Amour

Zamisli…

Dođu periodi kada bih samo čitala knjige, ležala i slušala muziku, ili pak gledala filmove. Upravo sam u periodu kada bih gledala filmove. Ne znam zašto, ali u većini su oni koji govore o najnežnijim osećanjima. Volim ljubav da nazivam najnežnijim osećanjem, jer ona i nežnost idu zajedno. I tako, pod uticajem nekih filmova koji su probudili želju da imate nekoga sa kim ćete podeliti trenutke kada svi ti filmovi bude u vama najnežnija setna osećanja, zamislih jedne filmske trenutke...trenutke koji bi bili deo filma čiji bih tvorac bila ja.

Zamisli... zamisli taj film ovako...

Njih dvoje su se zavoleli. Onda je on otišao u rat, ili negde drugde, daleko od nje. Ona je strahovala za njega. Sanjala ga i mislila na njega. On je strahovao za njenu krhku dušu u slučaju da mu se nešto desi. Sanjao je i voleo. A onda mu se nešto desilo u ratu ili negde drugde. I to je bilo nepodnošljivo. Vratio se njoj. Njegova tragična povreda je bila takva da je izgubio osecaj za dodir. Potpuno. Nije više mogao da oseća njen dodir, zagrljaj. Niti poljubac. I sada kreće magija...

Magija jer je sad ona mogla da ga voli samo reči. Najlepšim rečima:

Zatvori oči...

Sad ti prilazim

Dodirujem ti rame

Milujem ti ruku

I nežno uzimam tvoju šaku

Ubrzo su nam se prsti potpuno isprepletali

Približavam svoje usne tvom uhu

Ono što imam da ti kažem ne sme niko drugi,

Osim tebe da čuje

Zato šapućem

Obazrivo.

To su najlepše reči

nežnosti

Kazujem ti ljubav

Pevam ti zagrljaj

Sad se smeješ.

I ja se smejem.

A onda me pogledaš.

I u mojim očima vidiš samo

„Volim te!“

Možeš li da čuješ?

Glasno vičem te reči

Toliko glasno da

Sve ptice na svim

Ogolelim granama na ovom svetu

Odlepršaju

U sreću i slobodu

Volim te onoliko koliko ne možeš

Da osetiš moj dodir

Volim te više od bola prošle razdvojenosti.

Jednostavno...

Volim te!

O ludilu i ludacima

„Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih znakova svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.“ – Jovan Dučić, „Blago cara Radovana“

Pre nego što počnem novo razmatranje jednog dela života, ili je bolje reći, jednog načina njegovog shvatanja i življenja, moram da se osvrnem na citat koji sam smatrala odgovarajućim za ovu temu. Pre nekoliko godina sam čitala navedeno delo i dugo nakon toga ga, s vremena na vreme, listala, što odavno nisam radila. Moguće da je to moja odbojnost prema Jovanu Dučiću usled njegovog kaljanja od strane poganih umova na društvenim mrežama. Slična sudbina je zadesila i Miroslava Miku Antića, koga jako cenim, premda mi nije jedan od omiljenih. Došli smo do toga da jedne od najvećih naših citira svaka šuša pronalazeći sebe u njihovim rečima. Složićete se da to može da zaboli. No, bez obzira na neprijatne okolnosti, Jovan Dučić ostaje jednaka veličina kao i ranije. A, navedene reči shvatite na svoj način, jer bolji način od tog, ne postoji i nikada neće postojati.

Na još nešto moram da upozorim. Dragi čitaoče, mnogo reči koje budem ispisala te mogu na smrt preplašiti. Uplašićeš se možda njihove jačine, načina na koji su one usklađene, igraće ples smrti te reči...dalje, uplašiće te moja potreba da pišem takve reči, uplaši će te moje ludilo. ALI! Znaj da je pisanje umetnost, ovde je sve maštarija...lepo maštanje, zato se ne plaši. Čitaj smejući se. Ne plaši se ni mog, a ni svog ludila, već mu se nasmej.

Nisu svi ludi ljudi ludi, niti sve samoubice lude i bolesne. Takvi su samo nesrećni. Ne bih mogla da budem sigurna da postoji naučna teorija koja može da se jednači sa mojim stavom, a još manje da je empirijski potkrepljena, ali istina je da najnovija bujica mojih misli teži u ovom smeru. Nikako da se udavim u bujicama misli.

Nije mi namera da iznosim naučne definicije, saznanja i dosadašnji opus znanja o ovoj problematici, to je za druge vidove obraćanja, a i da budem iskrena, premalo znanja posedujem da bih se u tu avanturu pisanija upustila, ali ono što mislim i način na koji ludilo sahvatam, mogu hrabro da iznesem. Nikako da dostignem istinsku hrabrost.

