O ludilu i ludacima

„Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih znakova svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.“ – Jovan Dučić, „Blago cara Radovana“

Pre nego što počnem novo razmatranje jednog dela života, ili je bolje reći, jednog načina njegovog shvatanja i življenja, moram da se osvrnem na citat koji sam smatrala odgovarajućim za ovu temu. Pre nekoliko godina sam čitala navedeno delo i dugo nakon toga ga, s vremena na vreme, listala, što odavno nisam radila. Moguće da je to moja odbojnost prema Jovanu Dučiću usled njegovog kaljanja od strane poganih umova na društvenim mrežama. Slična sudbina je zadesila i Miroslava Miku Antića, koga jako cenim, premda mi nije jedan od omiljenih. Došli smo do toga da jedne od najvećih naših citira svaka šuša pronalazeći sebe u njihovim rečima. Složićete se da to može da zaboli. No, bez obzira na neprijatne okolnosti, Jovan Dučić ostaje jednaka veličina kao i ranije. A, navedene reči shvatite na svoj način, jer bolji način od tog, ne postoji i nikada neće postojati.

Na još nešto moram da upozorim. Dragi čitaoče, mnogo reči koje budem ispisala te mogu na smrt preplašiti. Uplašićeš se možda njihove jačine, načina na koji su one usklađene, igraće ples smrti te reči...dalje, uplašiće te moja potreba da pišem takve reči, uplaši će te moje ludilo. ALI! Znaj da je pisanje umetnost, ovde je sve maštarija...lepo maštanje, zato se ne plaši. Čitaj smejući se. Ne plaši se ni mog, a ni svog ludila, već mu se nasmej.

Nisu svi ludi ljudi ludi, niti sve samoubice lude i bolesne. Takvi su samo nesrećni. Ne bih mogla da budem sigurna da postoji naučna teorija koja može da se jednači sa mojim stavom, a još manje da je empirijski potkrepljena, ali istina je da najnovija bujica mojih misli teži u ovom smeru. Nikako da se udavim u bujicama misli.

Nije mi namera da iznosim naučne definicije, saznanja i dosadašnji opus znanja o ovoj problematici, to je za druge vidove obraćanja, a i da budem iskrena, premalo znanja posedujem da bih se u tu avanturu pisanija upustila, ali ono što mislim i način na koji ludilo sahvatam, mogu hrabro da iznesem. Nikako da dostignem istinsku hrabrost.

Duševni bol je najveći bol koji može da se oseti. Duševna bolest je najgora bolest koja može da se doživi. U srži svake njene vrste leži duboko ukorenjena nesreća. Ludilo je nesrećno. I ludaci su, pre svega, nesrećni. Ima nekoliko vrsta ludaka. Na primer, opasni, neopasni. Opasni po sebe, opasni po okolinu. Moguće izlečenje, trajno obolenje. I mnoge druge. Podela na koju aludiram se ogleda u odnosu nesrećnosti i ludila. Postoje dve vrste ludaka, oni koji postaju nesrećni jer su ludi i oni koji postaju ludi jer su nerećni. Drugi su oni o kojima želim da pišem. Nikako da napišem ono što zaista želim.

Ti veliki ljudi, iskreni ljudi, oni koji umeju da osećaju, moraju bti nesrećni. Koliko god želeli da budemo okrenuti samo sebi, pa čak i ako želimo nesebično samo na sebe da mislimo, neke stvari će nas slamati. Koliko ćemo dozvoliti da nas slome, pitanje je koje neretko postavljamo u potrebnom trenutku, već se pitamo zašto smo slamanje dozvolili kada ono nastupi. Kada mislimo da gore ne može biti, obično lošije dođe; ili pak nastupi podnošljivo vreme, pa zaboravimo na mogućnost slamanja, koje kao zla kob ponovo dolazi, rušeći sve. Sve… Nikako da porušim sve.

Toliko nanizanih sitnica, toliko krupnih događaja, slomljenih snova, izgubljenih želja…sve to dovodi do nesreće. Dovodi do ludila. I onda se hranimo svojim ludilom, iznova i iznova. Zavolimo ga. Saživimo se sa njim. Dozvolimo mu da nas vodi. Jer smo vodilju izgubili. Nikako svoju Severnjaču potpuno da izgubim.

I tako neki od nas, koji su duboko nesrećni, shvate da su usamljeni i da bolje neće moći. Bez vere u bilo šta, sa potpunom sposobnošću da shvate svoju destruktivnu moć odluče da se pronađu negde, ili da prosto umire svoja srca. Dolazimo do dve vrste najstrašnijeg čina. Opisani ludaci nisu tako ludi. A nikako nisu ludi u tom činu, jer njime dostižu slobodu. Nikako da dokučim koja je moja sloboda.

Nije to strašno. Nije strašno biti lud. Bar ovako lud, kroz moje i Dučićevo poimanje. Ima magije u tome. Ima samoće. Ali na kraju, i sve se svede na samoću i ples sa tamnom damom. Ima malo utehe u svemu tome, ima malo nade, i mnogo mira. Ne mora sve biti nepodnošljivo, ne treba da bude! Lepo je biti srećan, ali sreća ne postoji u realnosti, postoje trenuci sreće, njeno trajanje ne. Zato je lepše biti slobodan i biti lud. Nikako da shvatim šta je najlepše biti.

Zato, ne sudi, čitaoče, o svemu tako površno, ali ni tako detaljno, jer… Ma, nije ni važno, bitno je da pronađeš svoju slobodu i svoj mir.