Naposletku, mislim da te volim!

Mislim da ću te zauvek grliti i ljubiti jer...

Jer...ti si ogledelo koje mi uvek govori da sam lepa,

I kada nisam,

Kada se menjam svakom novom godinom, novim krvnim sastavima,

Kada se menjam svakog meseca novim psihičkim stanjima.

Grliću te jer sam uvek pametna i kada mi se ne čita,

I kada mi se ne piše, kada mi se ne uči.

Ljubiću te, jer su ti moje usne najnežnije i ovako...

Ovako osetljive na Košavu, na ožiljke nervoze i drhtavih stanja.

Istina je da bih ti rekla da ću te zauvek voleti, ali ja to ne mogu reći.

Ne jer sam previše ponosna,

Ne jer mislim da voleti nije najčistija i najvrednija stvar u ovom životu.

Čak razlog toga nije ni moj ponos, niti inat iza kog se krije strah da me manje voliš,

Već je razlog toga to što je to, toliko čisto i iskreno priznanje,

To najuzvišenije osećanje i najogoljenije priznanje je nedovoljno...

Nedovoljno da opiše koliko ću te zapravo...voleti.

Haotične ispovesti

Priznajem da ne volim mnogo stvari koje se podrazumevaju da ih voliš.

Ne volim Azru. Ne volim ni Miku Antića.

Ne volim toliko ni beli čorbasti pasulj, samo prebranac.

Više ne volim ni pivo kao nekada.

Oduvek sam mrzela Tita, to nisam krila.

Nisam krila ni da ne podnosim Kusturicu, ali sam krila da ne volim njegove filmove.

Ne podnosim te ciganske filmove.

Rasista sam. Verski rasista.

Ne volim što svako jutro osećam smrad cigareta zbog komšinke od prekoputa.

Ali volim miris cigareta uveče, u gradu, na žurki, u kafani...u društvu.

Uvek mi pripadne muka od treće jabuke, dve su mi sasvim dovoljne.

No, kasnije u toku dana pojedem i tu treću. Pripadne mi muka.

Pre dve večeri mi se nije odlazilo u pozorište.

Ostajalo mi se u krevetu, razmišljalo i zamišljalo mi se.

Od prošle zime volim zimu. Jedva čekam sneg!

Volim Božić, ali ne volim religiju.

Mislim da ne verujem u boga, ali mu postojanje priznajem.

Krenula bih odmah i sada kući, ali mi se ne bude kod kuće.

Ono veče kada ne odoh u pozorište, ostala sam u krevetu ležeći na boku, učeći i zamišljajući da ću jedne večeri to isto činiti – ostati u krevetu, čitati, učiti – dok budem dojila bebu.

 

 

Najlepša smrt

Umreću ti na duši.

I kad više ne budem disala,

Niti udisala tvoj miris,

Šakama ćeš me milovati,

Dok mi se koža bude hladila.

Prestaću da živim,

U snu,

Tvom zagrljaju.

Topla od ljubavi.

Naprasno odsutna od bola.

Umreću tu pred tvojim očima.

Umiraću dok misliš da tonem u san.

Neću te poljubiti.

Niti se osmehnuti.

Za lepe snove.

Tamo gde ću otići

Ne postoji ništa

Ni vreme,

Ni mesto,

Ni svest,

A ni sećanje.

Ne postojiš ti,

Ne postoje drugi.

Ne postoji ljubav.

Ni patnja.

A neću postojati ni ja.

Otići ću,

A da ne kažem da odlazim.

Umreću,

Bez upozorenja.

Tako odjednom,

Pokraj tebe.

Skončaću voljena,

Voleći tebe,

Ostavivši te samog

Odlaskom tamo

Gde se sve briše.

Gde sve nestaje.

Životu svu brigu

„...Životu svu brigu!“ uzviknu jednom Valeri. 

Neka život brine, a ja ću da živim.  Ali, zar to onda ne znači da je moje življenje odvojivo od Života? Da li je moje postojanje mimo postojanja ostatka sveta? Ili, pak, ja živim svoj doživljaj koji me udaljava od realnosti? Gubim se, nestajem...nepoznata sebi, nepoznata drugima? Usred vrtloga konfizije javlja se postojanije tvrđenje – Živim za sebe i zbog sebe, svesna života koji se događa oko mene i čiji je deo i moje življenje.

Premda, u prvi mah, ovakva shvatanja ne donose jasnoću, a ukoliko su i jasna, ne donose skladnost misli i emocija, ipak u trenutnim okolnostima smatram da je ovo najpoželjniji način prihvatanja Života, svih njegovih delova, vidova i spoznanja. Zbog mnogih sadašnjih strahota univerzalnog života – ali, da li su ikada strahote utihnule? Bar na tren? Nisu... – shvatam da je ovaj Život toliko beznačajan. Danas si tu, sledećeg dana negde drugde... u jednom trenutku si materija, u sledećem bledo sećanje. Sve možeš dobiti i izgubiti tokom delovanja Života kao takvog. I kako dalje i šta dalje? Ili je bolje zapitati se, čemu napred? Životu. Jednostavno Životu. Živim jer moram, moram jer želim, želim jer volim. Volim da živim, iako je jadan, jer kao ljudsko biće imam urođeni nagon za životom, koji mora da se razvija i osnažuje. Ako prestanem da živim, prestaću da postojim, a koliko god moje postojanje bilo nekada nepodnošljivo, ono je jedina potvrda mene i proizilazi i moje ljudske prirode da budem vidljiv i primećen. Ovake misli egzistiraju u svakome od nas, iako mnogi toga nisu svesni. Koliko god omrzeli Život, a življenje nam bilo mrsko, imamo svest da samo putem ova dva pojma mi postojimo. Posle nas ostaju sećanja, uspomene, naš rad i trud, ali mi tada nismo kadri da vidimo tu vrstu našeg postojanja nakon našeg istinskog bivstvovanja, jer više ne pripadamo životu u stvarnom obliku i jer prestajemo da budemo njegov učesnik.

