem potpuno i samo sebi. Inspirisana sobom, svojim životom, onim što sam i onim što me čini.

11. april '12.

Verujem da sam kao mala bila uzbuđena zbog svog rođendana, ali je to izbrisano iz mog sećanja, jer odavno nisam tom danu pridavala pažnju ove vrste. Svoj dan sam volela, značio mi je, značile su mi sve čestitke, značio mi je svaki trenutak tog dana, ali...

Ali...

...Ne znam da li je do godina u kojima sazrevamo, do ulaska u pubertet, ne znam ni jesam li u njemu kratko ili odavno, ni da li sam ga prevazišla ili ne. Ono što znam jeste da ponovo imam sebe. Koji je tačan razlog moje krize identiteta, ne znam - zapravo vam ga prećutkujem - ali ono što znam jeste, da u poslednjih nekoliko meseci, sem onim normalnih kriza „magarećih godina“, koje od svakog iole normalnog ljudskog bića naprave magarca, nisam imala one periode zatvaranja i povlačenja u sebe u potrazi za sobom. Za onom pravom sobom, kakva sam bila kao dete, kakva sam sada. Zato mi znači taj dan. Znači mi 15. april ove godine kada ću napuniti devetnaest godina.

Ake Toda, jako davno

Kako je moj život počeo? Vrlo lako – mama i tata su se zaljubili. Iskreno, ne znam mnogo o njihovom upoznavanju. Nikada nisam osećala interesovanje za taj period njihovih života. Pretpostavljam da sam oduvek poštovala njihovo nepričanje o tome. Ljudi koji se vole da bi opstajali u ljubavi i hranili je, ne treba mnogo da pričaju o njoj. Ko ne priča mnogo o voljenoj osobi, taj je istinski voli. Najzad, ne treba tom delu mog nastanka pridavati veću važnost, analizirati detalje, važno je samo da se trenutak njihovog upoznavanja odigrao i stvorio priliku mog nastajanja. Tako sam nastala ja, rođena, voljena od strane mame, tate, i svih oko sebe.

~ ~ ~

Moje odrastanje? Moje odrastenje je, zasigurno, bilo najlepše doba mog života. Odrasla sam kod babe i dede, u Bakionici, okružena svim divnim ljudima od kojih sam mogla samo ljubav da dobijem. Velike količine ljubavi. Nestvarno mnogo nežnosti. Vaspitne kazne i lekcije kada je vreme bilo za njih. Mudrosti. Najlepše uspomene. Tri majke. Braću. Nekoga kome sam sve na svetu. Nekoga kome sam Leptirica. Dedu Matorog. Lindu. Dobila sam sve, najviše. Tada sam dobila sebe. Tada sam skrojena u ovo što sam sada. Tada sam bila Ake Toda, tada sam postala ja. Ovakva ja, kakva sam sada.

Moje skrovište, neki davni dan

Dva važna doba mog života, ukratko prepričana.

Međutim, ono zbog čega je devetnaesti rođendan meni toliko značajan jeste činjenica da u ovu godinu svog života ulazim odbacujući stege koje su me sputavale da budem prava ja. Da živim onako kako želim. Da budem okružena ljudima koji mi odgovaraju u svakom smislu. Da se odvojim od onih koji me vuku na stranu kojom ne želim ići. Jednostavno „ponovo počinjem da dišem“. Ponovo se budim, ponovo sanjam, ponovo se smejem, ponovo sam ja. Onakva kao pre tri godine, onakva kakva sam bila kada sam se budila u babinom i dedinom krevetu i gledala brezu koja je pravila najlepše senke. Ona - duša je mirna samo kada grane savijaju vetrovi - ja. Baš ta ja, ali sada sa više snage, odlučnosti, zrelosti i sa velikim iskustvom. Svim tim što mi omogućava da vidim dobre ljude, da odbacim loše. Da shvatim šta želim i da težim ka tome. Takva ja, sada stvara odbrambene mehanizme, vidi i stvara dobro kada ga nema, snove i želje posmatra planovima koje će realizovati. Tera sve koji je sputavaju, još više oko sebe steže i drži čvrsto one koje voli i koji je istinski vole.

~ ~ ~

Teško mi je da pratim misli sa početka teksta, jer sam sam početak napisala dan pre nego što ću rođendan početi da slavim. Tog dana sam bila u posebnom sentimentalnom raposloženju. U istinskoj, nežnoj, emotivnoj nestabilnosti. Takvoj, jer je to bio dan pred dolazak mojih najboljih prijatelja, koji mi neizdrživo fale. Budući da sam se u tim trenucima ponašala kao prava plačljivica, raznežena činjenicom da u ovu godinu svog života ulazim na najbolji način, koji traje već pola godine, raznežena jer sam želela da taj dan mog slavlja bude zaista poseban, najbolji do sada. Onaj dan koji ću sama skrojiti za sebe. Onaj dan čiji ću svaki trenutak krojiti po svojoj meri, onaj dan koji će biti jedan od najlepših.

13. april '12. Marija i ja

13.april '12. Miloš i ja

I beše tako. Amin.

Samo ne jedan, behu to pet dana slavlja, nezaboravnih minuta rasterećenosti, nebrige, nestvarno dobri, nestvarno srećni. Upotpunjeni prisustvom najdražih. Prepuni spontanosti. Dragih ljudi, divnih reči... Dokaz da „Nikad ne treba ništa planirati.“ ne važi uvek. Dokaz da ne treba da se plašim sreće, da je ona prisutna i da je deo mog života.

14. april '12. Ljubica, Teodora i ja

Dani emotivnog lebdenja.

Dani sreće.

Dani zanosa.

Dani slavlja.

Igre.

Provoda.

Ljubavi.

Prijateljstva.

Savršeni.

Dani noći.

Najvoljenije noći.

Noć volim. Noć obožavam.

Dani, moji dani. Baš za mene.

~ ~ ~

Simbolika – da ili ne?

Koincidencija – da ili ne?

Ne znam. Saznanje da mi po drugi put rođendan na dan Vaskrsa, nametnuo mi je misao da to nije slučajno. Da je to u, izvesnom smislu, savršen način da se oprostim i u celosti zaboravim na loš period koji je predugo trajao. Upravo sam to učinila. I sada, sam slobodna, sada nastavljam ono što sam započela pre godinu dana. Izlaskom iz beznađa u idilu, koja je sada cela, potpuna, i moja. Navikla sam se na nju, prilagodila i saživela sa osećajima mira i spokoja. Sada sam ovde. Ja. Prava ja. Onakva kakvu me poznaju moji. Onakvu kakvu me oni vole. Sada su samo pravi tu, kao i svih ovih godina. Ali sada su nam oči otvorene. Sada znamo sve. I sada uživamo u tom saznanju, sada uživamo u sebi i zajedničkim trenucima.

11. april '12. oko sedam sati, jedno posebno jutro

Tako – sad i zanavek.

Hvala, porodici, široj i užoj, i onima uz koje sam, takođe odrastala, hvala mojim najdražim i najboljim prijateljima, hvala svim drugim divnim ljudima. Bilo je bolje nego što sam želela. Bilo je najdivnije ikada.

15.april '12. početak dugoočekivane noći

~ Na slikama - najbolji, deo najdražih, deo mog sveta. Ostatak mog sveta, mojih ljudi, će se prepoznati.