Duševni bol je najveći bol koji može da se oseti. Duševna bolest je najgora bolest koja može da se doživi. U srži svake njene vrste leži duboko ukorenjena nesreća. Ludilo je nesrećno. I ludaci su, pre svega, nesrećni. Ima nekoliko vrsta ludaka. Na primer, opasni, neopasni. Opasni po sebe, opasni po okolinu. Moguće izlečenje, trajno obolenje. I mnoge druge. Podela na koju aludiram se ogleda u odnosu nesrećnosti i ludila. Postoje dve vrste ludaka, oni koji postaju nesrećni jer su ludi i oni koji postaju ludi jer su nerećni. Drugi su oni o kojima želim da pišem. Nikako da napišem ono što zaista želim.

Ti veliki ljudi, iskreni ljudi, oni koji umeju da osećaju, moraju bti nesrećni. Koliko god želeli da budemo okrenuti samo sebi, pa čak i ako želimo nesebično samo na sebe da mislimo, neke stvari će nas slamati. Koliko ćemo dozvoliti da nas slome, pitanje je koje neretko postavljamo u potrebnom trenutku, već se pitamo zašto smo slamanje dozvolili kada ono nastupi. Kada mislimo da gore ne može biti, obično lošije dođe; ili pak nastupi podnošljivo vreme, pa zaboravimo na mogućnost slamanja, koje kao zla kob ponovo dolazi, rušeći sve. Sve… Nikako da porušim sve.

Toliko nanizanih sitnica, toliko krupnih događaja, slomljenih snova, izgubljenih želja…sve to dovodi do nesreće. Dovodi do ludila. I onda se hranimo svojim ludilom, iznova i iznova. Zavolimo ga. Saživimo se sa njim. Dozvolimo mu da nas vodi. Jer smo vodilju izgubili. Nikako svoju Severnjaču potpuno da izgubim.

I tako neki od nas, koji su duboko nesrećni, shvate da su usamljeni i da bolje neće moći. Bez vere u bilo šta, sa potpunom sposobnošću da shvate svoju destruktivnu moć odluče da se pronađu negde, ili da prosto umire svoja srca. Dolazimo do dve vrste najstrašnijeg čina. Opisani ludaci nisu tako ludi. A nikako nisu ludi u tom činu, jer njime dostižu slobodu. Nikako da dokučim koja je moja sloboda.

Nije to strašno. Nije strašno biti lud. Bar ovako lud, kroz moje i Dučićevo poimanje. Ima magije u tome. Ima samoće. Ali na kraju, i sve se svede na samoću i ples sa tamnom damom. Ima malo utehe u svemu tome, ima malo nade, i mnogo mira. Ne mora sve biti nepodnošljivo, ne treba da bude! Lepo je biti srećan, ali sreća ne postoji u realnosti, postoje trenuci sreće, njeno trajanje ne. Zato je lepše biti slobodan i biti lud. Nikako da shvatim šta je najlepše biti.

Zato, ne sudi, čitaoče, o svemu tako površno, ali ni tako detaljno, jer… Ma, nije ni važno, bitno je da pronađeš svoju slobodu i svoj mir.

Come back. Come back to me

Noći su dolazile i prolazile.
A, onda je jedna došla.
Ta Noć je dugo čekala svoj red.
Svoje vreme. Moje vreme.
Zagospodarila je svemirom moje duše.
Donela mir i spokoj.
Sreći se narugala. Nesreću opsovala.
Kako je samo ona buntovna! Moja Noć!
Ta Noć...
Delovala mi je nestvarno. Čudnovata.
Mesec je sijao, a zvezde su se zapalile.
Nebo je igralo.
A Zver u meni je pevala.
Onda je Zver ućutala.
Podigla je obrve, uozbiljila se,
a onda se gromoglasno nasmejala.
Lucidni smeh. Smejale su se obe.
I Noć i Zver. Obe moje.
Nazdravljale su jedna drugoj, meni u čast.
Opijale se i slavile.
Slavile su...a onda su ućutale.
Noć se umirila toliko da joj lice nije
otkrivalo bilo kakvu emociju.
Ni misao.
Ništa.
Zver je bolno vrištala.
Vrištala. Bolno...vrštala.
Gledale su me...
gledale su moje telo koje odlazi od njih.
Gledale su moj odlazak.

Stiglo mi je pismo

TO NISAM JA

“To nisam ja!” – nekad čovek ima želju da vikne iz sveg glasa. To nisam ja. Nisam ja… ni ti ljudi, moji ljudi nisu ja, dobro ne svi, ali oni koji me negiraju nisu ja. I gde sam ja? Tu sam, samo sam malo izgubljen. Pronaći ću se. Možda ne danas, a ni sutra. Jednog dana hoću.  A ako se ne pronađem, već ću se naviknuti na izgubljenost i naučiću da živim sa njom.

To je kao boljka. Shvati da je tu i da će zauvek tako biti. Shvatih i lakše mi je… Laž k’o iz topa. Nije mi još lakše, ali biće, biće…

S ljubavlju, tvoj Tristan…