Pre nekog vremena sam se upitala:

Je l' to što ljudski stvor jede prvo ono manje ukusno, a za kraj ostavlja ono najukusnije, ono što najviše voli, zapravo znači, da za kraj ostavlja najlepše dane ovog života, kome više ne mogu ni epitet dodeliti?

Da li nesvesno imamo potrebu da rane godine življenja posvetimo patnji kako bismo napravili ravnotežu i kasnije srećno i mirno živeli? Dobar račun imajući na umu da se snaga osipa godinama. Ili je ovo utešna misao da će jednom biti bolje, pa zašto da najpre ne bolujemo, da bismo kasnije milinu od smeha osećali? Ili je posredi nešto sasvim drukčije? Ono što zasigurno nije slučaj ovde, jeste da može uvek da bude bezbrižno. Iako neobjašnjivo, ovo ostavlja mnogo prostora za razmišljanje i poimanje života. Jedno je sigurno, živimo za sreću, a tako često tonemo.

A sada, šta je sa mojim i univerzalnim Životom. Ovaj prvi je samo moj, ono što jesam, ovaj drugi delimo svi sa svim prethodnim vremenima, zbivanjima, preokretima, zastojima, razaranjima i napredovanjima... Na svoj mogu samo da utičem ja, a na zajednički utičemo svi. Zato nas eto kao individua, i kao socijalno biće. Evo nas i kao utopista i lice sa identitetom. Evo nas u svakom obliku kroz dva različita Života. Koji mi je draži i lepši ne znam. Zbog jednog volim, ali takođe i patim. Zbog drugog znam, ali i propadam. I kako tako sukobljeni dalje da idu do mira...? Isto kao i do sada. Zbunjeno i poznato, katkad svesno i razumno, nekada mučno, nekada zadovoljno. Jednom okrenuto sebi, drugi put stopljeno u masu. U jednom trenu kao vredno biće, u sledećem kao neprimetni broj. U svakom slučaju, življenjem se ide napred. Te, onda zaista, neka sve brige brine Život, a ja ću da živim.

...a možda ništa od ovoga ne postoji, možda smo svi mi sada, svi oni od pre, i svi oni budući samo san, iluzija, izmlaglica, zabluda... Ko to zna.

Đavo ipak nema rogove

Danas osećam tugu zbog svih Preverovih stihova, svih odgledanih filmova, svih divnih melodija, svih mudraca, naučnika, zbog svake kapi popijenog vina, pojedenog sira... Tugu i brigu za sve divne ljude koje sam upoznala, tugu za jedinu zemlju koju sam doživela mimo ove svoje, tugu zbog zemlje koju sam osetila u srcu i zbog svih ljudi koji su učinili da francuski duh bude ono što dušu umiruje.

Danas osećam tugu zbog svih krvoločnih stradanja svake nedužne duše u svakom delu naše ukaljane planete, u svim državama, među svim narodima. Danas osećam tugu što je religije i postoje. Danas osećam tugu što je došao kraj, čovek je postao potpuna hijena!

Ranije su me globalne brige mnogo više morile i opterećivale moj um, stvarajući preveliki strah. No, prošlo je to vreme, a realnost sve surovija, pa opet kažem „Zašto se brinuti? Stegni zube i nastavi dalje sa osmehom ili bez, jer biće šta će biti...“ Biće šta će biti, jer to nije do mene...

Ali do mene jeste da budem čovek i da osećam. Do mene jeste da imam izbor da budem pacifista i gnušam se politike i svih njenih bludnih igrarija. Imam pravo i izbor da žalim životnu tragediju svake nevine osobe. Imam pravo da žalim svakog Francuza, Parižanina, jer, najzad, jedne od meni najdražih osoba su sada tamo. Imam pravo da žalim taj Pariz opisan rečima i delima blistavih umova koji su deo mog stvaranja. Imam pravo da žalim sve nastradale, ne samo one od pokolja u Parizu – žaleći bar jednu nedužnu žrtvu, žalim svaku nedužnu žrtvu u svakom vremenu i na svakom prostoru. Imam pravo da budem čovek koji oseća i razlikuje krivce od nedužnih.

Ali iako imam pravo na žal i tugu, i pravo da budem čovek, nikako nemam pravo da merim i upoređujem žrtve, da se sećam nekih drugih stradanja kako bih ih uporedila sa današnjim. Svako stradanje je jednako, pri stradanjima nevinih ne postoji razlika, ni u broju, ni u boji kože, ni u bogu u kog veruju, postoji samo bol i najveća sramota našeg pokvarenog roda. Zato nastavljam da žalim svaku nevinu žrtvu, svakog naroda, bilo kog vođe, jer ako ne bih žalila njih, ne bih žalila ni vrstu kojoj pripadam, ne bih žalila ni to što postajemo ono čega se gnušam...Najzad, ako bih prestala da žalim, prestala bih da žalim što sam svedok kraja svega.

I nakon svega, život se nastavlja, mnogo mučniji, ali se nastavlja, pa dok traje, ne dozvoljava nam da ne osećamo, ne pokažemo osećanja i ne zagrlimo. Jer nikada ne znamo kada će stati, onda bar da ga živimo najiskrenije i najčovečnije.