Haotične ispovesti

Priznajem da ne volim mnogo stvari koje se podrazumevaju da ih voliš.

Ne volim Azru. Ne volim ni Miku Antića.

Ne volim toliko ni beli čorbasti pasulj, samo prebranac.

Više ne volim ni pivo kao nekada.

Oduvek sam mrzela Tita, to nisam krila.

Nisam krila ni da ne podnosim Kusturicu, ali sam krila da ne volim njegove filmove.

Ne podnosim te ciganske filmove.

Rasista sam. Verski rasista.

Ne volim što svako jutro osećam smrad cigareta zbog komšinke od prekoputa.

Ali volim miris cigareta uveče, u gradu, na žurki, u kafani...u društvu.

Uvek mi pripadne muka od treće jabuke, dve su mi sasvim dovoljne.

No, kasnije u toku dana pojedem i tu treću. Pripadne mi muka.

Pre dve večeri mi se nije odlazilo u pozorište.

Ostajalo mi se u krevetu, razmišljalo i zamišljalo mi se.

Od prošle zime volim zimu. Jedva čekam sneg!

Volim Božić, ali ne volim religiju.

Mislim da ne verujem u boga, ali mu postojanje priznajem.

Krenula bih odmah i sada kući, ali mi se ne bude kod kuće.

Ono veče kada ne odoh u pozorište, ostala sam u krevetu ležeći na boku, učeći i zamišljajući da ću jedne večeri to isto činiti – ostati u krevetu, čitati, učiti – dok budem dojila bebu.